Ove godine martovske ide potrajaše ceo minuli mesec, a ne, kako kalendar nalaže – jedan dan. Kao najava opasnosti i pretnje da će se zlo dogoditi u tačno zakazanom vremenu, protekle „produžene“ ide priliče duhu našeg vremena u kome su sve nevolje uvećane, pretnje metastazirane i zaoštrene, a mržnja sveprisutna. U skladu s pravilom pomenutog mitskog datuma, rat koji je na tlu Evrope obeležio martovsko vreme bio je predskazan, a javne, kao i skrivene bitke koje se danas vode na velikom zemaljskom frontu Istoka i Evroazije, takođe su bile najavljene, pa i objašnjene. Istorija se ponavlja, opasnosti, stradanja, hulje i heroji, nasilnici i žrtve ne kasne na suđene im važne susrete.
Šta je stvarna nevolja i zloslutna kaža kojom su ovovremene martovske ide preobrazile svet? Da li je to produženi bespoštedni rat u kojem Rusi „disciplinuju“ Ukrajince i to rade „naopakom matematikom, jer 200.000 momaka melje 600.000 momaka“ (komentar ukrajinske epske bitke koji je dao zapanjeni nekadašnji američki obaveštajac zadužen za Rusiju, a potom inspektor za oružje UN Skot Riter)? Masovno izbeglištvo, ekonomska kriza, muke i siromaštvo? Ili najpre nešto što jeste fatalno i rušilačko, premda se u ovom suženom nabrajanju čini manje strašnim i za goli život manje pogubnim – sveprisutna, carstvujušča laž i obmana kao princip koji se u komunikaciji i životu društva podrazumeva? Promišljajući vreme sadašnje, Milovan Danojlić primećuje: „Lažoljubivost je postala normalno patološko stanje jednog sveta bez oslonca u sebi, i bez kompasa u poretku viših moralnih vrednosti.“
Dakle, bez mogućnosti izbora da izbegnemo sudbinu medijuma neumornog mejnstrim „informisanja o činjenicama i događajima“, osuđeni smo da gledamo i slušamo lažoljube iz političkih i medijskih dejstvujuščih utvrđenja. Postali smo posmatrači slike stvarnosti filtrirane njihovim interesima, svet razumemo iz naopačke- perspektive, a o stvarnosti znamo – ništa! Stoga i tonemo u poredak bez smisla i etičkog temelja. Danas većina „angažovanih i dokumentarnih“ TV emisija posvećenih događajima u Ukrajini, ili pak novina s „analitičkim“ osvrtima na ovaj rat, funkcionišu kao živi dokaz da se ispunilo moderno prokletstvo kojim nam je predskazano gušenje u svetu laži, u poretku „bez kompasa i viših moralnih vrednosti“. Da li upravo na ove činjenice ciljaju pojedini moćni svetski političari, kada, poput Sergeja Lavrova u govoru prošle nedelje, kažu: „Trenutna situacija u svetu je prelomna etapa u istoriji, u istorijskom razvoju civilizacije“?
O velikim, za budućnost civilizacije važnim temama viđenim u svestranijoj misaonoj optici, političari pak retko brinu. Vazda fokusirani na suženo polje vlastitih, odnosno interesa ideologije i kolektiviteta u kojem deluju, oni govore neposredno, bez „zanosa“ i „vizija“ svojstvenih akterima drugačijeg kova.
Kako to operativno i ciljano može da se (u)čini, proteklog marta, možda ne sasvim u duhu nekakvog uznemirujućeg predskazanja, ali svakako kao najava naše složene budućnosti, Srbima je demonstrirao Kristofer Hil, američki političar i diplomata, u Vašingtonu izdvojen kao „kadrovska elita“.
Odavno najavljen, u Srbiji s pomešanim emocijama i ne posebno prijatnim uspomenama iz jugoslovenskih devedesetih očekivan, kandidat za novog američkog ambasadora u našoj zemlji Kristofer Hil najpre je pred Odborom za spoljne poslove američkog Senata, tokom nedavnog pretresa o svojoj nominaciji, izjavio da ga „zabrinjava to što se Beograd okreće Rusiji“.
„Od Drugog svetskog rata, 75 godina, Beograd smo posmatrali kao specijalno mesto gde ne želimo rast ruskog uticaja. Danas vidimo tačno ona pitanja u pogledu kojih bi trebalo da budemo oprezni i spremni da nešto uradimo… Ne treba da budemo samo oprezni, već i da budemo spremni da pokažemo da mi nudimo bolji model i alternative. Nije dovoljno reći da ima problema u prihvatanju kineskih i ruskih predloga. Moramo da pokažemo da je ono što mi imamo bolje za Srbiju“, poručio je ovom prilikom Hil.
Kakva su to merila koja uvažava Hil u razmatranju pred Senatom? Na koje tako nadmoćne vrednosti i „alternative“, nazivajući ih „modelom“, cilja ekselencija kada tvrdi da bi „Beogradu trebalo pokazati da Amerika ima bolju ponudu od ruskih i kineskih“? Da li bi neizostavni deo ponuđenog „modela“, uz podrazumevajući korpus američkih vrednosti, bili i društvena i zakonska nadmoć LGBT+ ljudskih prava, dosledno praktikovanje kulture poništavanja, kao i niza nepisanih pravila koja vode u atomizovano obeskorenjeno društvo usamljenih i dezorijentisanih nesrećnika? Ili je to najpre prevratnički poredak koji je najavio Hilov predsednik Džo Bajden tokom prošlonedeljnog govora, kada je tvrdio da se svet nalazi na „tački prekretnice“ koja se događa za veka „svake tri ili četiri generacije“ i da je „na SAD da odrede ishod“. U Bajdenovim rečima: „Sprema se novi svetski poredak i mi moramo da ga vodimo“, nemali deo javnosti prepoznao je Veliki reset Klausa Švaba. Ako je to tačno, mora se primetiti da je Srbija kupila kartu za ovaj brod, potpisujući važnu pristupnicu (nedavno potpisani Sporazum o uspostavljanju Centra SEF-a za Četvrtu industrijsku revoluciju), no da je tu reč o plovidbi kroz zemlju nepoznatu, putovanju ispunjenom opasnostima i pretnjama mučnim ne samo za Srbiju već i za sve ostale koji bi se odvažili da krenu ovim putem. Zbog čega je tako objašnjava se u detaljnom razmatranju Zavere Davos, kao i geneze vezane za Veliki reset, Četvrtu industrijsku revoluciju i samog Švaba, koje objavljujemo u ovom broju.
„Cilj planova i delovanja Zavere Davos je preuzimanje celokupne energije na planeti, uključujući i ljudsku, što je ključno u procesu eliminacije ljudske vrste. Ljudi su, s ovog stanovišta energetskog preuzimanja, iz ropskog položaja prešli u stadijum kmetova, potom radne snage, pa resursa, a sada im je namenjeno da budu platforma za bio i tehno inženjering.“
Navedeni pasus iz objavljene anatomije pojmovnika vezanog za Svetski ekonomski forum (SEF), odnosno Veliki reset, pojašnjava zbog čega ne bi valjalo da je ovo deo ponuđenog Hilovog paketa, ili tačnije – zbog čega bi odbojnost za ovu verziju američkog modela bila masovna i razložna. Novi američki ambasador nedavno je, pred dolazak u Beograd, položio zakletvu, a u autorskoj kolumni za list Tampa Bej Tajms „spustio loptu“, rekavši: „Moje dužnosti u Srbiji, u zemlji sa kojom su Sjedinjene Američke Države pre samo 23 godine bile u sukobu i gde i dalje imamo neke razlike, jesu da pronađemo zajednički jezik i da gledamo u budućnost.“
Šta je pak nadmoćno, i u mnjenju većine Srba nepobedivo kada je reč o prozvanom i s američke strane osporenom ruskom modelu stvarnosnog poretka, delom je pojasnila prošlonedeljna izjava šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova data srpskim novinarima: „Duboko uvažavamo srpski narod, srpsku kulturu, istoriju, privrženost tradicionalnim prijateljima.“ Čini se da, opredeljujući se za ponuđene odgovarajuće „modele“, Srbi u ovom slučaju nemaju nedoumice oko tumačenja podrazumevanih merila. Model se prihvata i zbog ovog navedenog podsticaja. Možda i zato što citirana ruska poruka stvarno nema dodirnih tačaka s onom američkom koju ovde često slušamo, a sabrana je u iritantnoj, arogantnoj, nedopustivo bezobraznoj refren-rečenici: „Vi ste svet“!
Z