НЕЈЕДНАКОСТ У ВРЕМЕ ПАНДЕМИЈЕ

Прилог за округли сто „Економија постмодерне“, Економски факултет Универзитета Бања Лука, одржан 8. фебруара 2022

У време постмодерне све је очигледнија тенденција ка еманципацији економије, то јест њеног раздвајања од суверенитета националних држава. Националне државе све се више развлашћују, а политички, економски, социјални, морални простор савременог света више не одређују националне државе и њени традиционални институти. Покушавају се створити глобални свет и универзални институти којима се руководи из једног центра.

У СЛУЖБИ КРУПНОГ КАПИТАЛА На економском плану то се огледа у доминацији транснационалних компанија над националним економијама, развоју глобалног тржишта које у основи не контролишу националне државе него наднационалне структуре, те у демонтажи државе благостања.

[restrict]

Буџетски, али и административни ресурси државе постепено се све више стављају у службу крупног капитала. Организацију економија на националном (државном) нивоу све више замењује организација по корпоративној основи. Неколико крупних корпорација данас влада светом, а свака појединачно моћнија је од већине националних држава и у стању је да многе земље лако потчини својим интересима.

Државе се све више организују и функционишу по принципу корпорације и у њима се социјалне функције постепено демонтирају. Дистанцирање државе од социјалних обавеза и њихово пребацивање у целини на појединачне грађане води ка заоштравању социјалних противречности и великој социјалној поларизацији у којој имамо танак слој супербогаташа и масу осиромашених грађана, те значајно и брзо смањење средње класе.

ИДЕОЛОГИЈА ПОСТМОДЕРНЕ Пишући о неолиберализму као идеологији постмодерне нагласио сам да се он реализује у интересу богатих и моћних, који имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ помоћу које обликују политички, медијски и (квази)научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. Због тога последњих година углавном слушамо да је проблем настао јер људи не живе у складу с реалним могућностима и да се мора ићи на даље стезање каиша и рационализацију радних места (преведено с орвеловског новоговора: даља отпуштања запослених).

Много мање се говори о проблему неједнакости, односно неравномерне и неправедне расподеле и концентрације богатства, те да ту треба тражити решење.

Годинама су топ-менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, а када је дошло до глобалне финансијске кризе (2008) ове фирме (које су кризи, у великој мери, и кумовале) нашле су се на ивици банкротства и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде по старом систему – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе.

Богати и моћни изградили су систем у коме је ризик учињен заједничким, а профит само њиховим, где се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, тј. добит се приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да људи у XXI веку у скоро свим земљама света (и поред до сада невиђеног технолошког прогреса и раста продуктивности) раде све више времена за све мање новца, те да се у већини држава, па чак и у оним економски најразвијенијим, већ годинама реално смањују плате и пензије.

 Све већим неједнакостима у економском систему САД, између осталог, допринео је и систем опорезивања, који је глорификован у време владавине неолибералне идеологије. Према неолибералним догмама, снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре, мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично).

Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убира мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе, што много не погађа богату мањину, него остале грађане.

Богати се ограђују од остатка друштва – они живе у елитним деловима које уместо обичне полиције обезбеђују приватни чувари и телохранитељи; уместо јавних паркова, базена и других спортских објеката, имају сопствене или посећују луксузне приватне клубове с тим садржајима; децу не шаљу у државне него у приватне елитне школе и на универзитете; не лече се у државним болницама него у приватним клиникама; не путују јавним транспортом у пренатрпаним аутобусима и метроима… Бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш с онима који то нису.

 

ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ И СТОПЕ РАСТА Милијардер Ворен Бафет (дуги низ година један од најбогатијих људи на свету) написао је у Њујорк тајмсу како је 2010. године платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени око 40 одсто на пореску основицу). Иронично је додао како је пријатно имати пријатеље у Конгресу који воде рачуна о благостању богатих.

Од осамдесетих година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су знатно снижене (са 70 одсто на мање од 40 посто), а скала прогресивног опорезивања и те како је ублажена. Истовремено, просечна стопа раста америчке привреде није бележила раст него обратно. Од 1950-их до 1980-их година тај раст износио је просечно годишње 3,7 процената, а од почетка осамдесетих година прошлог века до данас мање од три одсто. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто. (У укупним приходима богатих у САД зараде чине само 8,8%, капитална добит 57%, а дивиденде 16%. Истовремено, на 90% мање богатих домаћинстава отпада мање од 10% свих прихода од капиталне добити.) Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује најбогатијима, а погађа најсиромашније. Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо тањење средње класе. Уколико се овај тренд настави, прети опасност да 99% становништва постане „постмодерна послуга за 1% најбогатијих“, како истиче Пол Мејсон (Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future, 2016).

 

ПОДАЦИ ОКСФАМА У књизи Економија постмодерне и неолиберализам (прва од три књиге Економско трокњижје) подсећам да сам у првом издању књиге Економија постмодерне (2014) објавио да, према извештају међународне организације Оксфам из јануара 2014, 85 најбогатијих људи на свету поседује богатство једнако оном којим располаже 3,6 милијарди најсиромашнијих људи – више од половине светског становништва. Две године после тога, када је изашло друго издање ове књиге, према новом извештају (јануар 2016) ситуација је погоршана – сада 62 најбогатијих на свету поседује богатство једнако оном које има 3,6 милијарди најсиромашнијих људи. У трећем издању исте књиге пише да је у годишњем извештају Оксфама наведен податак да је у 2017. години 43 најбогатијих милијардера располагало богатством једнаким оном колико и сиромашна половина света. Док се богатство светских милијардера повећало за годину дана 12%, у исто време 3,8 милијарди људи сиромашније половине света додатно је осиромашило за 11%.

Нажалост, овај негативни тренд је настављен, и у време пандемије интензивиран, како показује најновији извештај Оксфама. Ови извештаји се објављују сваке године, по правилу, непосредно уочи одржавања Светског економског форума у Давосу. Пре овогодишњег скупа (који је, као и прошлогодишњи, због пандемије одржан онлајн) објављен је Оксфамов извештај под насловом Неједнакост убија.

У извештају се наводи да је у време пандемије дошло до бржег раста неједнакости и да се током пандемије сваког дана појављивао по један нови милијардер, док је у том периоду 160 милиона људи гурнуто у сиромаштво. Богатство милијардера од почетка пандемије увећало се више него у претходних 14 година, а десет најбогатијих људи на свету (Илон Маск, Џеф Безос, Бернард Арно, Бил Гејтс, Лери Елисон, Лери Пејџ, Сергеј Брин, Марк Закерберг, Стив Болмер и Ворен Бафет) увећали су своје богатство са 700 на 1.500 милијарди, брзином од 15.000 долара у секунди, односно 1,3 милијарде долара дневно. Ових десет милијардера имају шест пута веће богатства од 3,1 милијарде најсиромашнијих људи на планети. У исто време, код 99% светског становништва дошло је до смањења прихода, а број људи који живи у сиромаштву увећао се за 160 милиона. Неједнакост је допринела да сваког дана умре 21.000 људи, односно једна особа на сваке четири секунде.

 

НЕПРАВЕДНИ СИСТЕМ Представљајући овогодишњи извештај извршни директор Оксфама Дени Срискандарџах је истакао како је нешто дубоко погрешно у економском систему. „Чак и током глобалне кризе, неправедни економски системи успевају да награде најбогатије, али не и да заштите најсиромашније.“ Његова колегиница Габријела Бухер, извршна директорка Оксфама, додаје: „Милијардери су имали сјајну пандемију. централне банке су додале хиљаде милијарди долара како би спасле економију, а ипак је највећи део тога завршио у џеповима милијардера захваљујући буму на берзама… Никад није било толико важно да почнемо да исправљамо насилне грешке ове срамотне неједнакости, враћајући од елите моћ и екстремно богатство кроз порезе, чиме ћемо вратити новац у праву економију и спасти животе.“

У најновијем извештају Оксфама истиче се да раст неједнакости није ствар случаја него је у питању „економско насиље до кога доводе структурне политичке одлуке које владе широм света доносе у корист најбогатијих и најмоћнијих људи“, те аутори овог извештаја предлажу бројне мере које би владе требало да предузму како би дошло до смањења неједнакости.

[/restrict]