Ima li Srbija snage i volje da zaštiti nacionalne interese

Šta se to dešava u Srbiji kad je reč o genocidu nad Srbima u NDH?

Nije nimalo slučajno što Hrvati likujući ističu da je i Srpska pravoslavna crkva „odustala od mita” o 700.000 ubijenih ljudi u NDH. Ovo čine zato što istinski predvodnik srpskih revizionista vladika pakračko–slavonski Jovan, predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, krovne ustanove koja radi na smanjivanju srpskih žrtava, ne samo da stoji iza takvih aktivnosti već se istakao i upozorenjem Srbima „da dobro vagaju svaku reč o Stepincu” i njegovim krivicama

Već duže vreme, naročito u dvema poslednjim godinama, jedna grupa srpskih istoričara zalaže se za reviziju prošlosti, posebno za reviziju počinjenog genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ova grupa istoričara nastoji drastično da smanji broj srpskih žrtava u čitavoj NDH i u Jasenovcu. Ona poriče dosadašnje procene da je u NDH ubijeno oko 700.000 ljudi i tvrdi da je ubijeno „svega“ stotinak hiljada. Takve procene izriču se bez dokaza, ignorisanjem mnogih prvorazrednih izvornih podataka o broju žrtava, kao što su oni hrvatske komisije iz 1945, ili onih izvora nacističkih generala i visokih političkih časnika poslatih Hitleru 1942. i 1943. godine. Zanemarujući postojeće dokaze, istoričari revizionisti se u svojim procenama oslanjaju na proračune pojedinih statističara, ili, što je još čudnije, a sa stanovišta naučne metodologije i zdrave logike apsolutno neprihvatljivo, na podatke koji su o broju žrtava iznosili pojedini jasenovački logoraši. Beogradski revizionisti spremni su da prihvate podatak da je u Jasenovcu postradalo najviše oko 90.000 do 120.000 ljudi, i to samo onih kojima se znaju ime i prezime. Takvim procenama srpski revizionisti približili su se zvaničnim hrvatskim procenama. Tim povodom u Hrvatskoj se na više strana ističe da su Srbi i Srpska pravoslavna crkva konačno odustali od „srpskog mita od 700.000 srpskih žrtava“.

UZNEMIRUJUĆE IZJAVE SPC Nije nimalo slučajno što Hrvati likujući ističu da je i Srpska pravoslavna crkva „odustala od mita“ o 700.000 ubijenih ljudi u NDH. Ovo čine zato što istinski predvodnik srpskih revizionista vladika pakračko-slavonski Jovan, predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, krovne ustanove koja radi na smanjivanju srpskih žrtava, ne samo da stoji iza takvih aktivnosti već se istakao i upozorenjem Srbima „da dobro vagaju svaku reč o Stepincu“ i njegovim krivicama. Vladiku Jovana su na pomenute funkcije postavili najviši organi Srpske pravoslavne crkve. Vrh naše crkve veoma dobro je upoznat s njegovom delatnošću. Poveća grupa srpskih intelektualaca, nezadovoljna ponašanjem vladike Jovana zbog smanjivanja broja srpskih žrtava u genocidu i s njegovim izjavama koje se odnose na A. Stepinca, obratila se 18. oktobra 2019. Svetom Sinodu „Apelom za odbranu svetih srpskih novomučenika jasenovačkih“, ali se Sv. Sinod uopšte nije odazvao na taj apel.
Kad je reč o genocidu počinjenom u NDH, uznemirujuće su i izjave koje je o počiniocima genocida dala Njegova svetost patrijarh Porfirije. On je izjavio da izvršioci genocida, ustaše, i nisu Hrvati, da su se oni svojim zločinima izlučili iz hrvatskog nacionalnog korpusa. Polazeći od svog hrišćanskog uverenja, istinske spremnosti na oproštaj, na izmirenje i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, patrijarh je poručio da se treba moliti i za duše žrtava i za počinioce zločina. Takav odnos prema ustaškim koljačima do sada nismo imali prilike da čujemo od dosadašnjih naših patrijarha. Ovakvim izjavama patrijarh je zbunio značajan deo obrazovanijeg srpskog stanovništva. S razlogom se može postaviti pitanje zašto je patrijarh pomenutim izjavama, toliko godina nakon počinjenog genocida, danas spreman da da oprost greha zločincima. Zašto tako nešto do sada nismo čuli od bilo kojeg hrvatskog rimokatoličkog prvosveštenika? Nijedan od njih do sada nije ustaške zločince lišio njihove hrvatske nacionalne pripadnosti. U svakom slučaju to pitanje, koje je i kako ga je pokrenuo naš patrijarh, nije samo versko, hrišćansko. To je vrlo ozbiljno i veoma osetljivo političko pitanje. Šta treba činiti s onim ne malobrojnim Hrvatima koji i danas slede ustašku politiku? Imamo li mi bilo kakvog osnova da i njih isključujemo iz hrvatskog nacionalnog korpusa? Ustaše-koljači bili su najekstremniji predstavnici hrvatskog društva, koji su svojim zločinima doprinosili ostvarivanju državne misli o velikoj, etnički i verski-rimokatolički čistoj hrvatskoj državi. Oni su zato od svojih sveštenika dobijali oprost od grehova posle počinjenih zločina. Dugogodišnji urednik i glavni saradnik zagrebačkog katoličkog nedeljnika Glasa koncila, don Živko Kustić napisao je da sva zlodela koja su učinjena u službi „hrvatske misli“, pa i genocid iz 1941‒1945, imaju svoje opravdanje, jer „veliki narodi znaju ne odricati se svojih važnih ljudi, ni onih koji su odgovorni i za povijesne zločine“. Zbog zasluga koje su ustaše-koljači stekli u ostvarivanju velikodržavne hrvatske misli hrvatskim rimokatoličkim prvosveštenicima ne pada na pamet da ih isključe iz svog nacionalnog korpusa, kako to čini patrijarh Porfirije.

SRAMNO SKUPŠTINSKO ODBIJANJE REZOLUCIJE O USTAŠKOM GENOCIDU Sasvim suprotne stavove od pakračko-slavonskog vladike Jovana o genocidu i o smanjivanju žrtava ima vladika bački Irinej. U intervjuu koji je dao za najnoviji broj „Pečata“ vladika je izjavio da je „samo ’licitiranje’ brojem žrtava […] nemoralno“. Ne bez razloga zapitao je na osnovu čega oni koji smanjuju broj postradalih smatraju „da je broj od nekih sedamsto hiljada žrtava, koji je decenijama bio u opticaju, ’napuhan’ […] i da je bilo ’svega’ stotinak hiljada žrtava“ Vladika Irinej postavio je pitanje beogradskim i zagrebačkim revizionistima „na osnovu čega oni to znaju?“ On osnovano tvrdi da „broj jasenovačkih žrtava – i žrtava u NDH uopšte – nikad nije utvrđen […] svesnom odlukom Komunističke partije Jugoslavije […] i neoprostivom kolaboracijom srpskih komunista“. Uz to, „ustaše su pred kraj rata brižljivo i sistematski uklanjale tragove zločina“. Na kraju svog izlaganja vladika Irinej pomenuo je i nekoliko relevantnih izvora o broju ubijenih, posebno one nacističkih generala dostavljane Hitleru 1942. i 1943. godine, koje revizionisti ignorišu. S tim u vezi bački vladika je o nemačkim izveštajima napisao: „Da li su i oni bili simpatizeri Srba, a protivnici savezničke satelitske NDH, ili ni oni nisu mogli da pređu ćutke preko balkanskog Aušvica, Jasenovca, i ostalih stratišta u NDH? Da li su njihovi ratni izveštaji bili plod namere da vrhu Rajha, vojnički hladno i nemački pedantno, prikažu ’stanje na terenu’ ili namere da i oni daju doprinos komunističkoj i ’srbočetničkoj’ promidžbi?“
Ako istinski hoćemo da razjasnimo pitanje: šta se dešava danas u Srbiji kad je reč o genocidu nad Srbima u NDH, osim što smo izneli podatke koji se tiču SPC, nužno moramo reći i o tome kako se u vezi sa ovim pitanjem u pojedinim slučajevima ponaša država. Kao drastičan primer toga može da posluži dešavanje u Narodnoj skupštini Srbije kada je na dnevnom redu bilo postavljeno pitanje prihvatanja „Rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatske (1941‒1945) i proglašenja 28. aprila za Dan genocida nad Srbima u 20. veku“. Taj zahtev i predlog grupe poslanika, na veliko i neprijatno iznenađenje javnosti, Skupština nije prihvatila. Gospođa Smilja Tišma, najstarija poslanica Skupštine, u mladosti zatočenica Jasenovačkog logora, puna groznih viđenja i sećanja iz tog pakla na zemlji, doživela je frenetične aplauze posle izlaganja i zalaganja da Skupština izglasa pomenutu rezoluciju. Međutim, većina poslanika prilikom glasanja nije se izjasnila za njen predlog, iza kojeg je stala manja grupa poslanika. Simptomatično je to da je gospođa Tišma posle svog izlaganja dobila aplauze većine poslanika, a onda su joj ti isti predstavnici naroda uskratili poverenje i nisu glasali za njen predlog. Postavlja se pitanje šta stoji iza tog i takvog dvojakog odnosa predstavnika našeg naroda u Skupštini Srbije. Šta ih i ko ih sputava da se prilikom glasanja ponašaju kao i prilikom frenetičnog aplaudiranja? Da li se oni nekoga ili nečega boje? Da li se takvim ponašanjem nekome udvaraju? Da li misle da će odlukom da ne glasaju za Rezoluciju i za proglašavanje Dana genocida nad Srbima u 20. veku od nekoga steći simpatije i poštovanje? Da li je moguće da nemaju hrabrosti da popu kažu pop, a bobu bob? Da li je moguće da nisu spremni, da se ne osećaju obaveznim da kao ljudi i predstavnici naroda, kao hrišćani izglasavanjem Rezolucije i Dana genocida nad Srbima u 20. veku iskažu poštovanje nedužnim žrtvama? Kakva je to „velika politika“ Srbije kojoj je cilj da se zanemare i zaborave nedužne srpske žrtve postradale u genocidu 1941‒1945. godine?
Kad imamo u vidu ovakvo ponašanje narodnih poslanika, nema razloga da se pitamo zašto Vlada Srbije i njeno nadležno ministarstvo na čelo Muzeja žrtava genocida imenuje ličnosti koje su, pod rukovodstvom i autoritetom vladike pakračko-slavonskog, spremne da rade na umanjivanju broja žrtava genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Iz svega rečenog jasno je da između predstavnika SPC i političkog rukovodstva Srbije, kad je reč o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i spremnosti da se, ne iz naučnih već iz izvesnih političkih razloga, revidira naša istorija, postoji svojevrsna korelacija, koja je po srpske nacionalne interese ružna, tužna i, što je najgore, veoma štetna. Iz profesionalnih razloga, osećao sam obavezu da o svemu ovome obavestim našu javnost.