Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Iako je Izrael glavni američki saveznik i štićenik na Bliskom istoku, jevrejska država je od svog nastanka-istorijskim, demografskim, kulturnim, ekonomskim i bezbednosnim vezama- neraskidivo upućena na SSSR, a nakon toga i na Rusku Federaciju. Ove višestruko složene i duboke višedecenijske veze između dve države i dva naroda stavljene su na težak ispit od trenutka kada je 24. februara ove godine otpočela ruska vojna operacija u Ukrajini
Iako je mesecima pre izbijanja rata Izrael pokušavao da posreduje u pregovorima između Ruske Federacije i Ukrajine, predlažući u više navrata održavanje rusko-ukrajinskog samita u Jerusalimu, nakon što je Rusija otpočela svoju operaciju, izraelski ministar spoljnih poslova Jair Lapid osudio je rusku akciju kao „grubo kršenje međunaodnog prava“, dok je ministarstvo spoljnih poslova Izraela izdalo saopštenje da Izrael nedvosmisleno podržava teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine. Sa druge strane, premijer 
Izraela Naftali Benet bio je od početka ratnih dejstava daleko uzdržaniji i blaži od svog ministra u osudi ruske intervencije, predlažući čak ukrajinskom predsedniku Zelenskom u telefonskom razgovoru početkom marta da prihvati sve Putinove uslove za prekid vatre. Ova njegova „prijateljska preporuka“, do koje je došlo posle tročasovnog susreta sa Putinom u Kremlju, nije naročito dobro primljena u Kijevu, pa je neimenovani izvor iz kabineta Zelenskog prokomentarisao da „Benet od nas, u suštini traži da se predamo Rusima, što mi svakako nećemo da učinimo“. Kako se situacija na ratištu razvijala i eskalirala u prethodna dva meseca, Benet i Lapid su, u pogledu odnosa prema RF, prilično dosledno i uspešno igrali dinamičku igru „dobrog i lošeg policajca“, u kome je Benet davao pomirljive izjave i isticao izraelsku neutralnost i prijateljstvo prema oba zaraćena naroda, dok je Lapid uglavnom pratio zapadnu političku liniju i verbalno osuđivao Rusiju, naročito nakon optužbi za ratne zločine u Buči. Izrael je, baš kao i Srbija, glasao za rezoluciju Ujedinjenih nacija u kojoj se osuđuje Rusija zbog kršenja međunarodnog prava i povrede ukrajinskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, kao i za izbacivanje Rusije iz Visokog saveta UN za ljudska prava, ali je istovremeno odoleo svim zapadnim pritiscima (čitaj američkim) za uvođenje sankcija Rusiji. Isto tako, Izrael je kategorički izbegavao bilo kakav razgovor o slanju odbrambene pomoći Ukrajini u vidu naoružanja i vojne opreme ( traženi antiraketni sistem „gvozdena kupola“), insistirajući isključivo na humanitarnoj pomoći namenjenoj izbeglicama i oblastima pogođenim ratom, što je izazvalo gnev Zelenskog koji je optužio Beneta za kukavičluk i strah od ruskog vojnog prisustva u Siriji. Sa druge strane, zvanična Moskva je, preko svog ambasadora Anatolija Viktorova, u više navrata pozivala i ohrabrivala Izrael da „ostane mudar i posvećen diplomatiji i da nastavi zajedničku saradnju koja je od velike koristi za obe države i oba naroda“, podsećajući Izrael da Rusija priznaje „legitimne izraelske bezbednosne brige“ u Siriji, te da očekuje od Izraela da postupi na isti način u vezi sa Ukrajinom.
KOMPLIKOVANA JEDNAČINA SA VIŠE NEPOZNATIH Čini se da je vojno-bezbednosna situacija u Siriji jedan od glavnih razloga, ako ne i glavni, za izraelsko prilično čvrsto pridržavanje neutralnosti, iako se nalazi pod ogromnim pritiscima Bajdenove administracije da se, kako se iz Vašingtona i Brisela zahteva, „jasno opredeli za demokratiju protiv tiranije i agresije“. To je i potvrdio izraelski ministar odbrane Benjamin Ganc kada je 12. aprila, tokom gostovanja na vašingtonskom „Institutu za bliskoistočnu politiku“, naveo „regionalne okolnosti“, koje su takve da Izrael praktično deli granicu i nebo sa ruskom vojskom u Siriji, kao glavni razlog zbog čega Izrael ne može da šalje vojnu pomoć Ukrajini niti da se priključi zapadnim sankcija protiv Ruske Federacije. On je takođe kritikovao licemerje Zapada koji olako poseže za sankcijama, ekonomskim i političkim pritiscima, ali je vrlo oprezan kada su u pitanju vojne operacije uperene protiv Rusije, jer je svestan da je naspram njih nuklearna supersila. „Mi smo mala zemlja sa mnogo regionalnih okolnosti koje moramo da uzimamo u obzir pri donošenju svake odluke“, rekao je tada svojim domaćinima Ganc. U novoj geopolitičkoj, multipolarnoj realnosti sveta, koja se naročito jasno ocrtava na Bliskom istoku, gde se arapski svet sve otvorenije okreće ka Rusiji (vojno) i Kini (ekonomski), Izrael je, bez obzira na privilegovani status i svoje obaveze prema SAD, prinuđen da vrlo pažljivo odmerava svoje poteze i da vodi računa da nikako ne antagonizuje Rusiju, koja predstavlja možda i jedinu protivtežu za nekonstrolisani rast uticaja i moći Irana, izraelskog smrtnog neprijatelja, kako u Siriji tako i u Libanu. U toj komplikovanoj jednačini sa više nepoznatih, treba takođe, iz izraelske perspektive, posebno voditi računa i o Turskoj, koja je od dolaska Erdogana na vlast značajno ohladila svoje odnose prema svom nekadašnjem vojnom savezniku Izraelu, pri čemu je izraelska odluka o premeštanju prestonice iz Tel Aviva u Jerusalim naročito podgrejala već prisutno antisemitsko raspoloženje u turskom narodu i ojačala podršku palestinskim naporima da stvori međunarodno priznatu državu na izraelskoj teritoriji.
Naravno, razloge za naročito oprezno i nijansirano postupanje Izraela prema Rusiji i obratno treba tražiti i u tesnim istorijskim, demografskim i kulturnim vezama ruskog i jevrejskog naroda. Procenjuje se da u Izraelu živi preko milion građana koji su imigranti ili potomci imigranata iz Sovjetskog Saveza, odnosno Rusije, te da je u pitanju treća najveća rusofona populacija na svetu, ako ne računamo zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Zbog svega toga Vladimir Putin je u više navrata govorio o Izraelu kao o „posebnoj državi“ za Rusiju i integralnom delu „ruskog kulturnog sveta“, a o Izraelcima koji govore ruski kao o svojim sunarodnicima čija je bezbednost od prioritetne važnosti za Rusiju. Istina je, takođe, da mnogi izraelski imigranti iz SSSR-a potiču sa područja Ukrajine, kao i da mnogi među njima nose bolno i duboko usađeno sećanje na antisemitske pogrome iz vremena Carske Rusije, ali i na nacističke zločine Banderinih pristalica u Ukrajini tokom Drugog svetskog rata. Činjenica da današnja Ukrajina, koja nastoji da se prikaže kao demokratska država i apsolutno nedužna žrtva agresije, prilično otvoreno baštini Banderino ime, ideologiju i nasleđe stvara izuzetno negativne asocijacije u izraelskom javnom mnjenju. Dovoljno je podsetiti, kao što se često čini u izraelskoj štampi, da je u Lavovu, gde se trenutno nalazi premeštena izraelska ambasada u Ukrajini, pre Drugog svetskog rata živelo preko sto hiljada Jevreja, odnosno oko 32 odsto gradske populacije, a da ih danas nema više od tri odsto. U tom istom Lavovu, postoji veliki spomenik ukrajinskom nacionalnom heroju Stepanu Banderi koji je, zajedno sa Jaroslavom Steckom, rukovodio ozloglašenim pogromom iz jula 1941. kada je na najzverskije načine tokom samo nekoliko dana ubijeno oko šest hiljada Jevreja, dok su mnogi drugi skončali u obližnjem koncentracionom logoru Janovska. Ovo tragično istorijsko iskustvo tera na naročiti oprez državno rukovodstvo Izraela 
koje je sebi stavilo u zadatak da brine o životima i bezbednosti svih Jevreja koji se trenutno nalaze u Ukrajini. Sveža svedočanstva mnogih jevrejskih izbeglica iz Ukrajine, koje stidljivo i dozirano objavljuje izraelska štampa, govore da su mnogi od njih bili manje uplašeni za svoj život od „zlih ruskih osvajača“, a više od vrlih ukrajinskih domobranitelja iz ozloglašenih vojnih i paravojnih jedinica neonacističke orijentacije poput bataljona Azov, Desnog sektora ili Ajdara.
ŠTA IZRAEL NE ZABORAVLJA Pokušaji Volodimira Zelenskog da tokom svog govora emitovanog u izraelskom parlamentu Knesetu odigra na kartu svog jevrejskog porekla i da povuče paralelu između ruske vojne operacije i nacističkog „konačnog rešenja“ nisu naišli na pozitivnu reakciju izraelskih poslanika, koji su takvo poređenje smatrali neukusnim i neprimerenim, te su neki iz protesta napustili zasedanje. Utisak je da u 
Izraelu, uprkos snažnoj zapadnoj revizionističkoj propagandi, ipak nisu zaboravili ko je oslobodio Aušvic, ali i ko je prvi priznao Izrael kao nezavisnu i suverenu državu, garantujući joj na taj način bezbednost i zaštitu. Pored jakih geostrateških, kulturnih i istorijskih razloga, Izrael takođe nema ni ekonomski interes da kvari odnose i uvodi sankcije 
Rusiji, a valja se podsetiti da je tokom prve ture zapadnih sankcija iz 2014. nakon aneksije Krima Izrael značajno povećao svoj izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju kako bi nadomestio prazninu koja je nastala nestašicom zapadne robe, uprkos snažnom protivljenju SAD i Evropske unije. Iako je Izreal u velikoj meri energetski samodovoljan, njegovi ekonomski i finansijski interesi komplementarni su i višestruko međusobno isprepletani sa ruskim, često i zajedničkim ulaganjima na tržištima trećih zemalja, pre svega u sektoru energetike i visokih tehnologija, a posebnu dinamiku toj privrednoj saradnji daje istaknuto prisustvo velikog broja ruskih biznismena i tajkuna jevrejskog porekla u Izraelu. Poznato je da je nekoliko desetina tajkuna iz Rusije u proteklim godinama dobilo izraelsko državljanstvo ili pravo na boravak. Neki od njih, poput Romana Abramoviča, Mihaila Fridmana, Petra Avena i Viktora Vekselberga, ličnosti su koje su prisutne u javnosti i koje su poznate po vrlo bliskim odnosima sa Kremljom, što ih je učinilo metom zapadnih sankcija. U nedavnom intervjuu za izraelski tv kanal 12, državna podsekretarka SAD i jedan od izvođača majdanskog prevrata Viktorija Nuland upozorila je Izrael da ne sme da dozvoli da postane „poslednje utočište prljavog novca koji finansira Putinove ratove.“ Samo nekoliko dana nakon te izjave, izraelska vlada je osnovala specijalnu komisiju sa ciljem da razmotri kako da održi status utočišta za svakog 
Jevrejina, a da se ne suoči sa optužbama da izbegava sankcije uvedene protiv biznismena bliskih predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Taj iznuđeni potez balansiranja između očekivanja Zapada i Rusije dobra je ilustracija nezavidne pozicije u kojoj se Izrael nalazi, u pokušaju da hoda po tankoj žici neutralnosti. U tom smislu, njegova pozicija, uprkos brojnim komparativnim prednostima, vrlo je slična poziciji Srbije, koja takođe vrlo dobro zna da isključivo svrstavanje na jednu stranu ove nove blokovske podele može biti kobno po njene vitalne državne i nacionalne interese. Što rat bude duže trajao, taj hod po tankoj žici neutralnosti biće sve teži i teži, kako za Izrael tako i za Srbiju.
