PAD NA PAMET – Skica modernog čoveka

Čovek je za političara glasački listić na dve noge koji, ukoliko na svom licu nema zaokruženo ime političara koji u njega gleda, lako može biti pocepan i bačen negde u trnje

Već dugo prisustvujemo nečemu što mnogi nazivaju „Velikim resetom“, mada, ruku na srce, više izgleda kao veliko rešeto. Neko je davno rekao da čoveka od životinje razlikuje to što čovek zna da razmišlja o razmišljanju, ali današnji čovek ne samo da ne ume da razmišlja o razmišljanju već ne ume uopšte da razmišlja. Njegov se život svodi na praćenje prtine koju je kroz ovu zimu sveta proprtio onaj jedan odsto svetskih moćnika, a kuda taj put vodi, niko nije u potpunosti siguran.
Postoje tri stvari zbog koje čoveka danas određuju kao podobnog ili nepodobnog, korisnog ili štetnog.
Zdrav čovek je postao beskoristan za društvo, jer zdrav čovek ne kupuje lekove koji su najskuplja stvar na svetu, iako bi trebalo da budu najjeftinija, tačnije najdostupnija. Onaj koji puca od zdravlja direktno je shvaćen kao neko ko ugrožava piramidalne šeme, pa samim tim puca i u novi svetski poredak, jer ne troši novac na ortopedska pomagala, na masti, steznike i vitaminske koktele privatnih klinika. Nije ni svestan, tako zdrav, koliko njegovo besplatno zdravlje dobro košta one koji od bolesti zarađuju. A i ne uklapa se u javno izrečene težnje, možda i pravac one gorepomenute prtine, ka „zlatnoj milijardi“. Stoga, ostati zdrav ne samo da je dobro po nas već je, slobodno se može reći, značajan vid pobune protiv nevremena u kom smo se našli. Bolestan čovek, pa čak i onaj s nekim blažim poremećajem, važno je da je hronično, najveća je nagrada za one koji svoje bogatstvo mere u milionima, a žele da se prebace na milijarde.
Verujući čovek je odavno bio, ali je i ostao pretnja „silovitom napretku“ čovečanstva. Onaj koji odgovara nekoj višoj sili, ne onoj zavaljenoj u kožnoj fotelji neke korporacije već onoj koja se samo može dohvatiti umom i videti duhom, može se smatrati najvećom pretnjom po svetski kapital i pošasti konzumerizma. Religiozan čovek, a naročito pravoslavni hrišćanin, ume da razluči šta su u životu prioriteti i ima jasno utvrđene kanone po kojima se trudi da živi. Kako se u cvetanje duše i zametanje misli o večnom životu nikako ne uklapa element materijalizma, vernik svoj novac drsko daruje crkvi, pa onda bezobrazno pomaže bolesne ljuteći više sile iz prethodnog pasusa, a na sve to još ima obraza i da kaže „ne“ u trenucima u kojima njegovim selom, gradom, državom, kontinentom ili planetom odzvanja globalno „da“ spremno da zarad neodstupanja od većine žrtvuje svoj moral, porodicu i zdrav razum.
Savršena skica modernog čoveka jeste ona koju u svojim očima nose političari. Oni u svom narodu ne vide narod, ne vide nisku raznolikih ljudi već isključivo glasove. Čovek je za političara glasački listić na dve noge koji, ukoliko na svom licu nema zaokruženo ime političara koji u njega gleda, lako može biti pocepan i bačen negde u trnje. Ako se već zna ko vodi svet, zašto je onda biranje političara važno i zašto je političar postao važniji od naroda? Biranjem političara, bilo kog, narod pokazuje volju da se uklopi u ono što taj političar predstavlja, a nikako obratno, kao što bi trebalo da bude, da narod pokaže kome veruje i koga će zaposliti kao svog radnika, a ne vođu. A političari su postali važniji od naroda samo zato što im je narod to dozvolio. Uloge su se, kao i sve ostalo, okrenule i sad narod treba da radi da ispuni očekivanja političara, a političar ne mora da se trudi da ispuni volju naroda, jer je on izabran za nekoga ko će nadzirati. Svet u stvari glasa za to kome će se sledećem napuniti džepovi.
Ako za zdravog, verujućeg, slobodnog, mislećeg, porodičnog, nepotkupljivog čoveka, imunog na svaku vrstu komfora, nema mesta u novom svetu koji se gradi, taj svet valja rušiti dok je još u izgradnji, jer kasnije neće vredeti.
Jedan psiholog je rekao da deset odsto ljudi na svetu ima psihološke poremećaje, od toga pet posto onih najtežih, ali da ga najviše plaši to što jedan procenat tih ljudi, ukoliko su dobro organizovani, može učiniti da ovaj svet gori ako se na vreme ne institucionalizuju.
Izgleda da su se njegovi strahovi obistinili, uprkos institucionalizaciji. Taj jedan procenat zaista vodi svet upravo iz kojekakvih multinacionalnih korporacija, institucijama kojima čovečanstvo veruje i koje snabdeva novcem ne znajući da tako plaća svoje uništenje.