OLAF ŠOLC – Trijumfalni povratak otpisanog

Semafor je proradio: Olaf Šolc, naslednik „večite kancelarke“ Angele Merkel, umeo je da poraze pretvara u pobede, učinio je to i kad ga njegova stranka, Socijaldemokratska partija, nije htela za lidera, što je bilo ravno blamaži, a građani su, brzo posle toga, konstatovali da je najbolji izbor za najvažniji politički položaj u zemlji – onaj kancelarski

Iako još nije napravila prve korake, nova vlast u Berlinu je u jednom detalju, koji bi mogao da se pokaže kao posebno važan, već ispisala prvu (makar malu) stranicu istorije: nikad u posleratnoj parlamentarnoj praksi ove zemlje vladajuću koaliciju nisu činile tri stranke. I to posve različite – programski i ideološki. Istina, sve tri se „guraju“ oko političkog centra. Dve malo levo, Socijaldemokratska partija (SPD) i Zeleni. Jedna desno, liberali (FDP).
I još jedna novina – ekolozi i liberali nikada, na saveznom nivou, nisu zajedno bili u vlasti. Socijaldemokrate su to, kao s „mlađim partnerima“, činile i s jednima i s drugima. Najpre, u već davna vremena, s liberalima (socijaldemokratski kancelar Vili Brant – vicekancelar i šef diplomatije, liberal Hans Ditrih Genšer, pa Helmut Šmit – Genšer) a znatno kasnije, posle duge vladavine konzervativaca (Helmut Kol, 16 godina, s liberalima: Genšer je naprasno okrenuo leđa Šmitu!) prva crveno-zelena koalicija, sa socijaldemokratskim kancelarom Gerhardom Šrederom i „zelenim“ šefom diplomatije (i vicekancelarom) Joškom Fišerom.
Sada, posle (pre)duge vladavine Angele Merkel, 16 godina i četiri mandata (u prvom sa socijaldemokratama, dugom sa liberalima, pa poslednja dva opet, u velikoj koaliciji, sa tradicionalnim rivalima, socijaldemokratama), prvi put „trijumvirat“. U svakom slučaju, politički interesantan eksperiment. I pomalo riskantan. Kod nekih je, kao strepnja, vaskrsao bauk Vajmarske republike i nestabilnih stranačkih koalicija. Iako su ovo sasvim druga vremena. I sasvim drukčija Nemačka. Politički izazov za zemlju koja ne praktikuje rizike i eksperimente.
Ostaje da se tek vidi hoće li trojka izdržati „probu vremena“ i održati harmoniju koja je uspostavljena. I to u neobično kratkom roku, za svega dva meseca. Pregovori za „sklapanje“ vladajuće koalicije nakon prethodnih parlamentarnih izbora trajali su šest meseci. Kad je sve već bilo dogovoreno, i samo je trebalo obznaniti „Jamajka koaliciju“, nazvanu po političkim bojama stranaka koje je trebalo da je čine (crno konzervativci, žuto liberali, zeleno ekolozi), sporazum su naprasno raskinuli liberali: bili su ubeđeni da su zeleni dobili više nego što bi trebalo.

MAJSTOR KOMPROMISA Ovoga puta „majstor kompromisa“, sada već sasvim izvesno, naslednik Angele Mekel (zvaničan izbor obaviće se u Bundestagu, posle stranačkog izjašnjavanja i aminovanja postignutog sporazuma, najverovatnije između 6. i 9. decembra), Olaf Šolc obavio je očigledno majstorski posao. U sredu veče, 24. novembra, lideri tri stranke su, s naglašenim olakšanjem i ozarenošću, saopštili pred masom novinara i televizijskih kamera rezultat dvomesečnih, veoma intenzivnih pregovora pretočen u 177 stranica obavezujućeg i veoma ambicioznog sporazuma, „svetog pisma“ nove vladajuće koalicije. Uz opasku da je svako od koalicionara nešto dobio i nešto izgubio, da bi svi bili na dobitku.
Nova vladajuća trojka shvatila je i protumačila pobedu na parlamentarnim izborima 26. septembra kao izričit nalog da urgentno i radikalno „modernizuje“ zemlju. Nemačkoj državi zaista je hitno potrebno temeljno renoviranje, konstatovao je, pre nego što je stigla vest o stranačkom sporazumu, komentator najuticajnijeg nemačkog političkog nedeljnika „Špigla“ Markus Feldenkirhen.
Poslužio se, da bi to slikovitije i direktnije predstavio, metaforom. „Zidovi kuće su još sigurni i čvrsti. Krov još može da štiti od nevremena. Unutra je, međutim, sve dotrajalo. Od prozora do nameštaja, instalacija i telekomunikacionih veza sa spoljašnjim svetom. Bakarnih umesto optičkih kablova. Sve nosi (za)dah ustajalosti.“
Politički analitičari konstatuju da upravo mladi birači, koji su, inače, dali glasove prevashodno zelenima i liberalima, od nove vladajuće koalicije očekuju to temeljno renoviranje nemačke kuće: radikalnu modernizaciju Nemačke. Posebno kad je reč o klimi, infrastrukturi, digitalizaciji, obrazovanju i zdravstvu. I sve većoj, gotovo dramatičnoj, socijalnoj nejednakosti u državi blagostanja.
Novi dirigent u koalicionom orkestru Olaf Šolc je, kaže, svestan „teškog bremena“ koji je njegova vlada preuzima. I to u vremenu „teških i velikih kriza“. Pandemija ne jenjava. Naprotiv, iz dana u dan, zloslutno, ruši ranije rekorde u broju inficiranih i umrlih. Dramatična kriza na belorusko-poljskoj granici, koja je u jednom času delovala eksplozivno, malo je utihnula, ali migrantski problem nije minuo.

[restrict]

Izbor Olafa Šolca i potvrđivanje nove vladajuće koalicije su, naravno, neupitni. Tročlana koalicija ima „komotnu“ većinu u parlamentu. Već su podeljena ministarstva srazmerno ostvarenim rezultatima na izborima. Izbor ličnosti koje će voditi „osvojena“ ministarstva prepušten je strankama. Iako su pregovori ovoga puta, da bi se izbegla neprijatna iskustva iz ranijih vremena, bili zaista „hermetički“ zatvoreni za javnost i medije, znaju se, uglavnom, imena koja će voditi najvažnije resore.
Uz Olafa Šolca, kao kancelara, za velikim ovalnim stolom sedeće i dva vicekancelara. Još jedna premijera. Jedan će to biti po ustavnoj odredbi. To je, u ovom slučaju, lider (kopredsednik) Zelenih Robert Habok. Drugi po vladinom poslovniku: lider liberala Kristijan Lindner.
Majstor kompromisa Šolc bio je i tu na delu. Zadovoljeni su stranački interesi i liderske sujete. Na sličan način rešen je i problem oko koga su se, do poslednjeg časa, lomila koplja. Oko veoma uticajnog, i važnog, ministarstva finansija borili su se žestoko, kako se čuje, (neočekivano) Robert Habek i (očekivano) Kristijan Lindner. Pobedio je Lindner, ali je Habok nagrađen: uz vicekancelarski položaj, vodiće „super ministarstvo“ privrede i klime.
Atraktivno ministarstvo spoljnih poslova (šef diplomatije, po običaju, ako se izuzme malerozni i odlazeći Hajko Mas, drži vrh liste popularnosti) pripalo je očekivano zelenima i pomalo neočekivano Analeni Berbok. Još jedna istorijska novina: biće to prva žena na ovom položaju. Prvi put posle dvadeset godina, i Joške Fišera, zeleni preuzimaju diplomatiju.
Berbokova jeste kopredsednik stranke. Bila je pretendent na najvažniji politički položaj u zemlji. Na startu izborne kampanje predstavljala je „političku zvezdu“. Činilo se da bi Analena mogla da bude zaista „zelena kancelarka“. Političke akcije ekolozima su u tom času stajale sjajno. Bili su, u ispitivanjima javnog mnjenja, neko vreme, ispred socijaldemokrata i (uzdrmanih) konzervativaca. A onda, neočekivano, njena zvezda počela je polako da se gasi. I da padaju političke akcije Zelenih. Jednim delom, krivicom same Analene Berbok: afera s plagijatom u tek objavljenoj knjizi, nedovoljna uverljivost u televizijskim debatama. I prilična isključivost kad se radilo o spoljnoj politici. Zbog toga se u medijima spekulisalo da bi šef diplomatije mogao da bude (iskusniji, i u samoj stranci popularniji) Habek, a da bi se ona bolje snalazila u „svojoj (i prioritetno stranačkoj) temi“ – ekologiji.
Berbokova je očigledno ušla u unutarstranačko odmeravanje oko ove funkcije s naglašenim ambicijama. Mediji su se prisetili kako je, svojevremeno, odbrusila svom kolegi Habeku, kad se poteglo pitanje spoljne politike: „Ti to ne znaš, možda znaš da muzeš krave (bio je u tom času pokrajinski ministar za poljoprivredu u Šlezvig–Holštajnu), ja se razumem u to dolazim iz međunarodnih odnosa.“ Analena je studirala političke nauke u Hamburgu, ali je postala master, s temom međunarodnih odnosa, na čuvenoj Londonskoj školi za ekonomiju i politiku.

LOŠE ISKUSTVO Za svet izvan Nemačke biće posebno interesantno, i važno, kako će se zaista ponašati liderka Zelenih, čiji stranački stavovi su zvučali, i u izbornoj kampanji, rezolutno i resko. Izričito je bila protiv „Severnog toka 2“, veoma kritična prema Rusiji i Kini i njihovim „autoritarnim“ liderima. Provokativna i na zapadnoj, američkoj, strani: zahtevala je da se Nemačka otarasi američkog nuklearnog oružja, bila izričito protiv većih izdvajanja za odbranu i NATO, na čemu Bela kuća, bez obzira na stanare, nesustalo insistira.
Beograd sa zelenima, da podsetimo, bez obzira o kojem se vremenu radilo, nema baš dobra i prijatna iskustva. Naprotiv. Najtragičnije je bilo 1999, s NATO agresijom i bombardovanjem, u čemu i pri čemu je prvi „zeleni“ šef diplomatije Joška Fišer igrao važnu ulogu. Uprkos, da i to dodamo, snažnom protivljenju jednog, nemalog broja stranačkih prvaka. Svet je obišla fotografija sa stranačkog kongresa kad se odlučivalo o ulasku Nemačke u rat i o bombardovanju, opet, Beograda i Srbije: Fišer je tada, u znak protivljenja i protesta, pogođen u glavu najlonskom kesom punom crvene farbe.
Nemačka spoljna politika se, da ponovimo tu ustaljenu konstataciju, radikalno ne menja s promenom vlasti u Berlinu. S promenom šefa diplomatije, mogu se, međutim, menjati akcenti u toj politici. Ministar ima izvestan, autonoman manevarski prostor, a od kancelara, čija je „poslednja reč“, zavisi kolika će ta autonomija biti. Fišer je tu autonomiju imao i koristio, u vreme vladavine Gerharda Šredera. Odlazeći šef diplomatije Hajko Mas je kod Angele Merkel nije toliko imao. Pitanje je koliko će u tome, prema Analeni, biti velikodušan Olaf. I još jedna opaska: kad ulazite u vladu, najčešće realpolitika i državni interesi bivaju glasniji i uočljiviji od stranačkih ideologija i dogmi.
Olaf Šolc je, da se na kraju zaustavimo kod glavnog aktera nove koalicije, predstavljao zaista „kraljevsko iznenađenje“. U izbornu arenu ušao je kao već otpisan. Članstvo njegove, Socijaldemokratske partije (SPD) nije ga, neposredno pre izbora, u referendumskom izjašnjavanju, htelo za lidera. Opredelilo se za dvoje „autsajdera“, i u samoj zemlji gotovo nepoznatih ličnosti (van Nemačke i sada malo ko zna njihova imena) Saskiju Esken i Norberta Valtera Borjana. A Šolc je u te izbore ušao s jake pozicije, vicekancelara i ministra finansija.
Poraz je bio ravan blamaži. Samouvereni Šolc, u čijoj dugoj političkoj karijeri je bilo dosta uspona i padova, nije uopšte pokazivao ranjivost. Naprotiv. Napravio je čudo. Ne samo što je iz poraza izašao osnažen i pun energije nego je feniksovski sopstvenu stranku, prenoseći na nju sopstveno samopouzdanje, „vratio iz mrtvih“: SPD je sa 15 odsto glasova, ponižavajućih za (nekad) veliku stranku velikog Vilija Branta, „skočila“ za deset procenata.
Nije to bilo prvi put u njegovoj političkoj karijeri dugoj pola veka da iz poraza uskače u pobedu. Šolcovi prijatelji i saborci kažu da je uporno učio na sopstvenim greškama, ne gubeći samopouzdanje i neverovatnu samouverenost: nikad se nije ustezao, a jednom je to, u dijalogu s tadašnjim kancelarom Gerhardom Šrederom, pred kamerama učinio, da kaže kako „zna više i bolje“ od sabesednika.
Šolcov život bio je, praktično, politika. Sa 17 ušao je u Socijaldemokratsku partiju. Mladalački, i levičarski, poneseno i gotovo egzaltirano. Nije napuštao politiku ni kad se, jedno vreme, po završenim studijama prava, posvetio advokaturi. Gotovo svi njegovi prijatelji su iz sveta politike. Uključujući i suprugu. Brita Ernst je trenutno ministarka prosvete u pokrajini Brandenburg. I gotovo sva njegova literatura (čita mnogo, kad ima vremena, kažu) jeste politička.
Iako je, do sada, najčešće i najviše spominjan kao uspešan gradonačelnik hanzeatskog i renesansnog, severnjačkog Hamburga (ima status pokrajine), u kojem se oseća, u arhitekturi posebno, dah Mediterana, Olaf Šolc je obavljao važne funkcije u državi i stranci. Bio je, u nekoliko saziva, poslanik Bundestaga, direktno biran, ministar u prvom mandatu Angele Merkel.
U izbornoj kampanji, i televizijskim debatama, pokazao se pravi Olaf Šolc. Uverljiv, inteligentan, temeljit, pouzdan. Istraživanja javnog mnjenja su pokazivala: do juče „otpisani“ Hamburžanin (rođen je, inače, u Osnabriku, ali se porodica ubrzo posle njegovog rođenja preselila u grad na Elbi), da postoji neposredan i direktan izbor kancelara, za tri koplja isprednjačio bi ispred ostalih rivala.
I bez toga je, za mnoge, neočekivano trijumfovao. Njegov rival u izbornoj kampanji, sada koalicioni partner, lider liberala Kristijan Lindner je u sredu pred novinarima, prilikom oglašavanja koalicionog sporazuma, rekao da je u pregovorima „otkrio“ pravog Olafa Šolca. I konstatovao: sasvim sigurno, uspešnog i „snažnog saveznog kancelara“.
Takav, „snažan“ kancelar kuca samouvereno na evropska vrata, ispred tako moćne zemlje: strepnje od „političkog vakuuma“, i u Nemačkoj i u EU, posle odlaska „večite Angele“, pokazaće se, očigledno, kao izlišne.

[/restrict]