НАТО ЗЛОУПОТРЕБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Квазиравногорски натофили између Мике Шпиљака и руске специјалне операције у Украјини

Из редова оног дела заступника НАТО интереса унутар владајуће коалиције који се пропагандно представљају као чувари равногорског наслеђа, ових дана долазе напади на све који уважавају лик и дело Драже Михаиловића, а доживљавају руску специјалну операцију у Украјини као превентивну акцију Москве како би био спречен планирани удар евроатлантских сила на њену територију. Стога – али и због свег зла које су водеће западне силе учиниле Србима – њу подржавају. Без уважавања истине у вези с њима и њиховим ставом, од стране квазиравногорских натофила, српској јавности се поручује: „Када би се Драгољуб Дража Михаиловић поново обрео међу Србима, генерал би се одрекао оних који величају аутократски режим у Кремљу, а демократски, богати и развијени Запад оптужују за сва зла овога света и проглашавају српским архинепријатељем.“

ГЕОПОЛИТИЧКИ ЗЛОТВОРИ Када би се Дража поново нашао међу Србима, напротив, свакако би подржао основни ток геополитичког деловања Москве. Михаиловић се са својим покретом борио за очување српских националних интереса, а не за њихово разарање. Њих настоје да дотуку исти они који воде антируску политику. На истоку Европе циљ им је стратешко маргинализовање Русије. На Балкану већ деценијама делују у прилог тоталног распарчавања и покоравања српског простора, што је уједно и показатељ шта би у неком наредном периоду, ако би обавили садашње своје задатке њеног тоталног окруживања и слабљења, радили с Русијом.

Отимају нам Косово и Метохију, гуше Републику Српску, подстичу политику однарођивања Црне Горе. Пре тога су већ подржали протеривање нашег народа из Српске Крајине, али и значајних делова Босне и Херцеговине и јужне српске покрајине. Све у свему, НАТО центри моћи настоје да реше српско питање на сличан начин као што су то радили усташе и нацисти. Србима, по свему судећи, нису наменили бољу судбину него они.

Њима и онима који их у Србији подржавају сигурно се не би приклонио Дража Михаиловић. Енергично би се борио против свега онога што нам чине. И при томе не би био заточеник историјске статике. Сагледао би ствари реално, од почетка до краја, уз сву динамику у њиховом преобликовању. Када се то учини, онда се јасно види да су, уз много тога, из домена нацистичког приступа Србима САД и партнери те силе преузели и коминтерновски модел за развезивање националних чворова на тзв. Западном Балкану. Оне су постале истински чувари титоистичког наслеђа у тој сфери.

БОЉШЕВИЧКИ ПАКАО Бољшевици су нанели много зла Србима и Русима. То што су неки од њихових лидера били српског или руског порекла, не значи много. Прихватили су поглед на свет који је, у складу с најгорим западним предрасудама о нама, заступљен и у делима њихових идеолошких очева Маркса и Енгелса. Српски и руски комунисти, опијени идејама о социјалној правди, усвојили су русофобне и србофобне (гео)политике ставове. Упорно су понављали глупости о томе да су Срби носиоци „хегемонизма и великодржавних тежњи“ а Руси „жандарски народ“ (Лењин). У складу с тим настојали су да Русима и нама поткрешу крила. Насупрот томе комунисти из редова многих других народа често су, кријући се иза левичарских идеја, примарно деловали против интереса Срба и Руса, које су од пелена научили да мрзе.

Бољшевици су тако срушили Руско царство и заменили га национално аморфним Совјетским Савезом. Од дела историјски неспорних, али због страног вековног присуства специфичних руских земаља формиране су републике Белорусија и Украјина. Уједно, кренуло се путем јачања тзв. националних особености њихових становника, који су себе вековима доживљавали као гране руског дрвета (Малоруси или Украјинци, Белоруси и Великоруси или Руси у ужем смислу). Оне су усиљено раздвајане како би заживели нови национални ентитети. Када се то, као и у нашој Црној Гори бар код дела становништва десило, а СССР је нестао, Запад је ту дао нови замах изградњи идентитета као антиидентитета у односу на пређашњи, историјски утемељени.

Други (неруски) делови разорене руске империје, од самог почетка комунистичке власти, добили су своју „државност“ као што је, примера ради, случај са кавкаским републикама. Неки крајеви су сукцесивно издвајани из састава руске федералне јединице. Она је до средине тридесетих година обухватала Казахстан и неке друге делове Средње Азије, који су тада конституисани у посебне републике, а последњи део средином педесетих година отет ономе што је остављено да постоји као руска република био је Крим, тада поклоњен Украјини.

ЗАТИРУЋИ ТИТОИЗАМ Слично се, самовољом бољшевика, дешавало и са Србима. Неке наше историјске земље, као што су Јужна Далмација или југоисточни делови Старе Србије, припојене су другим федералним јединицама. Од неких других наших простора, нпр. Црне Горе или Босне и Херцеговине, уместо да буду аутономни делови српске републике, као што су предлагали чак и ретки водећи комунисти који нису оболели од србофобије (нпр. Моша Пијаде), створене су посебне федералне јединице. Затим је отпочет процес насилног издвајања њиховог становништва (бар његовог дела) из састава српског корпуса.

Прво је прокламована црногорска нација а затим и муслиманска. Уједно су преостали Срби католици у приморју и Панонији, те национално свесни Срби на северу и западу Македоније, насилно утерани у редове хрватског и од разнородних словенских елемената дизајнираног македонског народа. На све то надовезало се даље растурање Србије. Добро знамо трагичну причу о фактичком издвајању покрајина из њеног састава и форсираној албанизацији Косова и Метохије.

Срби и Руси – преварени причама о бољем и праведнијем свету – умногоме су прогутали подметнута кукавичја јаја. Они који су се заклињали у социјалну правду нанели су им најгору могућу националну неправду. Тако су (Срби и Руси) у национално јадном стању дочекали слом комунизма. Додуше, ми смо почели да се будимо из национално затирућег кошмарног сна, и покушали смо како-тако да исправимо неправде које су нам учињене. Руси, на своју и нашу жалост, нису то учинили на време, већ су допустили, па и, „захваљујући“ својим тадашњим потпуно неодговорним владајућим структурама, асистирали тоталном растурању онога што је представљало њихов историјски државни простор. Тако су створене глобалне околности које су драстично отежале нашу борбу да окупимо српске земље, те је трасиран пут да се НАТО нож принесе руском грлу, од кога се Москва сада труди да га удаљи.

ЕНГЛЕСКИ „ДАРОВИ“ Док су комунисти с руског простора распарчавали царску Русију, њени историјски геополитички опоненти, као што су Британци (који најбоље оличавају превлађујући однос Запада према Русима), томе су се свакако радовали. Наводно су подржавали „Беле“ који су се залагали за „недељиву Русију“, у рату са „Црвенима“ који су је комадали у име националне и социјалне правде, а заправо је Лондон чинио све што може да се што више периферних земаља (Финска и други балтички крајеви, Пољска, кавкаске области, Средња Азија) издвоји из састава руског државног круга. Далеко је од тога да су Енглези имали негативан однос и према малоруском (украјинском) сепаратизму.

Пошто су комунисти победили и наметнули низ антируских решења – гле парадокса – Британци и други западњаци су њихову аморфну федерацију вештачки представљали као неоскрнављено отелотворење руске државности, и настојали су да у њој ојачају све могуће националне „ослободилачке“ тежње, са циљем да на крају што мањи комад наше планете остане под контролом Москве. Њима је кључни непријатељ била и остала, каква год била, држава са макар и извесним руским утицајем и наслеђем, а комунистичка идеологија је представљала само изговор за свеобухватно рушилачко деловање. Колико год да је у много чему био наднационалан, Совјетски Савез је имао руске темеље, које је Запад желео потпуно да уруши.

Када су остварени његови снови, тј. СССР се распао, и то западним средиштима моћи више није било довољно већ су наставили да поткопавају оно што је остало од руске државе. Руској Федерацији су подметане мине, од подршке побуни у Чеченији, преко гурања Татарстана да крене сличним путем као и она, до подстицања погубних економских „реформи“. И умањена Русија сувише је била велика, војно моћна и богата ресурсима. Зато је и покренута политика свестраног похода на руски исток, која је требало да доведе до тога да све државе настале распадом Руског царства и СССР-а постану клијенти Вашингтона, са циљем да се на крају то деси и с Руском Федерацијом, која би, вероватно, у наредном кораку била распарчана.

ОТРЕЖЊУЈУЋА АГРЕСИЈА Кремљ пре или касније није могао све то да не схвати. Пресудну улогу у великом руском буђењу имала је НАТО агресија на Србију из 1999. године. Руси су тада дефинитивно разумели да оно што Запад ради нама намерава пре или касније да учини и њима. Но Путин, који је у Москви преузео власт од штеточине Јељцина, лукаво је поступао и није срљао у конфронтацију са Западом. Прагматично је куповао време, настојећи да ојача Русију. У мери у којој је то успевао да учини, почињао је сукцесивно да опонира Западу, износећи захтеве да се уваже и интереси руске државе. У вези с тим је преломну тачку представљао његов минхенски говор из 2007. године.

При томе је мислио да ће његов одлучан али одмерен приступ „рационални“ западни партнери у неком тренутку уважити као основ за компромис. Не зато што га желе већ зато што су свесни да Русију могу да поразе само ако је она пасивна, али ако се активно одупире, једино што може да се у случају њихове слепе непопустљивости деси, то је погубни Трећи светски рат. А ако не иду баш толико далеко путем (само)уништења, онда се долази до такође по све деструктивних економских сукоба и оптерећујућих регионалних ратова.

То је сада у току, а цех – што је свакоме нормалном било јасно да је неизбежно – плаћа цео свет. Руси су – када су увидели да од компромиса дефинитивно нема ништа, макар док се топовима не маркирају зоне утицаја – морали да реагују. Покренули су специјалну операцију која је сада у току. То је на неки начин урадио, у оквирима онога што је могао – време је да му се вратимо – и генерал Михаиловић, када је у пуној мери схватио да њему, али и српском народу лажни западни пријатељи раде о глави.

НОВА КОМИНТЕРНА Врх Равногорског покрета, као и већина Срба која га је подржавала – изводивши из митологизованог савезништва са западним силама у Првом светском рату погрешан закључак о дубинском пријатељству с њима – дуго се уздао у подршку Лондона. Несхватљиво му је било да ће народ који је у тренутку када је нацистичка Немачка била најјача – жртвујући све што је изборио у претходном Великом рату уз проливање мора крви – изабрао да храбро стане уз усамљену В. Британију, бити очас посла „продат“. Међутим, баш то се десило. Арогантни стари Албион нема ни мрвицу осећања за друге, макар му били и „савезници“, што видимо и сада у контексту понашања САД – новог Албиона – према Европској унији која је топовско месо вашингтонске НАТО коминтерне (из ЕУ је претходно изведена његова „братска“ и инспиративна Енглеска).

Ценкајући се са Совјетима око послератних сфера утицаја, Енглези су жртвовали Југославију, односно Србе и Дражу Михаиловића. То им и није тешко пало јер као што су током грађанског рата у Русији, без већих проблема, низ воду пустили руским национализмом надахнуте „Беле“, тако им је крајем Другог светског рата годило да тријумфују идеје Вилијама Ситон-Вотсона и сличних њему, о сврсисходној хрватској „федералистичкој“ хегемонији над „малим Русима“, тј. Србима. Лондону – свесном да неће Енглези већ југословенски народи живети под комунизмом – свакако се више допадао титоистички модел разбијања српства унутар федералне Југославије под доминацијом Хрвата Ј. Б. Тита, него њено преуређење које би подразумевало јаку позицију Срба у демократској држави.

Када је генерал Михаиловић око тога дефинитивно рашчистио ствари, заузео је гард према Енглезима. Чак је у вези с њима покренуо малу равногорску „специјалну операцију“. Она је подразумевала енергично војно и обавештајно ометање деловања британске мисије, укључујући и извођење разних саботажа у ту сврху (Д. Михаиловић, „Рат и мир ђенерала: изабрани ратни списи“, Београд, 1998). Ваљда ће ти подаци – садржани у издању релевантних материјала од стране „Српске речи“ – који нам јасно сведоче о позицијама на које је у односу на Енглезе дошао Дража Михаиловић, довољно тога рећи о томе кога је пред крај рата препознао као великог српског непријатеља. То се још јасније огледа (мада је и претходно довољно ако у оно што следи неко сумња јер долази из времена генераловог заточеништва) у Михаиловићевим речима о онима који симболишу западно понашање према нама и Русима. „Енглези су обични трговци људским месом и да нема Немаца, Енглези би били најгори народ на свету.“

ПУТИНОВО НЕ ЛЕЊИНИЗМУ Путин је коначно подвукао црту у вези с тим (а и Руси, поготово њихове елите, дуго су се заваравале да није баш тако), и решио да се с мачем у руци супротстави „западним трговцима људским месом“. Пре тога, буквално пред почетак „специјалне операције“, председник Русије одржао је говор у коме је јасно поновио (више пута то је на неки начин и раније рекао) шта су Лењин и бољшевици урадили с руским државним простором, пре свега у вези с Украјином. Отуда, иако у духу државног континуитета и привржености отаџбинском рату против нацизма, те самим тим и свему ономе што симболише победу у њему – Русија је на неки начин кренула у рат против оног дела комунистичког наслеђа који се огледа у разарању руске нације и њеног државно-историјског простора.

Надам се да ће у предстојећем периоду Кремљ додатно преиспитати однос према руском и нашем комунистичком терету, јер је то битно за оживљавање истинске националне идеје (несхватљиво је да Москва до данас код нас истиче само савезништво с партизанским покретом и позитивно се односи према црвеном хабзбурговцу Ј. Б. Титу, а занемарује равногорски антифашизам и заслуге генерала Михаиловића). Поштовање победе у другом Великом рату и оног корисног што је добијено од СССР-а, представља једну ствар, али опстанак Лењиновог маузолеја и других остатака црвеног сатанизма сасвим је нешто друго. О томе Руси треба добро да размисле и крену даље путем самоослобођења.

Дража Михаиловић би, упркос свим руским грешкама у вези с њим и покретом који је предводио, свакако поздравио све оно што Русија сада чини у циљу елиминисања макар оног дела бољшевичког наслеђа који заговарају евроатлантске силе. Уз то би засигурно позвао Русе и Србе да још енергичније уклањају и остале паклене плодове лењинизма и титоизма. Ми нисмо у стању и да хоћемо да покрећемо целовиту „специјалну операцију“ макар и у вези с нашом окупираном јужном покрајином, али можемо много озбиљније да бранимо оно што ту још делимично контролишемо као што је северни део Косова, уместо да асистирамо у његовој отмици ради ЕУ интеграција (што и те како заступају квазиравногорски натофили). То се односи и на одбрану Републике Српске, али и на наш однос према тзв. црногорском питању, суманутим причама о „босанском језику“ и још напола југотитоистичкој културно-идентитетској политици у Србији.

ФРАЊИНИ СРБИ Лажни „четници“ су они који све то (ин)директно подржавају, којима Ђукановић није нови Павелић већ пријатељ, а НАТО је за њих носилац демократских вредности уместо оно што јесте – српски душманин. Могу да нападају коликогод хоће оне који разумеју дух равногорског покрета, али неће постати ишта друго него што јесу – отужни НАТО лобисти који аплаудирају постмодерно комбинованом неонацистичком и необољшевичком походу на Русију, и истом таквом деловању против Срба.

Русија се бори за рађање света у коме ће заштита српских интереса бити много реалнија него што је то данас случај када глобалну моћ још узурпирају евроатлантски насилници, који кидишу на Москву у жељи да, док се крију иза прича о демократији, учврсте најгору тоталитарну баштину. Изворни бољшевизам од кога је она саткана данас не оличава Русија, ма колико се на њеним тенковима и авионима (нажалост) налазиле црвене звезде и понекада вијориле совјетске заставе, већ НАТО силе које – као да је генерални секретар њиховог савеза Троцки – широм света заговарају гажење хришћанских и других верских вредности, традиционалног схватања породице, привржености националном идентитету.

Они који су уз њих, против виталних интереса свог народа, залажу се за затирање свега онога за шта се Дража Михаиловић борио. Срамота је када се на њега позивају. Локални идоли тих људи могу да буду Тито, Крајачић, Кардељ – а не наш честити генерал. Ваљда су и даље привржени, сада једино нескривено НАТО стилизованом, концепту србождерског „југословенства“, по рецепту Мике Шпиљака, који је, како најновија хрватска историјска истраживања показују, имао значајну закулисну улогу у довођењу Туђмана на власт у тој тада још југословенској републици (о томе видети: Х. Класић, „Мика Шпиљак – револуционар и државник, Загреб, 2019). А убеђују нас да желе модерну и напредну Србију. То не иде заједно с њиховим НАТО титоизмом!