Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Stariji se sećaju demagoške Titove parole: „Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora brinuti za svoju budućnost“. Mislim da ima sasvim dovoljno razloga za brigu, ali i za oprezni optimizam, jer su neka najnovija sociološka istraživanja pokazala, a to je i moj utisak, da je sadašnja generacija dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka posle dužeg vremena prva koja je prosečno konzervativnija od svojih roditelja. A i to je već nešto…
Među najpozvanijima ste za razgovor i kritičko procenjivanje odnosa Srbije i Svete stolice. Kakvi su odnosi dve države danas?
Uvek je nezahvalno i rizično upuštati se u razmatranje teme odnosa između Srbije i Svete stolice, jer i kad su formalno razdvojene, u njima su nerazdvojivo spregnute državna/politička i crkvena/duhovna dimenzija. Kao ambasador, šest godina sam u Vatikanu predstavljao državu SRJ, Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i, najzad, a suštinski uvek, Srbiju. Bio sam akreditovan kao predstavnik države kod Svete stolice, takođe države, i u tom pogledu sve je bilo jasno. Problematika međucrkvenih odnosa nije bila u mojoj nadležnosti, ali su se u bilateralnim poslovima snažno osećali impulsi koji su dolazili iz dinamike u sferi dijaloga i saradnje Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve, kako one na bivšem jugoslovenskom prostoru, tako i Rimske kurije, a i stavova pravoslavlja prema katolicizmu uopšte. Može se, dakle, reći da se diplomatsko službovanje pri Svetoj stolici razlikuje od delovanja u bilaterali s drugim državama ili u multilateralnoj sferi. Ta razlika proizlazi iz dvojnog bića Svete stolice, koja je istovremeno svetska „prestonica“ katolicizma i država s punim međunarodnopravnim subjektivitetom. Mnoge značajne oblasti diplomatskog delovanja u strukturi bilateralnih odnosa (klasična politika, ekonomija, bezbednost, konzularni poslovi…) jednostavno ne postoje u međudržavnim odnosima sa Svetom stolicom. Upoznao sam više izvanrednih i iskusnih diplomata pojedinih zemalja koji se nisu snašli u Vatikanu, jer nisu razumeli specifičnu prirodu papske diplomatije. S druge strane, poslanički mandat pri Svetoj stolici pravi je profesionalni i životni poklon koji donosi mnogo dragocenih uvida i saznanja o najznačajnijim pitanjima savremenog sveta. Vatikan je jedinstvena diplomatska osmatračnica. Tu se može mnogo saznati i naučiti, ako je diplomata spreman da se u punoj meri angažuje na svim poljima koja mu se u Vatikanu otvaraju i da se posveti onome što je jedan moj kolega srećno krstio „cerebralnom diplomatijom“.
Šta je tokom diplomatskih aktivnosti u Vatikanu ostavilo poseban utisakna vas?
Kao primer jednog po svemu izuzetnog diplomatskog, ali nikako samo diplomatskog iskustva, mogu navesti, recimo, audijenciju radi predaje akreditiva kod pape Jovana Pavla II, 2002. godine. Osećao sam razumljivu tremu, neki neobičan nemir, ali me je čudesno smirio pogled na El Grekov portret Hrista pored ulaza u papsku biblioteku, očiju molitveno upravljenih ka nebu. Na ličnom iskustvu sam, eto, spoznao katarzičnu moć istinski velike umetnosti. Papa je u to vreme već bio ozbiljno bolestan i telesno zanemoćao, ali duhovno neumanjeno pribran i lucidan, što sam zaključio na osnovu triju pitanja koja mi je tokom razgovora postavio, a od kojih se prvo odnosilo na procenu da li je za albanski nacionalni korpus bitniji integrativni faktor nacionalna ili verska odrednica, da bi me potom pitao šta se dešava sa bivšim predsednikom Slobodanom Miloševićem, a kad sam mu rekao da je on, kako je i njemu verovatno poznato, izručen Međunarodnom sudu u Hagu, sa neodobravanjem je zavrteo glavom i kratko primetio: „To nije dobro. Predsedniku nije tamo mesto.“ Najzanimljivije je bilo treće pitanje. Zanimalo ga je kakvo mišljenje među bivšim Jugoslovenima, posle raspada zajedničke države, vlada o maršalu Titu. Saslušavši moj nešto duži pokušaj odgovora i objašnjenja, rekao je samo: „Da, da… znali smo mi njega dobro. Više puta je bio ovde kod nas.“ A poznato je da je Tito samo jednom zvanično posetio Vatikan i sastao se papom Pavlom VI 1971. godine, kao i da je, kako piše Jože Pirjevec, avgusta 1944. godine „turistički“ posetio Rim, uključujući Crkvu Svetog Petra. Među istoričarima su iznošene spekulacije da je dolazio još neki put, ali za to nisu pronađene verodostojne potvrde. Kad sam papinu opasku saopštio jadnom od najboljih poznavalaca jugoslovensko/srpsko-vatikanskih odnosa, kolegi i prijatelju Dragoljubu Živojinoviću, slegao je ramenima: „Nauka zna za samo jednu posetu, ali ako papa kaže…“ Naveo sam ovo sećanje kao odabranu ilustraciju za širok spektar posebnih saznanja do kojih se može doći tokom diplomatske službe pri Svetoj stolici. Uzgred, nadbiskup Pjerluiđi Čelata, nekadašnji papski nuncije u Sloveniji i u Turskoj, s kojim sam se dobro upoznao, bio je lični sekretar pape Pavla VI u vreme Titove posete, pa sam i od njega ponešto zanimljivo doznao…
Vaše diplomatske aktivnosti uključivale su i posredovanje između SPC i Svete stolice…
Naravno, kao što rekoh, diplomatska misija u Vatikanu, kao podrazumevano saputništvo, uključuje i praćenje radi pružanja logističke i druge podrške, i dijaloga između SPC i Svete stolice. Kao nedovoljno obavešteni laik nisam pozvan da dajem pouzdane sudove o problematici međucrkvenih odnosa, tako da ću u ovom razgovoru izneti samo svoje pretpostavke i utiske. Dijalog i saradnja između Srpske pravoslavne crkve i Svete stolice najviše se kreće terenom životnih i praktičnih pitanja koja se odnose na položaj Katoličke crkve i verničke zajednice u Srbiji, saživot u verski mešovitim sredinama, kao i na odnos države prema crkvama i verskim zajednicama uopšte. Na ovom planu se interesi većine crkava i verskih zajednica u mnogo čemu poklapaju (npr. u vezi sa nastavom religije u školama, obavljanjem verske službe u vojsci, restitucijom imovine nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, socijalnim statusom sveštenika, kao i donošenjem zakona kojima se zadire u neka bitna etička pitanja…), pa one ostvaruju veoma uspešnu saradnju u zajedničkom nastupanju prema državi. Na političkom planu, SPC, kao i država Srbija, nastoje da utiču na Svetu stolicu da zadrži stav nepriznavanja „Kosova“ i da iskoristi svoj autoritet kod Katoličke crkve u Hrvatskoj i kod hrvatske države kako bi se poboljšao težak položaj tamošnje pravoslavne/srpske manjine. Teološka i eklisiološka pitanja se ređe razmatraju, jer nema nikakvih izgleda da doktrinarne razlike između pravoslavnog i katoličkog tumačenja pojedinih dogmi budu ublažene, relativizovane ili prevaziđene, što važi za katoličko-pravoslavni odnos i ekumenski dijalog uopšte. Ipak, ima pokušaja da se otvoreno razgovara o spornim pitanjima, tako da se teološki dijalog ne može smatrati zatvorenim. Postoji i Svepravoslavna komisija za dijalog sa Katoličkom crkvom, čiji je u ime SPC član ugledni vladika Irinej (Bulović). Ako se stvarno želi, uvek ima o čemu da se razgovara, bez namere da se sagovornik po svaku cenu ubedi u ispravnost svoga stava. Evo jednog, po svemu izuzetnog primera: prilikom posete delegacije Svetog arhijerejskog ainoda SPC Svetoj stolici, radi potpisivanja sporazuma o saradnji SPC sa Papskim Lateranskim univerzitetom (2003), počivši mitropolit Amfilohije (Radović) i vladika Irinej (Bulović) vodili su izuzetno zanimljiv i sadržajan razgovor o najdelikatnijim teološkim temama, uključujući i smisao papskog primata, sa tadašnjim prefektom Kongregacije za doktrinu vere, kardinalom Jozefom Racingerom, potonjim papom Benediktom XVI. Kardinal Racinger je tom prilikom izrazio žaljenje što za ovaj razgovor nije bilo više vremena i radovao se njegovom nastavku u Beogradu, kuda je krajem iste godine trebalo da putuje. U međuvremenu je postao papa. Najzad, ne bih bio do kraja iskren kad ne bih pomenuo i jednu manje prijatnu, ali izgleda neizbežnu stranu diplomatskog službovanja svakog Srbina pri Svetoj stolici. Usled tvrdog antikatoličkog stava jedne značajne i uticajne struje u svetskom i srpskom pravoslavlju („U istoriji čovečanstva postoje tri glavna pada: Adam, Juda, papa“ – Ava Justin Popović), kao i teških ogrešenja znatnog dela katoličkog klera i vernika o srpski narod, naročito tokom Drugog svetskog rata, te kontinuirane vatikanske opstrukcije srpske državotvornosti u prošlosti, sve do nezavršene najnovije, svako ko na bilo koji način ostvaruje kontakte sa Svetom stolicom i Katoličkom crkvom postaje sumnjiv i neretko biva izložen „rutinskim“ optužbama za „papizam“, „ekumenizam“, težnju „unijaćenju“ itd. Iako ni ja nisam bio pošteđen, držao sam da me to stvarno ne pogađa, jer sam radio po savesti i, uveren sam, u državnonacionalnom interesu. Korisno je svakako što je u jednom od prethodnih brojeva „Pečata“ objavljen iscrpan razgovor sa uglednim i uticajnim mitropolitom Ruske pravoslavne crkve Venijaminom (Puškarom), pod naslovom „Susret sa papom nije mala sablazan“. Lakše mi je ipak pri duši što sam se po službenoj dužnosti sreo sa trojicom papa, kad su već na isti način „zgrešili“ i ne baš malobrojni pravoslavni poglavari i arhijereji, poput vaseljenskog patrijarha Atinagore, moskovskog Kirila i našeg počivšeg mitropolita Amfilohija, a sećam se i koliko se patrijarh Pavle svojevremeno obradovao kad je čuveni milanski kardinal Martini odlučio da svoj 75. rođendan proslavi u Beogradu i da ga tom prilikom s visokim poštovanjem pohodi. Ta valjda su i ovi pomenuti i mnogi nepomenuti arhijereji neki pravoslavci… Obradovao sam se kad sam u opsežnom i studioznom predgovoru Vladimira Dimitrijevića u knjizi Olge Nikolajevne Čatvernikove Izopačenici ili ko stoji iza Vatikana (u kojoj je papa Francisko predstavljen kao arhiizopačenik) pročitao da „treba ostati na putu Svetog Save, koji je put Gospodnji. I drugog nema“. Slažem se – NEMA!
Kako vidite raspoloženje i duhovnost naše mlade generacije? Uočava se da mlada i srednja generacija poseduju potencijalno produktivni cinizam, kao svojevrsno raskršće s kojeg može da se skrene u nihilizam, u destrukciju, ali i u izgradnju novih paradigmi ka živoj i zdravoj tradiciji!?
Ukoliko stariji čovek želi da zadrži objektivnost prosuđivanja, a naročito procenjivanja, nepreporučljivo je da se izjašnjava o stanju mlađih naraštaja. Pre svega, pitanje je koliko iz perspektive svojih predstava, životnih iskustava i obaveštenosti o njima uopšte može da razume mlade. Ipak, kako je nepobitna istina sadržana u izreci „na mladima svet ostaje“, što je u ovoj stvari jedina izvesnost, neizbežni su razmišljanje i razgovaranje o onima kojima pripada budućnost, a koji su, ne zaboravimo to, naša deca i unuci… U rasuđivanju o mladima stariji su skloni nekolikim stereotipima. Smatraju, uglavnom, da je u vreme njihove mladosti sve bilo bolje i normalnije, a da je sadašnja omladina u mnogo čemu iskvarena i nepouzdana u pogledu društvene i istorijske odgovornosti koje treba da ponese u suočavanju s ozbiljnim izazovima savremenog sveta. Milan Rakić je još početkom veka osećao pritisak takvog nepoverenja i napisao čuvenu pesmu Na Gazimestanu, kojoj se valja što češće vraćati. Iako je spevana u kontekstu konkretnih srpskih prilika, mislim da se može smatrati i opštim odgovorom na sumnje starijih u sposobnost i spremnost mladih da odgovore zadacima koji im usud donosi, bez obzira na njihovu prirodu i težinu. Sasvim je sigurno da je u vreme našeg odrastanja i stasavanja, u mom slučaju prvih godina posle Drugog svetskog rata, mnogo toga bilo drugačije, a veliko je pitanje da li je baš sve tada bilo i bolje. Možda je najtačnije reći da nešto jeste, a nešto i nije. Neporecivo je, na primer, da nam je mladost, ukupno uzevši, bila spokojnija, zdravija, društvenija i sa manje neposrednih pretnji životu u neposrednom okruženju. Stavili bismo cigle kao golove i satima igrali fudbal na ulici, a zimi se na strmim ulicama bezbrižno sankali, dok danas roditelji zaziru da puste decu da se igraju i druže na samo nekoliko stotina metara od kuće. O parkovima da i ne govorimo. Ovo je samo jedan aspekt različitosti između tadašnjih i sadašnjih prilika, ali je u širem i opštijem smislu metaforičan. S druge strane, ubrzani naučni, tehnološki, komunikacijski i civilizacijski napredak čovečanstva stavio je mladima na raspolaganje mogućnosti obaveštavanja o pojavama i zbivanjima, kao i upoznavanja sveta, što samo po sebi ne mora značiti i njegovo razumevanje, o kakvima mi nismo mogli ni sanjati. Bez ulaženja u pojedinosti, za šta ovaj razgovor nije prilika, može se reći da je kibernetička revolucija za samo nekoliko decenija do neprepoznatljivosti izmenila planetarnu situaciju čoveka i promenila karakter međuljudskog opštenja. Sećam se koliko je zanimanja, ali i neverice, izazvala proročka knjiga Norberta Vinera Kibernetika i društvo, sa podnaslovom „Ljudska upotreba ljudskih bića“, napisana 1954, a kod nas 1964. godine objavljena u čuvenoj Nolitovoj biblioteci „Sazvežđa“. Računarom sam oprezno počeo da se služim krajem devedesetih godina prošlog veka, a danas se čak i meni život bez njega čini nezamislivim. Za mlade je od najranijeg detinjstva sajbersfera domaći teren, kojim se suvereno kreću, a njihov svet je sve manje univerzum, a sve više metaverzum, sa prevlašću virtualnog nad stvarnim, što ne budi baš najsvetlije slutnje. Ali to je realnost od koje se ne može pobeći, pa joj se moramo prilagođavati, ali uz nastojanje da se u njoj, onoliko koliko je to najviše moguće, sačuva životno i duhovno neophodna mera ljudskosti. Da ne preminu baš sve vrline koje su se u antici nazivale kardinalnim. Iako ga one uglavnom nisu svesne, taj težak poduhvat predstoji sadašnjoj mladoj i srednjoj, a i svim budućim mladim generacijama. Rešenje nije u tome da se, recimo, kako s razlogom predlažu neki zabrinuti stručnjaci, deci do određenog uzrasta zabrani korišćenje mobilnog telefona, jer je takva zabrana nesprovodljiva, već da se u to korišćenje uvedu mera i neka kognitivna i etička pravila. Ako se nekritička i nikakvim humanim merilima „pripitomljavana“ fasciniranost moćima algoritama da obrade ogromne količine podataka bude i dalje eksponencijalno uvećavala, neće li daleki ishod biti onaj koji, kao fantastičnu mogućnost, projektuje izraelski mislilac Juval Noa Harari u svom svetskom bestseleru indikativnog naslova Homo Deus (Čovek Bog), da će „dataizam“ (teorija apsolutizovanja podataka) „s homo sapiensom uraditi isto što je homo sapiens uradio sa svim ostalim životinjama“. Ako visokointeligentni algoritmi zagospodare ljudskim mozgom, „posmatrano s osvrtom unazad, ispostaviće se da je čovečanstvo bilo samo jedan talasić u kosmičkom protoku podataka“. Zaista, izgleda neverovatno i čudovišno.
Ali zar nisu tako savremenicima izgledale i Orvelove „istorije sutrašnjice“?
U razmatranju duha mlade i srednje generacije bez sumnje vam pomaže i činjenica da ste kao roditelj i kao profesor decenijama bili u prilici da promatrate stasavanje mladih naraštaja! Kao višedecenijski univerzitetski nastavnik, ali i roditelj koji se uvek trudio da, koliko može, razume svoju decu i njihove vršnjake, osmelio bih se da iznesem svoj utisak o stanju duha velikog dela mlade i mlađe srednje generacije. Čini mi se da se to stanje može odrediti upravo pomenutim pojmom – potencijalno produktivni cinizam. Mladi su, naime, cinični, jer su prosečno dobro informisani, bar na nivou široke dostupnosti raznovrsnih podataka u, kako se to danas kaže, realnom vremenu, a neposredno su i/ili kroz iskustva, kazivanja i (ne)raspoloženja svojih roditelja, shvatili ispraznost i nedelotvornost, a često i lažljivu pogubnost svih navodno spasonosnih ideoloških „istina“ i političkih predvodništava koja su liderski preuzimala odgovornost za naše sudbine. Oni su mahom postali imuni na takve priče i na sve gledaju sa načelnom skepsom koja ide do apriornog, ironičnog odbacivanja. Zašto njihov cinizam smatram potencijalno produktivnim? Zato što bi on mogao biti zdrava osnova da sa raskršća na kome se (i oni i svet) nalaze krenu konstruktivnim putem neopterećenog izgrađivanja jedne nove, svoje paradigme za budućnost, u duhu naloga savremenosti, ali i uz oslanjanje na humusno tle žive tradicije. Postoji, međutim, i ozbiljna, sasvim realna, a možda i veća opasnost, da ih posvemašnji cinizam i „antiprotivnost“ gurnu ka nihilističkoj (samo)destruktivnosti, razaranju svih sistema vrednosti i prepuštanju liniji manjeg otpora u ispunjavanju praznine života, uključujući i odavanje raznim porocima, što im se sa svih strana štedro i koruptivno nudi.
Stariji se sećaju demagoške Titove parole: „Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora brinuti za svoju budućnost“. Mislim da ima sasvim dovoljno razloga za brigu, ali i za oprezni optimizam, jer su neka najnovija sociološka istraživanja pokazala, a to je i moj utisak, da je sadašnja generacija dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka posle dužeg vremena prva koja je prosečno konzervativnija od svojih roditelja. A i to je već nešto…
Kraj
