Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Иако је Израел главни амерички савезник и штићеник на Блиском истоку, јеврејска држава је од свог настанка-историјским, демографским, културним, економским и безбедносним везама- нераскидиво упућена на СССР, а након тога и на Руску Федерацију. Ове вишеструко сложене и дубоке вишедеценијске везе између две државе и два народа стављене су на тежак испит од тренутка када је 24. фебруара ове године отпочела руска војна операција у Украјини
Иако је месецима пре избијања рата Израел покушавао да посредује у преговорима између Руске Федерације и Украјине, предлажући у више наврата одржавање руско-украјинског самита у Јерусалиму, након што је Русија отпочела своју операцију, израелски министар спољних послова Јаир Лапид осудио је руску акцију као „грубо кршење међунаодног права“, док је министарство спољних послова Израела издало саопштење да Израел недвосмислено подржава територијални интегритет и суверенитет Украјине. Са друге стране, премијер 
Израела Нафтали Бенет био је од почетка ратних дејстава далеко уздржанији и блажи од свог министра у осуди руске интервенције, предлажући чак украјинском председнику Зеленском у телефонском разговору почетком марта да прихвати све Путинове услове за прекид ватре. Ова његова „пријатељска препорука“, до које је дошло после трочасовног сусрета са Путином у Кремљу, није нарочито добро примљена у Кијеву, па је неименовани извор из кабинета Зеленског прокоментарисао да „Бенет од нас, у суштини тражи да се предамо Русима, што ми свакако нећемо да учинимо“. Како се ситуација на ратишту развијала и ескалирала у претходна два месеца, Бенет и Лапид су, у погледу односа према РФ, прилично доследно и успешно играли динамичку игру „доброг и лошег полицајца“, у коме је Бенет давао помирљиве изјаве и истицао израелску неутралност и пријатељство према оба зараћена народа, док је Лапид углавном пратио западну политичку линију и вербално осуђивао Русију, нарочито након оптужби за ратне злочине у Бучи. Израел је, баш као и Србија, гласао за резолуцију Уједињених нација у којој се осуђује Русија због кршења међународног права и повреде украјинског суверенитета и територијалног интегритета, као и за избацивање Русије из Високог савета УН за људска права, али је истовремено одолео свим западним притисцима (читај америчким) за увођење санкција Русији. Исто тако, Израел је категорички избегавао било какав разговор о слању одбрамбене помоћи Украјини у виду наоружања и војне опреме ( тражени антиракетни систем „гвоздена купола“), инсистирајући искључиво на хуманитарној помоћи намењеној избеглицама и областима погођеним ратом, што је изазвало гнев Зеленског који је оптужио Бенета за кукавичлук и страх од руског војног присуства у Сирији. Са друге стране, званична Москва је, преко свог амбасадора Анатолија Викторова, у више наврата позивала и охрабривала Израел да „остане мудар и посвећен дипломатији и да настави заједничку сарадњу која је од велике користи за обе државе и оба народа“, подсећајући Израел да Русија признаје „легитимне израелске безбедносне бриге“ у Сирији, те да очекује од Израела да поступи на исти начин у вези са Украјином.
КОМПЛИКОВАНА ЈЕДНАЧИНА СА ВИШЕ НЕПОЗНАТИХ Чини се да је војно-безбедносна ситуација у Сирији један од главних разлога, ако не и главни, за израелско прилично чврсто придржавање неутралности, иако се налази под огромним притисцима Бајденове администрације да се, како се из Вашингтона и Брисела захтева, „јасно определи за демократију против тираније и агресије“. То је и потврдио израелски министар одбране Бенјамин Ганц када је 12. априла, током гостовања на вашингтонском „Институту за блискоисточну политику“, навео „регионалне околности“, које су такве да Израел практично дели границу и небо са руском војском у Сирији, као главни разлог због чега Израел не може да шаље војну помоћ Украјини нити да се прикључи западним санкција против Руске Федерације. Он је такође критиковао лицемерје Запада који олако посеже за санкцијама, економским и политичким притисцима, али је врло опрезан када су у питању војне операције уперене против Русије, јер је свестан да је наспрам њих нуклеарна суперсила. „Ми смо мала земља са много регионалних околности које морамо да узимамо у обзир при доношењу сваке одлуке“, рекао је тада својим домаћинима Ганц. У новој геополитичкој, мултиполарној реалности света, која се нарочито јасно оцртава на Блиском истоку, где се арапски свет све отвореније окреће ка Русији (војно) и Кини (економски), Израел је, без обзира на привилеговани статус и своје обавезе према САД, принуђен да врло пажљиво одмерава своје потезе и да води рачуна да никако не антагонизује Русију, која представља можда и једину противтежу за неконстролисани раст утицаја и моћи Ирана, израелског смртног непријатеља, како у Сирији тако и у Либану. У тој компликованој једначини са више непознатих, треба такође, из израелске перспективе, посебно водити рачуна и о Турској, која је од доласка Ердогана на власт значајно охладила своје односе према свом некадашњем војном савезнику Израелу, при чему је израелска одлука о премештању престонице из Тел Авива у Јерусалим нарочито подгрејала већ присутно антисемитско расположење у турском народу и ојачала подршку палестинским напорима да створи међународно признату државу на израелској територији.
Наравно, разлоге за нарочито опрезно и нијансирано поступање Израела према Русији и обратно треба тражити и у тесним историјским, демографским и културним везама руског и јеврејског народа. Процењује се да у Израелу живи преко милион грађана који су имигранти или потомци имиграната из Совјетског Савеза, односно Русије, те да је у питању трећа највећа русофона популација на свету, ако не рачунамо земље бившег Совјетског Савеза. Због свега тога Владимир Путин је у више наврата говорио о Израелу као о „посебној држави“ за Русију и интегралном делу „руског културног света“, а о Израелцима који говоре руски као о својим сународницима чија је безбедност од приоритетне важности за Русију. Истина је, такође, да многи израелски имигранти из СССР-а потичу са подручја Украјине, као и да многи међу њима носе болно и дубоко усађено сећање на антисемитске погроме из времена Царске Русије, али и на нацистичке злочине Бандериних присталица у Украјини током Другог светског рата. Чињеница да данашња Украјина, која настоји да се прикаже као демократска држава и апсолутно недужна жртва агресије, прилично отворено баштини Бандерино име, идеологију и наслеђе ствара изузетно негативне асоцијације у израелском јавном мњењу. Довољно је подсетити, као што се често чини у израелској штампи, да је у Лавову, где се тренутно налази премештена израелска амбасада у Украјини, пре Другог светског рата живело преко сто хиљада Јевреја, односно око 32 одсто градске популације, а да их данас нема више од три одсто. У том истом Лавову, постоји велики споменик украјинском националном хероју Степану Бандери који је, заједно са Јарославом Стецком, руководио озлоглашеним погромом из јула 1941. када је на најзверскије начине током само неколико дана убијено око шест хиљада Јевреја, док су многи други скончали у оближњем концентрационом логору Јановска. Ово трагично историјско искуство тера на нарочити опрез државно руководство Израела 
које је себи ставило у задатак да брине о животима и безбедности свих Јевреја који се тренутно налазе у Украјини. Свежа сведочанства многих јеврејских избеглица из Украјине, које стидљиво и дозирано објављује израелска штампа, говоре да су многи од њих били мање уплашени за свој живот од „злих руских освајача“, а више од врлих украјинских домобранитеља из озлоглашених војних и паравојних јединица неонацистичке оријентације попут батаљона Азов, Десног сектора или Ајдара.
ШТА ИЗРАЕЛ НЕ ЗАБОРАВЉА Покушаји Володимира Зеленског да током свог говора емитованог у израелском парламенту Кнесету одигра на карту свог јеврејског порекла и да повуче паралелу између руске војне операције и нацистичког „коначног решења“ нису наишли на позитивну реакцију израелских посланика, који су такво поређење сматрали неукусним и непримереним, те су неки из протеста напустили заседање. Утисак је да у 
Израелу, упркос снажној западној ревизионистичкој пропаганди, ипак нису заборавили ко је ослободио Аушвиц, али и ко је први признао Израел као независну и суверену државу, гарантујући јој на тај начин безбедност и заштиту. Поред јаких геостратешких, културних и историјских разлога, Израел такође нема ни економски интерес да квари односе и уводи санкције 
Русији, а ваља се подсетити да је током прве туре западних санкција из 2014. након анексије Крима Израел значајно повећао свој извоз пољопривредних производа у Русију како би надоместио празнину која је настала несташицом западне робе, упркос снажном противљењу САД и Европске уније. Иако је Изреал у великој мери енергетски самодовољан, његови економски и финансијски интереси комплементарни су и вишеструко међусобно испреплетани са руским, често и заједничким улагањима на тржиштима трећих земаља, пре свега у сектору енергетике и високих технологија, а посебну динамику тој привредној сарадњи даје истакнуто присуство великог броја руских бизнисмена и тајкуна јеврејског порекла у Израелу. Познато је да је неколико десетина тајкуна из Русије у протеклим годинама добило израелско држављанство или право на боравак. Неки од њих, попут Романа Абрамовича, Михаила Фридмана, Петра Авена и Виктора Векселберга, личности су које су присутне у јавности и које су познате по врло блиским односима са Кремљом, што их је учинило метом западних санкција. У недавном интервјуу за израелски тв канал 12, државна подсекретарка САД и један од извођача мајданског преврата Викторија Нуланд упозорила је Израел да не сме да дозволи да постане „последње уточиште прљавог новца који финансира Путинове ратове.“ Само неколико дана након те изјаве, израелска влада је основала специјалну комисију са циљем да размотри како да одржи статус уточишта за сваког 
Јеврејина, а да се не суочи са оптужбама да избегава санкције уведене против бизнисмена блиских председнику Русије Владимиру Путину. Тај изнуђени потез балансирања између очекивања Запада и Русије добра је илустрација незавидне позиције у којој се Израел налази, у покушају да хода по танкој жици неутралности. У том смислу, његова позиција, упркос бројним компаративним предностима, врло је слична позицији Србије, која такође врло добро зна да искључиво сврставање на једну страну ове нове блоковске поделе може бити кобно по њене виталне државне и националне интересе. Што рат буде дуже трајао, тај ход по танкој жици неутралности биће све тежи и тежи, како за Израел тако и за Србију.
