ЦАРИГРАД И РАСКОЛИ У ПРАВОСЛАВНОМ СВЕТУ

(ПРВИ ДЕО)

После срамног давања тобожње аутокефалије украјинским расколницима, цариградски патријарх Вартоломеј умешао се и у јурисдикцију СПЦ, дајући, сасвим неканонски, аутокефалију македонском расколу, који се може исцелити само дијалогом са мајком, Српском православном црквом. Потрудићемо се да у овом и наредном броју „Печата“ објаснимо нашим читаоцима о чему је реч. Пред вама су текстови највећег православног канонисте 20. века Сергија Троицког, познатог теолога протојереја др Александра Шмемана, и нашег канонисте, приређивача, издавача и тумача Законоправила Светог Саве др Миодрага М. Петровића.

Пpoф. др СЕРГИЈЕ ТРОИЦКИ

ИСТОРИЈА ПРЕТЕНЗИЈА

Сва привремена одвајања од Руске цркве њених делова ван државних граница (у Пољској, Финској, Лифландији, Курландији, Естонији, Западној Европи), која су се догодила углавном из политичких разлога, извршена су уз учешће и подршку од стране Цариградске патријаршије

Цариградски патријарх нема судску власт изван граница своје патријаршије у областима других православних цркава (Коментари на 9. правило IV Васељенског сабора).

Административна јурисдикција тог патријарха никада се није простирала на целу православну дијаспору, него само на дијаспору малог броја варварских области које су се граничиле са њему потчињеним дијецезама (Тумачење 28. правила Халкидонског сабора). (…)

Треба приметити да је цариградски патријарх Самуило (18. век) био ватрени присталица „велике идеје“, тј. васпостављања Византијског царства, а припрема за то је требало да буде потчињавање цариградском патријарху свих православаца у Турској. С тим циљем он је укинуо два словенска патријархата у Турској – Српски и Бугарски, а сарадњу турске владе за тај поступак он је добио убедивши је да су за Турску опасне везе које словенске патријаршије одржавају с Русијом. (…)

Да би потчинио Александријску патријаршију, цариградски патријарх је 1783. г. издејствовао берат од султана на име александријског патријарха Герасима, у којем је речено да „патријарх Мисира (Каира) и Александрије са њој потчињеним местима улази у област патријарха града Ромеја“ (тј. Цариграда).

Године 1845. цариградски патријарх Мелетије III и његов синод су не само без сагласности него чак и без знања Александријаца поставили за александријског патријарха митрополита Цариградске патријаршије Артемија, иако су александријски клир и народ још раније изабрали за свог кандидата архимандрита Јеротеја. (…)

Сва привремена одвајања од Руске цркве њених делова ван државних граница (у Пољској, Финској, Лифландији, Курландији, Естонији, Западној Европи), која су се догодила углавном из политичких разлога, извршена су уз учешће и подршку од стране Цариградске патријаршије; због тога, приликом решавања спорова који настају у вези са питањем црквене јурисдикције у православној дијаспори, једна од страна јесте Цариградска црква, те, дакле, решавање ових спорова се никако не може препустити „вођству” Цариградске цркве, пошто правна аксиома гласи: „Nemo in sua re judex esse potest“ („Нико не може бити судија у сопственој правној ствари“).

Превео: Родољуб Лазић

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ У ИМЕ ВАСЕЉЕНСКОСТИ

Патријарх, чија је функција да свједочи о васељенскости Цркве, да буде чувар „хришћанског јелинизма“ који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовјети с „национализмом“ – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног „национализма“

За Грке „мјерило“ првјенства васељенског престола налази се не у неком одређеном еклисиолошком предању, било оно „суштинско“ или „империјално“, него у изузетном положају који има васељенски патријарх унутар тог „јелинизма“, који, као што смо видјели, чини „суштину“ њиховог религиозног схватања. Јер ако се свјетовни центар тог „јелинизма“ налази у Атини, његово религиозно огњиште и символ, без сумње, налази се у Константинопољу. У току многих вјекова турског ропства патријарх је био религиозни етнарх грчке нације, огњиште и символ продужетка њеног постојања и њеног аутентичног лица. Отуда васељенски престо остаје за Грке и до дана данашњег – стварност једнога реда, не толико еклисиолошког и канонског, колико првјенствено духовног и психолошког. „Канонски“, Грци могу да припадају или не припадају патријархату. Тако, док је Јеладска црква независна од патријархата, дотле сваки Грк који живи у Аустралији или Латинској Америци налази се у његовој „јурисдикцији“. Но било какав да је њихов „јурисдикциони“ статус, сви су они под Константинопољем. Овдје је важан не Константинопољ као васељенски центар јединства и сагласности но Константинопољ као такав, васељенски престо као носилац и чувар „јелинизма“. Његово првјенство се сада приписује самој суштини (esse) Цркве, постаје само по себи nota Ecclesiae. Еклисиолошка формула: постоји Константинопољ, коме је Црква повјерила васељенско првјенство, постаје: „Неопходно је да постоји Константинопољ“. Но трагична двосмисленост те поставке налази се у томе што патријарх, чија је функција да свједочи о васељенскости Цркве, да буде чувар „хришћанског јелинизма“ који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовјети с „национализмом“ – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног „национализма“. Васељенско првјенство постаје првјенство Грка.           

Превео: јеромонах

др Амфилохије (Радовић)

Др МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ

МОЋ И НЕМОЋ ЦАРИГРАДА

равославна црква, иако састављена од више (укупно 14) аутокефалних цркава, јединствена је у догматском и канонском смислу, јер је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15). Та јединственост и недељивост, у којима се подједнако прожима епископство једнога у односу на све остале и свих осталих у односу на једнога, по природи својој не омогућавају да било ко од епископа себе издвоји и назове главом васцеле Цркве, ма колики град или црквену област имао. Поглавар једне аутокефалне православне цркве је, у односу на поглаваре осталих помесних цркава, само епископ прве катедре; по суштини епископства раван је сваком другом канонски постављеном епископу, јер су сви они на хиротонији добили једнаку благодат Духа светога. Због подједнако примљене благодати Духа светога, сваки епископ у својој црквеној области и на свом трону јачи је од другог. А изнад свих њих, укључујући и поглаваре аутокефалних цркава, јесте Свеправославни сабор којим управља Дух свети. Све то говори о томе – колико је залутао Вартоломеј, ударајући на јурисдикцију Московске патријаршије. Зло је толико велико да морам још да се задржим на епитету – титули „васељенски“.

Епитет „васељенски“ је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима – Цариграда нису себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као „васељенским“. Први је Акакије, патријарх цариградски (471–489) тако ословљен. После њега Јован II (518–520), од стране антиохијских клирика. Јован IV Постник, патријарх цариградски (585–595), први у своју титулатуру уграђује епитет „икуменикос“, што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439–440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују титулом „икуменикос“ (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.

Титулом „васељенски“, дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом „васељенски“, енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.

Заоденут титулом „васељенски“, а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали о питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Горњи Милановац 1986 (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд, 2013).

У последње време Вартоломеј се поиграо не само са Московском патријаршијом, стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“, него и са Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се пројављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Македонске, Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије – Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албанске архиепископије, јер на тај начин демонстрира „моћ“ онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:

– Цариград вековима више није царски престони град;

– број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;

– подражава римског папу и демонстрира звани „источни папизам“, у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;

– оглушује се о речи светогораца Никодима и Агапија: „Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију“ (Пидалион, Атина, 1886, 161);

– тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;

– због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као „васељенски“ патријарх, као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;

– наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: „Крв није вода.“ То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку „Православну цркву Украјине“;

– непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима Православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.

Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: „Угодно би Светоме духу и нама“, а не како то појединци намећу: „Изволи се нама и Духу светоме“, што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже „Свети велики сабор на Криту“ (2016), или стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“.

У заблуди је Вартоломеј кад сматра да ће за такве промашаје накнадним прикупљањем неканонских саглашавања ојачати положај и права Цариградске цркве. Суштински гледано, подршка цариградском патријарашком трону од стране предстојника славофоних православних цркава води јединству, а подршка од стране америчке администрације води разбијању тог јединства. Ко је за то крив? Нико други до цариградски патријарх, јер се сврстао уз оне који имају политичку и економску моћ, а не уз оне који имају јаку православну веру и, благодарећи њој, неизмериву духовну снагу. Америчка помоћ Цариградској патријаршији је, у ствари, нејеванђелска, неканонска, антиправославна и подсећа на копање гроба.

Запис из 2019. године

 

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.