POVRATAK DRŽAVA-TVRĐAVA

OBZORJE NOVOG SVETA

Da li smo svedoci kraha globalističkog projekta i početka renesanse državne suverenosti?

U najnovijem vrlo inspirativnom tekstu Dragan Bisenić je novu rusku državu, koja se rađa iz vojne intervencije u Ukrajini, opisao sintagmom „Tvrđava Rusija“.

 

OPSADNI MENTALITET Sintagma „Tvrđava Rusija“ na prvi pogled liči na pozajmicu iz pojmovnika zapadne rusofobije, jer pretvaranje Rusije u „tvrđavu“ asocira na tezu Arnolda Tojnbija o tzv. opsadnom mentalitetu Rusa. Takav mentalitet je navodno podjednako bio svojstven orijentalnoj Moskovskoj Rusiji Ivana Groznog, vesternizovanoj Imperiji Petra Velikog i Staljinovom Sovjetskom Savezu. Opsadni mentalitet, koji se pre svega izražava kroz stalni strah društva od spoljnog neprijatelja i unutrašnje izdaje, formira tzv. mobilizatorska država, koja opstaje samo dok uspešno „mobiliše građanstvo za sve moguće ’kampanje’, ’bitke’ i ’pobede’“. Iako primećuje da je „mentalitet opsade star koliko i istorija despotizma“, engleski istoričar zaključuje kako je on „u Rusiji praktikovan sa totalitarnom doslednošću koja verovatno po strogosti zaostaje samo za likurškim (spartanskim) militarizmom.“

[restrict]

U slučaju ruskog vojnog uspeha u Ukrajini, a on bi morao da bude izvestan pošto je za Rusiju sudbonosan koliko i Staljingradska bitka, u istoriju bi otišla, zajedno sa petovekovnom hegemonijom zapadne civilizacije, i rusofobija kao njen proizvod i političko-ideološki instrument. Stoga sintagmu „Tvrđava Rusija“, kojom čini se Bisenić uspešno opisuje karakter nove Rusije, ne treba tumačiti u anahronim semantičkim okvirima rusofobije, već u vezi s fenomenima i trendovima sveta koji je počeo da se pomalja na horizontu posle Putinovog prelaska Rubikona 24. februara 2022. godine.

 

PRAVO DRŽAVE NA RAT Samoodbrambeni rat koji je Rusija pokrenula u Ukrajini predstavlja vojnu demonstraciju suverenističke politike jedne velike sile, pa bi pobedonosno okončanje ove intervencije označilo početak kraha političke, pravne i ekonomske globalizacije. Ukoliko bi sadržinu plana globalističkog uređenja sveta trebalo da objasnimo samo u nekoliko reči, onda je najpreciznije reći da globalizacija predstavlja prenos vlasti s nacionalnih država na nadnacionalne institucije u cilju uspostavljanja svetske vlade ili Kantovom rečju „međunarodne države“ (civitas gentium). Ako se, kako primećuje Slobodan Vladušić, „Megalopolis pojavljuje kao pravo prvenstva multinacionalnih kompanija u odnosu na suverene države“ (Književnost i komentari), onda ruska vojna intervencija u Ukrajini sprovedena protiv volje „Megalopolisa“, oličenog u NATO-u kao njegovoj vojsci, nije ništa drugo nego velika renesansa državne suverenosti posle više od tri decenije njene planske erozije.

Država u istoriji najčešće nastaje kao prevashodno vojna organizacija, bezbroj je primera takvog nastanka države, od antičke Sparte preko germanskih ranih srednjovekovnih država do novovekovnih srpskih država. Sledstveno, lišavanje države prava na vođenje rata (ius belli gerendi), kao najvažnijeg atributa spoljne državne suverenosti, presudno je u procesu razvlašćivanja nacionalne države i posledične suverenizacije nadnacionalnih institucija. Otuda nije slučajno što su i najstariji globalistički planovi za uspostavljanje evropske ili svetske vlade opravdavani zavodljivom idejom „večnog mira“. Kažnjavanje vojnih i političkih rukovodilaca RSK, RS i Srbije zbog toga što su se drznuli da ratom, kao suverenističkim instrumentom, brane pravo na samoopredeljenje naroda, bilo je presudno za uspostavljanje posthladnoratovske unipolarnosti. U globalističkoj viziji rat može da vodi samo vojska tzv. međunarodne zajednice, odnosno NATO, a ne i nacionalne države. Vojna intervencija Rusije u Ukrajini vraća nacionalnoj državi oteto pravo na vođenje rata.

 

NEUTRALIZACIJA POLITIKE Oduzimanje državi prava na vođenje rata ima za cilj ne samo desuverenizaciju države već, rečju Karla Šmita, i „neutralizaciju politike“, poništavanjem njene suštine koja nije ništa drugo nego svest o prijateljima i neprijateljima. Kao posledica desuverenizacije i neutralizacije države došlo je u brojnim zemljama, među kojima je i Srbija, do dekriminalizacije izdaje, uz prateću postmodernističku društvenu relativizaciju vernosti. Jedan od vodećih protivnika suverene nacionalne države, ugledni novinar i blizak saradnik Vinstona Čerčila, mađarski Jevrej Emeri Rivs govorio je kako je „moderna Bastilja država-nacija, bez obzira da li su tamničari konzervativci, liberali ili socijalisti“ (The Anatomy of Peace). Ako suverena država njene protivnike opominje na tvrđavu, onda je Jegor Holmogorov bio u pravu kada je govorio da izdaja nacionalne države nalikuje izdaji opkoljene tvrđave, koja se po pravilu izvršava tako što se neprijatelju otvore vrata da prodre u tvrđavu.

 

FEBRUARSKA KONTRAREVOLUCIJA Putinova odluka od 24. februara vratila je na velika vrata u istoriju suverenu državu-tvrđavu. Tačno pre 125 godina započela je Februarska revolucija (23. februara po julijanskom kalendaru) koja je ne samo nasilno ukinula poslednje pravoslavno carstvo već je s njom otpočela politička epoha američke hegemonije u Evropi, a u okviru nje epoha slabljenja klasične novovekovne suverene države evropskog tipa. Engels je pre toga bio uveren da će „državnu mašineriju“ jednog dana smestiti u „Muzej antikviteta, odmah pored točka koji se okreće i bronzane sekire“ (Poreklo porodice, privatne svojine i države). Iz ugla ruske akcije denacifikacije i dekomunizacije Ukrajine izgleda da će u muzej antikviteta umesto države otići ideja svetske vlade, jer su globalisti ekonomskim sankcijama protiv Rusije sami počeli da ruše svoj svet.   

[/restrict]