KULTURA PONIŠTAVANJA U SRBIJI

Spomenici, silovatelji i Srpčići na sudu „društvene pravde“

Napori da se spomenik Stefanu Nemanji pomeri i ukloni, da se svi Srbi stigmatizuju kao silovatelji i da se s posla otpusti nastavnik hemije zbog „sporne“ fotografije s učenicima, nisu ništa novo niti originalno. Ne samo zato što domaći autošovinisti i autokolonijalni kerberi nisu sposobni da stvore bilo šta autentično (jer jedino znaju da nekritički kopiraju i kaleme strane ideološke trendove kod nas) već i zato što su ti procesi odavno prisutni na Zapadu, naročito u SAD.

Miloš Crnjanski u jednom od svojih političkih tekstova u međuratnom periodu kritikuje naše ondašnje intelektualce koji, kako kaže, „majmunišu“ (nekritički kopiraju i oponašaju) evropske trendove i pokušavaju da ih primene i bukvalno presade kod nas, ne uzimajući u obzir specifičnosti podneblja na kom su nastale ili na kom se žele primeniti. I kao što majmun „gleda sebe u zrcalo“ (Njegoš) i jedino zna da oponaša ono što vidi da čovek ispred njega radi, tako slučajni Srbi i naši palanački kosmopoliti znaju samo da nekritički kopiraju i kod nas primenjuju savremene zapadne (globalističke) ideološke trendove. Među njima se izdvaja kultura poništavanja, u originalu cancel culture, jedno od najagresivnijih čeda nove woke revolucije u izvođenju „ratnika za društvenu pravdu“ (engl. Social Justice Warriors – SJW).

STEFAN NEMANJA IZ BORČE Nekada je važila izreka: „Kada u Parizu pada kiša, u Beogradu se otvaraju kišobrani“, što je ukazivalo na to koliko je naša elita, školovana mahom u Parizu, Beču, Berlinu, Moskvi itd., oponašala tamošnji „visoki svet“. Danas očigledno za neke važi: „Kada u Americi padaju spomenici, moraju i u Srbiji.“ Tako, zadivljeni trendom obaranja i izmeštanja „kontroverznih“ istorijskih spomenika širom Amerike u prethodnih nekoliko godina, ovdašnji sledbenici „antikolonijalizma“ žele isto da vide u svom gradu. Zato im se na mestu Stefana Nemanje u „njihovom“ krugu dvojke priviđaju spomenici američkih robovlasnika, vojnika i generala Konfederacije i svih ostalih „nepodobnih“ iz perspektive „boraca za društvenu pravdu“. Čak su im i izgovori za uklanjanje i izmeštanje spomenika istovetni onima u SAD.  [restrict]

Tako npr. o pitanju spornih spomenika (u koje ubrajaju i one očevima osnivačima SAD Tomasu Džefersonu, Džordžu Vašingtonu, te raznim predsednicima poput Linkolna, Ruzvelta i sl.) Majkl Vajnman, liberalno orijentisani profesor filozofije sa američko-nemačkog Bard koledža u Berlinu, kaže: „Ovi spomenici nikad nije ni trebalo da budu podignuti, ali to ne znači da je njihovo uklanjanje ispravno. Hajde da damo novu svrhu postojećim spomenicima dodavanjem novih memorijalnih sadržaja koji psihološki otelotvoravaju i demonstriraju tvrdnju da postojeći spomenici loše predstavljaju našu zajedničku prošlost, dok pokušavamo da otkrijemo ko smo mi bili kao ljudi, ko smo danas, i ko ćemo možda biti sutra.“

Isto tako za spomenik Stefanu Nemanji, pored zahteva nekih da se on premesti u Borču, Marinkovu baru, Đurđeve stupove ili čak možda Bangladeš, što da ne, Irina Subotić u tekstu za „Danas“ kaže: „Dva su izlaza iz ove užasne situacije u kojoj se našao Beograd. Jedan je da uz taj spomenik stoji vrlo jasna napisana formulacija, čitava legenda, koja bi objasnila zašto je taj spomenik ruglo, zašto je loš za Beograd, i zašto tu njemu ne bi trebalo da bude mesto. To se danas radi sa kolonijalnim spomenicima, o kojima je bilo reči da se ruše, ali su ljudi rekli ’nećemo ništa da rušimo jer su oni rušili’. Ali onda se postave natpisi pored spomenika, tu se dovode škole, da se edukuju ljudi šta je bio kolonijalizam, koliko je on uništio naroda, ljudi pretvorivši ih u robove, i bogatio se na taj način. Sve to može da se uradi, samo ne da se taj spomenik glorifikuje“, smatra ona. Postavlja se pitanje koga je to Stefan Nemanja kolonizovao i u kojoj meri, na koji način je on uporediv sa Džefersonom, Vašingtonom, generalom Lijem ili nekim drugim robovlasnikom i kolonizatorom iz američke prošlosti?

Pošto nam druga Srbija neprestano nameće sintagmu o „suočavanju sa prošlošću“ i „čišćenju sopstvenog dvorišta“ (od čega nije izuzet, kako vidimo, ni Stefan Nemanja), ne bi bilo loše da Irina Subotić primeni tu praksu počev od sebe, uzev u obzir da joj porodični istorijat obiluje i kolonijalizmom, o kom govori, na samo njoj znan način, kod spomenika Stefanu Nemanji, a ne pominje pri tome kolonijalizam, rasizam, antisemitizam u kom je aktivno učestvovao njen otac.

A njen otac je Milivoje Jovanović, prvi šef Odeljenja kvislinške Specijalne policije, nastale na temeljima Opšte policije sa zadatkom da se obračunava s političkim, ideološkim, rasnim i drugim neprijateljima nacističkog Trećeg rajha u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata, kako je istakao dr Rade Ristanović iz Instituta za savremenu istoriju Srbije. Dr Ristanović ukazuje da je Jovanović pristao da bude deo komisije koja je imala zadatak da vrši kategorizaciju logoraša u Koncentracionom logoru na Banjici. „Članovi ove komisije davali su predloge o daljoj sudbini uhapšenih lica koja su sprovedena na Banjicu. Kako ističe publicista Branislav Božović, na ovaj način zapečaćena je sudbina mnogih hapšenika koji su samo na osnovu odluke oterani u smrt ili teško logorsko tamnovanje. Dostavljao je i spiskove lica koje je po antikomunističkoj liniji nameravala da uhapsi Specijalna policija.“ Kako bi se Subotićeva ponela u slučaju neke nove okupacije Srbije, imajući u vidu njene stavove o Stefanu Nemanji (tj. uopšteno Srbima) i porodični istorijat koji prećutkuje, sada je dosta jasnije.

MIT O „KULTURI SILOVANJA“ Druga glava aždaje političke korektnosti koja proždire sve prokazane i nepodobne na političkom Zapadu jeste ona koja propagirajući i zloupotrebljavajući gnusni zločin silovanja želi da ostvari svoje ciljeve ućutkivanja, otpuštanja i otkazivanja (poništavanja) svakoga ko im se ne dopada iz bilo kog razloga. I tu „stratešku (zlo)upotrebu silovanja“, tj. njeno nekritičko kopiranje, mogli smo da vidimo i kod nas, pošto je ona takođe domorodačka pojava u „progresivnim“ krugovima SAD.

Tamo je počelo od „Mee too“ pokreta, lažnih i fabrikovanih optužbi za silovanje, banalnog i proizvoljnog proširivanja (i samim tim obesmišljavanja) termina silovanje na besmislenu dugu listu manje ili više štetnih pojava i prestupa (često čak ni toga), te stvaranje mita o postojanju „kulture silovanja“ na američkim univerzitetima itd. Ovde je počelo prošle godine sa čuvenim slučajevima Aleksić i Lečić, tj. javnim priznanjima Milene Radulović i Danijele Štajnfeld da su bile žrtve silovanja.

I dok je jedan slučaj (Lečić–Štajnfeld) oboren pred sudom a drugi je još u toku (Aleksić – Radulović i ostale žene koje ga optužuju), to ne sprečava domaće „prepisivače“ ovih trendova iz SAD da ih primene i kod nas. Tako je početkom februara, prilikom nastavka suđenja Miroslavu Miki Aleksiću, ispred Palate pravde došlo do okupljanja građana (aktivista) koji su pružali podršku svim Aleksićevim žrtvama.

Bili su prisutni i pripadnici organizacije „Žene u crnom“ i tom prilikom je izjavu za medije dao Miloš Urošević (?!), koji je držao transparent s natpisom „Verujem Mileni Radulović“, a na drugim transparentima je pisalo „Pravda za žrtve, kazna za počinioce“ i „Silovali su u ratu, siluju i u miru“. I dok su prva dva transparenta po sadržaju i poruci koju šalju apsolutno nesporna, postavlja se pitanje poente poslednjeg i ko je to silovao u ratu pa siluje i sada u miru?

Tim transparentom se verovatno želela povući paralela između „stotina hiljada silovanih Bošnjakinja i Albanki od strane Srba u ratu u Bosni i na Kosovu“, što je naravno gnusna neistina i bezbroj puta oborena tvrdnja, činjenice da je Mika Aleksić bio u zoni ratnih dejstava (ali samo kao novinar RT Beograda) i činjenice da mu se trenutno sudi za silovanje (ali da krivica još uvek nije dokazana), i sve to kao pripadniku „privilegovane, bele, heteroseksualne, muške, hrišćanske većine“ (što je eufemizam za đavola na savremenom Zapadu). No i više od toga. Želelo se ukazati na postojanje tzv. kulture silovanja u Srbiji, koja ne postoji, kao što ne postoji ni u SAD, gde je taj mit nastao.

Tako se pojmom „kultura silovanja“ (rape culture), prvenstveno u kampusima američkih univerziteta, želi dokazati kako je to sistem(at)ska pojava i svakodnevica, a ne problem koji postoji premda ni u približnoj meri da bi se posmatrao kao „epidemija“. Čak se i samo negiranje (faktografski i argumentovano potkovano) termina „kultura silovanja“ i njenog postojanja smatra za produkt te kulture i dokaz koliko je ona rasprostranjena u društvu.

Međutim, podaci kažu da studentska populacija u SAD (u kojoj je tobože najviše silovatelja po glavni stanovnika) nije ništa više „silovateljski nastrojena“ nego njihovi vršnjaci van kampusa, niti u SAD generalno postoji sistemski problem silovanja kao što se to želi predstaviti, što potvrđuje i sva relevantna svetska statistika o ovom pitanju, i u slučaju Amerike i Srbije. Niti ga ima u Srbiji, ali to nije smetnja da se i ovaj fenomen nekritički primeni i kod nas i dokaže kako postoji sistem(at)sko silovanje u Srbiji danas, kao što je postojalo plansko i organizovano silovanje od strane Srba na Kosovu i u Bosni tokom ratova (kao što nije).

To je igra u kojoj optužitelj ne može da izgubi; ako Aleksića osude, Miloš Urošević i ostale „Žene u crnom“ komotno će reći da su bile u pravu i da je presuda potvrda postojanja „kulture silovanja“ u Srbiji. Ako se pak Aleksiću presudi negativno, rezignirano će ustanoviti kako je i ta presuda dokaz postojanja „kulture silovanja“ u Srbiji pošto je pravosuđe u rukama muškaraca, tj. silovatelja, i živimo u državi i društvu gde je silovanje normatizovano, normalizovano i nekažnjivo zakonom. Zatim će se pesimistično zapitati u kakvom društvu živimo i potom optimistično nastaviti borbu za bolju Srbiju, do poslednjeg daha, pardon granta.

A koliko je bitno što je Mika „beli heteroseksualni muškarac“ može se videti iz jedne druge, ali suštinski iste tvrdnje, koja čak ni ekologiju i problem zagađenja planete zemlje ne lišava „društvene pravde“ i „kulture silovanja“. Tako Maja Pelević, književnica i dramaturškinja, misli da se „kompletna eksploatacija na planeti može gledati kroz eksploataciju ženskog tela i generalno žena. I da je uništavanje planete jasan pokazatelj da planetu nisu uništile žene već beli heteroseksualni muškarac“.

Poput njene koleginice iz Hrvatske, glumice Jelene Veljače, koja je još pre tri godine u emisiji „Nedeljom u 2“ usred rasprave o silovanju u Holivudu krenula s prosipanjem kopiranih fraza koje se tamo koriste i rekla voditelju, kao vrhunski argument i odgovor: „Vi ste beli heteroseksualni muškarac na poziciji moći. Žena i muškarac u poziciji moći nisu ravnopravni, a vi to ne razumete.“ A da o ekologiji brine i Urošević potvrđuje njegov tekst u listu „Danas“ pod naslovom „Prljava Srbija“. Postavlja se samo pitanje od koga je treba očistiti? Silovatelja? Belih heteroseksualnih muškaraca? Srba? Srpčića?

SRPČIĆI MUSS STERBEN Poslednji slučaj nekritičkog kopiranja woke kulture kod nas jeste onaj gde se neko zbog sporne izjave, komentara, objave na društvenoj mreži (čak i ako je stara nekoliko godina i decenija) otpušta s posla i zagorčava mu se život do maksimuma pošto se zamerio vedetama „političke korektnosti“ i novogovora. Kako to funkcioniše: nađe se sporna izjava/objava, stvori se sinhronizovana medijska hajka gde se tobože govori s pozicije „zgrožene javnosti“ i „javnog mnjenja“ koje traži osudu i kaznu za počinioca verbalnog delikta, i onda je institucija u kojoj je zaposlen, s kojom sarađuje i sl. primorana da reaguje pod pritiskom rulje i da ga otpusti.

Neretko ta hajka ide i dalje, gde je besna rulja uz TV kamere išla i na kućna vrata prekršioca tražeći od njega javno osramoćenje i izvinjenje, gde bi faktički samo njegovo pokajničko samoubistvo zadovoljilo kriterijume „društvene pravde“ koje postavljaju.

Tako je zamalo (još nije gotovo) prošao i nastavnik hemije Miloš Stojnić iz novosadske OŠ „Branko Radičević“, koji je suspendovan zbog sporne objave na instagramu. On se slikao sa svojim učenicima kako drže podignuta tri prsta uz opis „Srpčići moji“, što je bilo dovoljno da se hijene „društvene pravde“ i denacifikacije Srbije okome na njega i ritualno zatraže njegovu glavu na oltaru političke korektnosti i „multikulturalizma“ koji je ugrozio (iz njihove perspektive).

Sada je očito, kada se prašina oko ovog slučaja makar privremeno slegla, da je proces njegove smene započeo iz kuhinje autokolonijalnih medija u Srbiji, na šta su se nadovezale istovetne NVO, pošto ni deca (koja su potpisala da im je omiljeni nastavnik i da su se uz njihovo dopuštenje slikali), ni roditelji (koji nisu prijavili niti jedan slučaj da se dete žalilo), ni direktorka škole (koja nije prijavila da se i jedan roditelj požalio) nisu u ovom slučaju našli ništa sporno. Ipak, preventivno, on je suspendovan iako je javnost bila na njegovoj strani, dok je „javnost“ iz perspektive Aide Ćorović i Ane Lalić bila „zgrožena“ (pri čemu verovatno misle isključivo na njihovo bliže radno i profesionalno okruženje).

Ipak, kako Ministarstvo prosvete, tako i disciplinski postupak škole koji se privodi kraju imaju istovetan zaključak – profesor nije kriv – on će biti vraćen na posao. Ovaj slučaj je već u startu „nadživeo samog sebe“ i postao paradigma jednog od dva puta na kom će se kola „društvene pravde“ zalomiti i klatno „kulture poništavanja“ pomeriti. Ako nastavnik na kraju ipak bude otpušten, to će biti zeleno svetlo da se sa sličnom praksom nastavi i ubuduće i da se ona pooštri, i to bi faktički bio početak sezone otvorenog lova na svakoga ko javno objavi svoju patriotsku orijentaciju. S druge strane, ako on prođe bez otkaza, to znači da je uspostavljena stabilna osnova za otpor sličnim tendencijama u budućnosti.

Jer kao što je profesor Ković, koji odbija da predaje studentima hašku i NATO interpretaciju srpske istorije, u tome istovetan profesorima društveno-humanističkih nauka sa Zapada koji odbijaju da „dženderizuju“, „antikolonijalizuju“, „oboje“ i progresivizuju svoje programe, tako je slučaj Stojnića istovetan svima onima koji odbijaju da se povinuju diktatu političke korektnosti i ustuknu jer ponosno ističu svoje srpsko poreklo. Jedna bitka je dobijena, kraj kulturnog rata u Srbiji nije na vidiku, naprotiv, tek se zahuktava. [/restrict]