ПАД НА ПАМЕТ – Скица модерног човека

Човек је за политичара гласачки листић на две ноге који, уколико на свом лицу нема заокружено име политичара који у њега гледа, лако може бити поцепан и бачен негде у трње

Већ дуго присуствујемо нечему што многи називају „Великим ресетом“, мада, руку на срце, више изгледа као велико решето. Неко је давно рекао да човека од животиње разликује то што човек зна да размишља о размишљању, али данашњи човек не само да не уме да размишља о размишљању већ не уме уопште да размишља. Његов се живот своди на праћење пртине коју је кроз ову зиму света пропртио онај један одсто светских моћника, а куда тај пут води, нико није у потпуности сигуран.
Постоје три ствари због које човека данас одређују као подобног или неподобног, корисног или штетног.
Здрав човек је постао бескористан за друштво, јер здрав човек не купује лекове који су најскупља ствар на свету, иако би требало да буду најјефтинија, тачније најдоступнија. Онај који пуца од здравља директно је схваћен као неко ко угрожава пирамидалне шеме, па самим тим пуца и у нови светски поредак, јер не троши новац на ортопедска помагала, на масти, стезнике и витаминске коктеле приватних клиника. Није ни свестан, тако здрав, колико његово бесплатно здравље добро кошта оне који од болести зарађују. А и не уклапа се у јавно изречене тежње, можда и правац оне горепоменуте пртине, ка „златној милијарди“. Стога, остати здрав не само да је добро по нас већ је, слободно се може рећи, значајан вид побуне против невремена у ком смо се нашли. Болестан човек, па чак и онај с неким блажим поремећајем, важно је да је хронично, највећа је награда за оне који своје богатство мере у милионима, а желе да се пребаце на милијарде.
Верујући човек је одавно био, али је и остао претња „силовитом напретку“ човечанства. Онај који одговара некој вишој сили, не оној заваљеној у кожној фотељи неке корпорације већ оној која се само може дохватити умом и видети духом, може се сматрати највећом претњом по светски капитал и пошасти конзумеризма. Религиозан човек, а нарочито православни хришћанин, уме да разлучи шта су у животу приоритети и има јасно утврђене каноне по којима се труди да живи. Како се у цветање душе и заметање мисли о вечном животу никако не уклапа елемент материјализма, верник свој новац дрско дарује цркви, па онда безобразно помаже болесне љутећи више силе из претходног пасуса, а на све то још има образа и да каже „не“ у тренуцима у којима његовим селом, градом, државом, континентом или планетом одзвања глобално „да“ спремно да зарад неодступања од већине жртвује свој морал, породицу и здрав разум.
Савршена скица модерног човека јесте она коју у својим очима носе политичари. Они у свом народу не виде народ, не виде ниску разноликих људи већ искључиво гласове. Човек је за политичара гласачки листић на две ноге који, уколико на свом лицу нема заокружено име политичара који у њега гледа, лако може бити поцепан и бачен негде у трње. Ако се већ зна ко води свет, зашто је онда бирање политичара важно и зашто је политичар постао важнији од народа? Бирањем политичара, било ког, народ показује вољу да се уклопи у оно што тај политичар представља, а никако обратно, као што би требало да буде, да народ покаже коме верује и кога ће запослити као свог радника, а не вођу. А политичари су постали важнији од народа само зато што им је народ то дозволио. Улоге су се, као и све остало, окренуле и сад народ треба да ради да испуни очекивања политичара, а политичар не мора да се труди да испуни вољу народа, јер је он изабран за некога ко ће надзирати. Свет у ствари гласа за то коме ће се следећем напунити џепови.
Ако за здравог, верујућег, слободног, мислећег, породичног, непоткупљивог човека, имуног на сваку врсту комфора, нема места у новом свету који се гради, тај свет ваља рушити док је још у изградњи, јер касније неће вредети.
Један психолог је рекао да десет одсто људи на свету има психолошке поремећаје, од тога пет посто оних најтежих, али да га највише плаши то што један проценат тих људи, уколико су добро организовани, може учинити да овај свет гори ако се на време не институционализују.
Изгледа да су се његови страхови обистинили, упркос институционализацији. Тај један проценат заиста води свет управо из којекаквих мултинационалних корпорација, институцијама којима човечанство верује и које снабдева новцем не знајући да тако плаћа своје уништење.