NEJEDNAKOST U VREME PANDEMIJE

Prilog za okrugli sto „Ekonomija postmoderne“, Ekonomski fakultet Univerziteta Banja Luka, održan 8. februara 2022

U vreme postmoderne sve je očiglednija tendencija ka emancipaciji ekonomije, to jest njenog razdvajanja od suvereniteta nacionalnih država. Nacionalne države sve se više razvlašćuju, a politički, ekonomski, socijalni, moralni prostor savremenog sveta više ne određuju nacionalne države i njeni tradicionalni instituti. Pokušavaju se stvoriti globalni svet i univerzalni instituti kojima se rukovodi iz jednog centra.

U SLUŽBI KRUPNOG KAPITALA Na ekonomskom planu to se ogleda u dominaciji transnacionalnih kompanija nad nacionalnim ekonomijama, razvoju globalnog tržišta koje u osnovi ne kontrolišu nacionalne države nego nadnacionalne strukture, te u demontaži države blagostanja.

[restrict]

Budžetski, ali i administrativni resursi države postepeno se sve više stavljaju u službu krupnog kapitala. Organizaciju ekonomija na nacionalnom (državnom) nivou sve više zamenjuje organizacija po korporativnoj osnovi. Nekoliko krupnih korporacija danas vlada svetom, a svaka pojedinačno moćnija je od većine nacionalnih država i u stanju je da mnoge zemlje lako potčini svojim interesima.

Države se sve više organizuju i funkcionišu po principu korporacije i u njima se socijalne funkcije postepeno demontiraju. Distanciranje države od socijalnih obaveza i njihovo prebacivanje u celini na pojedinačne građane vodi ka zaoštravanju socijalnih protivrečnosti i velikoj socijalnoj polarizaciji u kojoj imamo tanak sloj superbogataša i masu osiromašenih građana, te značajno i brzo smanjenje srednje klase.

IDEOLOGIJA POSTMODERNE Pišući o neoliberalizmu kao ideologiji postmoderne naglasio sam da se on realizuje u interesu bogatih i moćnih, koji imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć pomoću koje oblikuju politički, medijski i (kvazi)naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. Zbog toga poslednjih godina uglavnom slušamo da je problem nastao jer ljudi ne žive u skladu s realnim mogućnostima i da se mora ići na dalje stezanje kaiša i racionalizaciju radnih mesta (prevedeno s orvelovskog novogovora: dalja otpuštanja zaposlenih).

Mnogo manje se govori o problemu nejednakosti, odnosno neravnomerne i nepravedne raspodele i koncentracije bogatstva, te da tu treba tražiti rešenje.

Godinama su top-menadžeri velikih finansijskih firmi primali astronomske bonuse i plate, a kada je došlo do globalne finansijske krize (2008) ove firme (koje su krizi, u velikoj meri, i kumovale) našle su se na ivici bankrotstva i vlasti SAD su za njihovo spasavanje potrošile hiljade milijardi dolara, da bi posle toga oni nastavili da rade po starom sistemu – ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije i isplaćujući sebi ogromne plate i bonuse.

Bogati i moćni izgradili su sistem u kome je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, tj. dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da ljudi u XXI veku u skoro svim zemljama sveta (i pored do sada neviđenog tehnološkog progresa i rasta produktivnosti) rade sve više vremena za sve manje novca, te da se u većini država, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim, već godinama realno smanjuju plate i penzije.

 Sve većim nejednakostima u ekonomskom sistemu SAD, između ostalog, doprineo je i sistem oporezivanja, koji je glorifikovan u vreme vladavine neoliberalne ideologije. Prema neoliberalnim dogmama, snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, te pružanje poreskih povlastica za bogate investitore, motiviše privredu i građane da više rade, što podstiče rast ekonomije i dovodi do ubiranja veće mase poreza, te na kraju odgovara svim građanima (bolje školstvo, zdravstvo, bezbednost i slično).

Stvarnost pokazuje suprotno – ne dolazi do ubrzanja rasta ekonomije, te se ubira manja masa poreza, pa umesto boljeg imamo sve gore državne službe, što mnogo ne pogađa bogatu manjinu, nego ostale građane.

Bogati se ograđuju od ostatka društva – oni žive u elitnim delovima koje umesto obične policije obezbeđuju privatni čuvari i telohranitelji; umesto javnih parkova, bazena i drugih sportskih objekata, imaju sopstvene ili posećuju luksuzne privatne klubove s tim sadržajima; decu ne šalju u državne nego u privatne elitne škole i na univerzitete; ne leče se u državnim bolnicama nego u privatnim klinikama; ne putuju javnim transportom u prenatrpanim autobusima i metroima… Biti bogat znači imati dovoljno novca da se ne mešaš s onima koji to nisu.

 

PORESKE OLAKŠICE I STOPE RASTA Milijarder Voren Bafet (dugi niz godina jedan od najbogatijih ljudi na svetu) napisao je u Njujork tajmsu kako je 2010. godine platio porez po stopi koja je dvostruko niža od stope po kojoj su porez plaćali njegovi zaposleni (on 17,4 odsto, a zaposleni oko 40 odsto na poresku osnovicu). Ironično je dodao kako je prijatno imati prijatelje u Kongresu koji vode računa o blagostanju bogatih.

Od osamdesetih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su znatno snižene (sa 70 odsto na manje od 40 posto), a skala progresivnog oporezivanja i te kako je ublažena. Istovremeno, prosečna stopa rasta američke privrede nije beležila rast nego obratno. Od 1950-ih do 1980-ih godina taj rast iznosio je prosečno godišnje 3,7 procenata, a od početka osamdesetih godina prošlog veka do danas manje od tri odsto. Pored toga, najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda), a ne kao običan dohodak (zaradu), i tako plaćaju porez od samo 15 odsto. (U ukupnim prihodima bogatih u SAD zarade čine samo 8,8%, kapitalna dobit 57%, a dividende 16%. Istovremeno, na 90% manje bogatih domaćinstava otpada manje od 10% svih prihoda od kapitalne dobiti.) Znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet, što opet pogoduje najbogatijima, a pogađa najsiromašnije. Društvo se ubrzano raslojava na sve manji broj izuzetno bogatih i ogroman broj siromašnih, uz brzo tanjenje srednje klase. Ukoliko se ovaj trend nastavi, preti opasnost da 99% stanovništva postane „postmoderna posluga za 1% najbogatijih“, kako ističe Pol Mejson (Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future, 2016).

 

PODACI OKSFAMA U knjizi Ekonomija postmoderne i neoliberalizam (prva od tri knjige Ekonomsko troknjižje) podsećam da sam u prvom izdanju knjige Ekonomija postmoderne (2014) objavio da, prema izveštaju međunarodne organizacije Oksfam iz januara 2014, 85 najbogatijih ljudi na svetu poseduje bogatstvo jednako onom kojim raspolaže 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi – više od polovine svetskog stanovništva. Dve godine posle toga, kada je izašlo drugo izdanje ove knjige, prema novom izveštaju (januar 2016) situacija je pogoršana – sada 62 najbogatijih na svetu poseduje bogatstvo jednako onom koje ima 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi. U trećem izdanju iste knjige piše da je u godišnjem izveštaju Oksfama naveden podatak da je u 2017. godini 43 najbogatijih milijardera raspolagalo bogatstvom jednakim onom koliko i siromašna polovina sveta. Dok se bogatstvo svetskih milijardera povećalo za godinu dana 12%, u isto vreme 3,8 milijardi ljudi siromašnije polovine sveta dodatno je osiromašilo za 11%.

Nažalost, ovaj negativni trend je nastavljen, i u vreme pandemije intenziviran, kako pokazuje najnoviji izveštaj Oksfama. Ovi izveštaji se objavljuju svake godine, po pravilu, neposredno uoči održavanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Pre ovogodišnjeg skupa (koji je, kao i prošlogodišnji, zbog pandemije održan onlajn) objavljen je Oksfamov izveštaj pod naslovom Nejednakost ubija.

U izveštaju se navodi da je u vreme pandemije došlo do bržeg rasta nejednakosti i da se tokom pandemije svakog dana pojavljivao po jedan novi milijarder, dok je u tom periodu 160 miliona ljudi gurnuto u siromaštvo. Bogatstvo milijardera od početka pandemije uvećalo se više nego u prethodnih 14 godina, a deset najbogatijih ljudi na svetu (Ilon Mask, Džef Bezos, Bernard Arno, Bil Gejts, Leri Elison, Leri Pejdž, Sergej Brin, Mark Zakerberg, Stiv Bolmer i Voren Bafet) uvećali su svoje bogatstvo sa 700 na 1.500 milijardi, brzinom od 15.000 dolara u sekundi, odnosno 1,3 milijarde dolara dnevno. Ovih deset milijardera imaju šest puta veće bogatstva od 3,1 milijarde najsiromašnijih ljudi na planeti. U isto vreme, kod 99% svetskog stanovništva došlo je do smanjenja prihoda, a broj ljudi koji živi u siromaštvu uvećao se za 160 miliona. Nejednakost je doprinela da svakog dana umre 21.000 ljudi, odnosno jedna osoba na svake četiri sekunde.

 

NEPRAVEDNI SISTEM Predstavljajući ovogodišnji izveštaj izvršni direktor Oksfama Deni Sriskandardžah je istakao kako je nešto duboko pogrešno u ekonomskom sistemu. „Čak i tokom globalne krize, nepravedni ekonomski sistemi uspevaju da nagrade najbogatije, ali ne i da zaštite najsiromašnije.“ Njegova koleginica Gabrijela Buher, izvršna direktorka Oksfama, dodaje: „Milijarderi su imali sjajnu pandemiju. centralne banke su dodale hiljade milijardi dolara kako bi spasle ekonomiju, a ipak je najveći deo toga završio u džepovima milijardera zahvaljujući bumu na berzama… Nikad nije bilo toliko važno da počnemo da ispravljamo nasilne greške ove sramotne nejednakosti, vraćajući od elite moć i ekstremno bogatstvo kroz poreze, čime ćemo vratiti novac u pravu ekonomiju i spasti živote.“

U najnovijem izveštaju Oksfama ističe se da rast nejednakosti nije stvar slučaja nego je u pitanju „ekonomsko nasilje do koga dovode strukturne političke odluke koje vlade širom sveta donose u korist najbogatijih i najmoćnijih ljudi“, te autori ovog izveštaja predlažu brojne mere koje bi vlade trebalo da preduzmu kako bi došlo do smanjenja nejednakosti.

[/restrict]