КУЛТУРА ПОНИШТАВАЊА У СРБИЈИ

Споменици, силоватељи и Српчићи на суду „друштвене правде“

Напори да се споменик Стефану Немањи помери и уклони, да се сви Срби стигматизују као силоватељи и да се с посла отпусти наставник хемије због „спорне“ фотографије с ученицима, нису ништа ново нити оригинално. Не само зато што домаћи аутошовинисти и аутоколонијални кербери нису способни да створе било шта аутентично (јер једино знају да некритички копирају и калеме стране идеолошке трендове код нас) већ и зато што су ти процеси одавно присутни на Западу, нарочито у САД.

Милош Црњански у једном од својих политичких текстова у међуратном периоду критикује наше ондашње интелектуалце који, како каже, „мајмунишу“ (некритички копирају и опонашају) европске трендове и покушавају да их примене и буквално пресаде код нас, не узимајући у обзир специфичности поднебља на ком су настале или на ком се желе применити. И као што мајмун „гледа себе у зрцало“ (Његош) и једино зна да опонаша оно што види да човек испред њега ради, тако случајни Срби и наши паланачки космополити знају само да некритички копирају и код нас примењују савремене западне (глобалистичке) идеолошке трендове. Међу њима се издваја култура поништавања, у оригиналу cancel culture, једно од најагресивнијих чеда нове woke револуције у извођењу „ратника за друштвену правду“ (енгл. Social Justice Warriors – SJW).

СТЕФАН НЕМАЊА ИЗ БОРЧЕ Некада је важила изрека: „Када у Паризу пада киша, у Београду се отварају кишобрани“, што је указивало на то колико је наша елита, школована махом у Паризу, Бечу, Берлину, Москви итд., опонашала тамошњи „високи свет“. Данас очигледно за неке важи: „Када у Америци падају споменици, морају и у Србији.“ Тако, задивљени трендом обарања и измештања „контроверзних“ историјских споменика широм Америке у претходних неколико година, овдашњи следбеници „антиколонијализма“ желе исто да виде у свом граду. Зато им се на месту Стефана Немање у „њиховом“ кругу двојке привиђају споменици америчких робовласника, војника и генерала Конфедерације и свих осталих „неподобних“ из перспективе „бораца за друштвену правду“. Чак су им и изговори за уклањање и измештање споменика истоветни онима у САД.  [restrict]

Taко нпр. о питању спорних споменика (у које убрајају и оне очевима оснивачима САД Томасу Џеферсону, Џорџу Вашингтону, те разним председницима попут Линколна, Рузвелта и сл.) Мајкл Вајнман, либерално оријентисани професор филозофије са америчко-немачког Бард колеџа у Берлину, каже: „Ови споменици никад није ни требало да буду подигнути, али то не значи да је њихово уклањање исправно. Хајде да дамо нову сврху постојећим споменицима додавањем нових меморијалних садржаја који психолошки отелотворавају и демонстрирају тврдњу да постојећи споменици лоше представљају нашу заједничку прошлост, док покушавамо да откријемо ко смо ми били као људи, ко смо данас, и ко ћемо можда бити сутра.“

Исто тако за споменик Стефану Немањи, поред захтева неких да се он премести у Борчу, Маринкову бару, Ђурђеве ступове или чак можда Бангладеш, што да не, Ирина Суботић у тексту за „Данас“ каже: „Два су излаза из ове ужасне ситуације у којој се нашао Београд. Један је да уз тај споменик стоји врло јасна написана формулација, читава легенда, која би објаснила зашто је тај споменик ругло, зашто је лош за Београд, и зашто ту њему не би требало да буде место. То се данас ради са колонијалним споменицима, о којима је било речи да се руше, али су људи рекли ’нећемо ништа да рушимо јер су они рушили’. Али онда се поставе натписи поред споменика, ту се доводе школе, да се едукују људи шта је био колонијализам, колико је он уништио народа, људи претворивши их у робове, и богатио се на тај начин. Све то може да се уради, само не да се тај споменик глорификује“, сматра она. Поставља се питање кога је то Стефан Немања колонизовао и у којој мери, на који начин је он упоредив са Џеферсоном, Вашингтоном, генералом Лијем или неким другим робовласником и колонизатором из америчке прошлости?

Пошто нам друга Србија непрестано намеће синтагму о „суочавању са прошлошћу“ и „чишћењу сопственог дворишта“ (од чега није изузет, како видимо, ни Стефан Немања), не би било лоше да Ирина Суботић примени ту праксу почев од себе, узев у обзир да јој породични историјат обилује и колонијализмом, о ком говори, на само њој знан начин, код споменика Стефану Немањи, а не помиње при томе колонијализам, расизам, антисемитизам у ком је активно учествовао њен отац.

А њен отац је Миливоје Јовановић, први шеф Одељења квислиншке Специјалне полиције, настале на темељима Опште полиције са задатком да се обрачунава с политичким, идеолошким, расним и другим непријатељима нацистичког Трећег рајха у окупираној Србији током Другог светског рата, како је истакао др Раде Ристановић из Института за савремену историју Србије. Др Ристановић указује да је Јовановић пристао да буде део комисије која је имала задатак да врши категоризацију логораша у Концентрационом логору на Бањици. „Чланови ове комисије давали су предлоге о даљој судбини ухапшених лица која су спроведена на Бањицу. Како истиче публициста Бранислав Божовић, на овај начин запечаћена је судбина многих хапшеника који су само на основу одлуке отерани у смрт или тешко логорско тамновање. Достављао је и спискове лица које је по антикомунистичкој линији намеравала да ухапси Специјална полиција.“ Како би се Суботићева понела у случају неке нове окупације Србије, имајући у виду њене ставове о Стефану Немањи (тј. уопштено Србима) и породични историјат који прећуткује, сада је доста јасније.

МИТ О „КУЛТУРИ СИЛОВАЊА“ Друга глава аждаје политичке коректности која прождире све проказане и неподобне на политичком Западу јесте она која пропагирајући и злоупотребљавајући гнусни злочин силовања жели да оствари своје циљеве ућуткивања, отпуштања и отказивања (поништавања) свакога ко им се не допада из било ког разлога. И ту „стратешку (зло)употребу силовања“, тј. њено некритичко копирање, могли смо да видимо и код нас, пошто је она такође домородачка појава у „прогресивним“ круговима САД.

Тамо је почело од „Mee too“ покрета, лажних и фабрикованих оптужби за силовање, баналног и произвољног проширивања (и самим тим обесмишљавања) термина силовање на бесмислену дугу листу мање или више штетних појава и преступа (често чак ни тога), те стварање мита о постојању „културе силовања“ на америчким универзитетима итд. Овде је почело прошле године са чувеним случајевима Алексић и Лечић, тј. јавним признањима Милене Радуловић и Данијеле Штајнфелд да су биле жртве силовања.

И док је један случај (Лечић–Штајнфелд) оборен пред судом а други је још у току (Алексић – Радуловић и остале жене које га оптужују), то не спречава домаће „преписиваче“ ових трендова из САД да их примене и код нас. Тако је почетком фебруара, приликом наставка суђења Мирославу Мики Алексићу, испред Палате правде дошло до окупљања грађана (активиста) који су пружали подршку свим Алексићевим жртвама.

Били су присутни и припадници организације „Жене у црном“ и том приликом је изјаву за медије дао Милош Урошевић (?!), који је држао транспарент с натписом „Верујем Милени Радуловић“, а на другим транспарентима је писало „Правда за жртве, казна за починиоце“ и „Силовали су у рату, силују и у миру“. И док су прва два транспарента по садржају и поруци коју шаљу апсолутно неспорна, поставља се питање поенте последњег и ко је то силовао у рату па силује и сада у миру?

Тим транспарентом се вероватно желела повући паралела између „стотина хиљада силованих Бошњакиња и Албанки од стране Срба у рату у Босни и на Косову“, што је наравно гнусна неистина и безброј пута оборена тврдња, чињенице да је Мика Алексић био у зони ратних дејстава (али само као новинар РТ Београда) и чињенице да му се тренутно суди за силовање (али да кривица још увек није доказана), и све то као припаднику „привилеговане, беле, хетеросексуалне, мушке, хришћанске већине“ (што је еуфемизам за ђавола на савременом Западу). Но и више од тога. Желело се указати на постојање тзв. културе силовања у Србији, која не постоји, као што не постоји ни у САД, где је тај мит настао.

Тако се појмом „култура силовања“ (rape culture), првенствено у кампусима америчких универзитета, жели доказати како је то систем(ат)ска појава и свакодневица, а не проблем који постоји премда ни у приближној мери да би се посматрао као „епидемија“. Чак се и само негирање (фактографски и аргументовано потковано) термина „култура силовања“ и њеног постојања сматра за продукт те културе и доказ колико је она распрострањена у друштву.

Међутим, подаци кажу да студентска популација у САД (у којој је тобоже највише силоватеља по главни становника) није ништа више „силоватељски настројена“ него њихови вршњаци ван кампуса, нити у САД генерално постоји системски проблем силовања као што се то жели представити, што потврђује и сва релевантна светска статистика о овом питању, и у случају Америке и Србије. Нити га има у Србији, али то није сметња да се и овај феномен некритички примени и код нас и докаже како постоји систем(ат)ско силовање у Србији данас, као што је постојало планско и организовано силовање од стране Срба на Косову и у Босни током ратова (као што није).

То је игра у којој оптужитељ не може да изгуби; ако Алексића осуде, Милош Урошевић и остале „Жене у црном“ комотно ће рећи да су биле у праву и да је пресуда потврда постојања „културе силовања“ у Србији. Ако се пак Алексићу пресуди негативно, резигнирано ће установити како је и та пресуда доказ постојања „културе силовања“ у Србији пошто је правосуђе у рукама мушкараца, тј. силоватеља, и живимо у држави и друштву где је силовање норматизовано, нормализовано и некажњиво законом. Затим ће се песимистично запитати у каквом друштву живимо и потом оптимистично наставити борбу за бољу Србију, до последњег даха, пардон гранта.

А колико је битно што је Мика „бели хетеросексуални мушкарац“ може се видети из једне друге, али суштински исте тврдње, која чак ни екологију и проблем загађења планете земље не лишава „друштвене правде“ и „културе силовања“. Taко Маја Пелевић, књижевница и драматуршкиња, мисли да се „комплетна експлоатација на планети може гледати кроз експлоатацију женског тела и генерално жена. И да је уништавање планете јасан показатељ да планету нису уништиле жене већ бели хетеросексуални мушкарац“.

Попут њене колегинице из Хрватске, глумице Јелене Вељаче, која је још пре три године у емисији „Недељом у 2“ усред расправе о силовању у Холивуду кренула с просипањем копираних фраза које се тамо користе и рекла водитељу, као врхунски аргумент и одговор: „Ви сте бели хетеросексуални мушкарац на позицији моћи. Жена и мушкарац у позицији моћи нису равноправни, а ви то не разумете.“ А да о екологији брине и Урошевић потврђује његов текст у листу „Данас“ под насловом „Прљава Србија“. Поставља се само питање од кога је треба очистити? Силоватеља? Белих хетеросексуалних мушкараца? Срба? Српчића?

СРПЧИЋИ MUSS STERBEN Последњи случај некритичког копирања woke културе код нас јесте онај где се неко због спорне изјаве, коментара, објаве на друштвеној мрежи (чак и ако је стара неколико година и деценија) отпушта с посла и загорчава му се живот до максимума пошто се замерио ведетама „политичке коректности“ и новоговора. Како то функционише: нађе се спорна изјава/објава, створи се синхронизована медијска хајка где се тобоже говори с позиције „згрожене јавности“ и „јавног мњења“ које тражи осуду и казну за починиоца вербалног деликта, и онда је институција у којој је запослен, с којом сарађује и сл. приморана да реагује под притиском руље и да га отпусти.

Неретко та хајка иде и даље, где је бесна руља уз ТВ камере ишла и на кућна врата прекршиоца тражећи од њега јавно осрамоћење и извињење, где би фактички само његово покајничко самоубиство задовољило критеријуме „друштвене правде“ које постављају.

Тако је замало (још није готово) прошао и наставник хемије Милош Стојнић из новосадске ОШ „Бранко Радичевић“, који је суспендован због спорне објаве на инстаграму. Он се сликао са својим ученицима како држе подигнута три прста уз опис „Српчићи моји“, што је било довољно да се хијене „друштвене правде“ и денацификације Србије окоме на њега и ритуално затраже његову главу на олтару политичке коректности и „мултикултурализма“ који је угрозио (из њихове перспективе).

Сада је очито, када се прашина око овог случаја макар привремено слегла, да је процес његове смене започео из кухиње аутоколонијалних медија у Србији, на шта су се надовезале истоветне НВО, пошто ни деца (која су потписала да им је омиљени наставник и да су се уз њихово допуштење сликали), ни родитељи (који нису пријавили нити један случај да се дете жалило), ни директорка школе (која није пријавила да се и један родитељ пожалио) нису у овом случају нашли ништа спорно. Ипак, превентивно, он је суспендован иако је јавност била на његовој страни, док је „јавност“ из перспективе Аиде Ћоровић и Ане Лалић била „згрожена“ (при чему вероватно мисле искључиво на њихово ближе радно и професионално окружење).

Ипак, како Министарство просвете, тако и дисциплински поступак школе који се приводи крају имају истоветан закључак – професор није крив – он ће бити враћен на посао. Овај случај је већ у старту „надживео самог себе“ и постао парадигма једног од два пута на ком ће се кола „друштвене правде“ заломити и клатно „културе поништавања“ померити. Ако наставник на крају ипак буде отпуштен, то ће бити зелено светло да се са сличном праксом настави и убудуће и да се она пооштри, и то би фактички био почетак сезоне отвореног лова на свакога ко јавно објави своју патриотску оријентацију. С друге стране, ако он прође без отказа, то значи да је успостављена стабилна основа за отпор сличним тенденцијама у будућности.

Јер као што је професор Ковић, који одбија да предаје студентима хашку и НАТО интерпретацију српске историје, у томе истоветан професорима друштвено-хуманистичких наука са Запада који одбијају да „џендеризују“, „антиколонијализују“, „обоје“ и прогресивизују своје програме, тако је случај Стојнића истоветан свима онима који одбијају да се повинују диктату политичке коректности и устукну јер поносно истичу своје српско порекло. Једна битка је добијена, крај културног рата у Србији није на видику, напротив, тек се захуктава. [/restrict]