ОЛАФ ШОЛЦ – Тријумфални повратак отписаног

Семафор је прорадио: Олаф Шолц, наследник „вечите канцеларке“ Ангеле Меркел, умео је да поразе претвара у победе, учинио је то и кад га његова странка, Социјалдемократска партија, није хтела за лидера, што је било равно бламажи, а грађани су, брзо после тога, констатовали да је најбољи избор за најважнији политички положај у земљи – онај канцеларски

Иако још није направила прве кораке, нова власт у Берлину је у једном детаљу, који би могао да се покаже као посебно важан, већ исписала прву (макар малу) страницу историје: никад у послератној парламентарној пракси ове земље владајућу коалицију нису чиниле три странке. И то посве различите – програмски и идеолошки. Истина, све три се „гурају“ око политичког центра. Две мало лево, Социјалдемократска партија (СПД) и Зелени. Једна десно, либерали (ФДП).
И још једна новина – еколози и либерали никада, на савезном нивоу, нису заједно били у власти. Социјалдемократе су то, као с „млађим партнерима“, чиниле и с једнима и с другима. Најпре, у већ давна времена, с либералима (социјалдемократски канцелар Вили Брант – вицеканцелар и шеф дипломатије, либерал Ханс Дитрих Геншер, па Хелмут Шмит – Геншер) а знатно касније, после дуге владавине конзервативаца (Хелмут Кол, 16 година, с либералима: Геншер је напрасно окренуо леђа Шмиту!) прва црвено-зелена коалиција, са социјалдемократским канцеларом Герхардом Шредером и „зеленим“ шефом дипломатије (и вицеканцеларом) Јошком Фишером.
Сада, после (пре)дуге владавине Ангеле Меркел, 16 година и четири мандата (у првом са социјалдемократама, дугом са либералима, па последња два опет, у великој коалицији, са традиционалним ривалима, социјалдемократама), први пут „тријумвират“. У сваком случају, политички интересантан експеримент. И помало рискантан. Код неких је, као стрепња, васкрсао баук Вајмарске републике и нестабилних страначких коалиција. Иако су ово сасвим друга времена. И сасвим друкчија Немачка. Политички изазов за земљу која не практикује ризике и експерименте.
Остаје да се тек види хоће ли тројка издржати „пробу времена“ и одржати хармонију која је успостављена. И то у необично кратком року, за свега два месеца. Преговори за „склапање“ владајуће коалиције након претходних парламентарних избора трајали су шест месеци. Кад је све већ било договорено, и само је требало обзнанити „Јамајка коалицију“, названу по политичким бојама странака које је требало да је чине (црно конзервативци, жуто либерали, зелено еколози), споразум су напрасно раскинули либерали: били су убеђени да су зелени добили више него што би требало.

МАЈСТОР КОМПРОМИСА Овога пута „мајстор компромиса“, сада већ сасвим извесно, наследник Ангеле Мекел (званичан избор обавиће се у Бундестагу, после страначког изјашњавања и аминовања постигнутог споразума, највероватније између 6. и 9. децембра), Олаф Шолц обавио је очигледно мајсторски посао. У среду вече, 24. новембра, лидери три странке су, с наглашеним олакшањем и озареношћу, саопштили пред масом новинара и телевизијских камера резултат двомесечних, веома интензивних преговора преточен у 177 страница обавезујућег и веома амбициозног споразума, „светог писма“ нове владајуће коалиције. Уз опаску да је свако од коалиционара нешто добио и нешто изгубио, да би сви били на добитку.
Нова владајућа тројка схватила је и протумачила победу на парламентарним изборима 26. септембра као изричит налог да ургентно и радикално „модернизује“ земљу. Немачкој држави заиста је хитно потребно темељно реновирање, констатовао је, пре него што је стигла вест о страначком споразуму, коментатор најутицајнијег немачког политичког недељника „Шпигла“ Маркус Фелденкирхен.
Послужио се, да би то сликовитије и директније представио, метафором. „Зидови куће су још сигурни и чврсти. Кров још може да штити од невремена. Унутра је, међутим, све дотрајало. Од прозора до намештаја, инсталација и телекомуникационих веза са спољашњим светом. Бакарних уместо оптичких каблова. Све носи (за)дах устајалости.“
Политички аналитичари констатују да управо млади бирачи, који су, иначе, дали гласове превасходно зеленима и либералима, од нове владајуће коалиције очекују то темељно реновирање немачке куће: радикалну модернизацију Немачке. Посебно кад је реч о клими, инфраструктури, дигитализацији, образовању и здравству. И све већој, готово драматичној, социјалној неједнакости у држави благостања.
Нови диригент у коалиционом оркестру Олаф Шолц је, каже, свестан „тешког бремена“ који је његова влада преузима. И то у времену „тешких и великих криза“. Пандемија не јењава. Напротив, из дана у дан, злослутно, руши раније рекорде у броју инфицираних и умрлих. Драматична криза на белоруско-пољској граници, која је у једном часу деловала експлозивно, мало је утихнула, али мигрантски проблем није минуо.

[restrict]

Избор Олафа Шолца и потврђивање нове владајуће коалиције су, наравно, неупитни. Трочлана коалиција има „комотну“ већину у парламенту. Већ су подељена министарства сразмерно оствареним резултатима на изборима. Избор личности које ће водити „освојена“ министарства препуштен је странкама. Иако су преговори овога пута, да би се избегла непријатна искуства из ранијих времена, били заиста „херметички“ затворени за јавност и медије, знају се, углавном, имена која ће водити најважније ресоре.
Уз Олафа Шолца, као канцелара, за великим овалним столом седеће и два вицеканцелара. Још једна премијера. Један ће то бити по уставној одредби. То је, у овом случају, лидер (копредседник) Зелених Роберт Хабок. Други по владином пословнику: лидер либерала Кристијан Линднер.
Мајстор компромиса Шолц био је и ту на делу. Задовољени су страначки интереси и лидерске сујете. На сличан начин решен је и проблем око кога су се, до последњег часа, ломила копља. Око веома утицајног, и важног, министарства финансија борили су се жестоко, како се чује, (неочекивано) Роберт Хабек и (очекивано) Кристијан Линднер. Победио је Линднер, али је Хабок награђен: уз вицеканцеларски положај, водиће „супер министарство“ привреде и климе.
Атрактивно министарство спољних послова (шеф дипломатије, по обичају, ако се изузме малерозни и одлазећи Хајко Мас, држи врх листе популарности) припало је очекивано зеленима и помало неочекивано Аналени Бербок. Још једна историјска новина: биће то прва жена на овом положају. Први пут после двадесет година, и Јошке Фишера, зелени преузимају дипломатију.
Бербокова јесте копредседник странке. Била је претендент на најважнији политички положај у земљи. На старту изборне кампање представљала је „политичку звезду“. Чинило се да би Аналена могла да буде заиста „зелена канцеларка“. Политичке акције еколозима су у том часу стајале сјајно. Били су, у испитивањима јавног мњења, неко време, испред социјалдемократа и (уздрманих) конзервативаца. А онда, неочекивано, њена звезда почела је полако да се гаси. И да падају политичке акције Зелених. Једним делом, кривицом саме Аналене Бербок: афера с плагијатом у тек објављеној књизи, недовољна уверљивост у телевизијским дебатама. И прилична искључивост кад се радило о спољној политици. Због тога се у медијима спекулисало да би шеф дипломатије могао да буде (искуснији, и у самој странци популарнији) Хабек, а да би се она боље сналазила у „својој (и приоритетно страначкој) теми“ – екологији.
Бербокова је очигледно ушла у унутарстраначко одмеравање око ове функције с наглашеним амбицијама. Медији су се присетили како је, својевремено, одбрусила свом колеги Хабеку, кад се потегло питање спољне политике: „Ти то не знаш, можда знаш да музеш краве (био је у том часу покрајински министар за пољопривреду у Шлезвиг–Холштајну), ја се разумем у то долазим из међународних односа.“ Аналена је студирала политичке науке у Хамбургу, али је постала мастер, с темом међународних односа, на чувеној Лондонској школи за економију и политику.

ЛОШЕ ИСКУСТВО За свет изван Немачке биће посебно интересантно, и важно, како ће се заиста понашати лидерка Зелених, чији страначки ставови су звучали, и у изборној кампањи, резолутно и реско. Изричито је била против „Северног тока 2“, веома критична према Русији и Кини и њиховим „ауторитарним“ лидерима. Провокативна и на западној, америчкој, страни: захтевала је да се Немачка отараси америчког нуклеарног оружја, била изричито против већих издвајања за одбрану и НАТО, на чему Бела кућа, без обзира на станаре, несустало инсистира.
Београд са зеленима, да подсетимо, без обзира о којем се времену радило, нема баш добра и пријатна искуства. Напротив. Најтрагичније је било 1999, с НАТО агресијом и бомбардовањем, у чему и при чему је први „зелени“ шеф дипломатије Јошка Фишер играо важну улогу. Упркос, да и то додамо, снажном противљењу једног, немалог броја страначких првака. Свет је обишла фотографија са страначког конгреса кад се одлучивало о уласку Немачке у рат и о бомбардовању, опет, Београда и Србије: Фишер је тада, у знак противљења и протеста, погођен у главу најлонском кесом пуном црвене фарбе.
Немачка спољна политика се, да поновимо ту устаљену констатацију, радикално не мења с променом власти у Берлину. С променом шефа дипломатије, могу се, међутим, мењати акценти у тој политици. Министар има известан, аутономан маневарски простор, а од канцелара, чија је „последња реч“, зависи колика ће та аутономија бити. Фишер је ту аутономију имао и користио, у време владавине Герхарда Шредера. Одлазећи шеф дипломатије Хајко Мас је код Ангеле Меркел није толико имао. Питање је колико ће у томе, према Аналени, бити великодушан Олаф. И још једна опаска: кад улазите у владу, најчешће реалполитика и државни интереси бивају гласнији и уочљивији од страначких идеологија и догми.
Олаф Шолц је, да се на крају зауставимо код главног актера нове коалиције, представљао заиста „краљевско изненађење“. У изборну арену ушао је као већ отписан. Чланство његове, Социјалдемократске партије (СПД) није га, непосредно пре избора, у референдумском изјашњавању, хтело за лидера. Определило се за двоје „аутсајдера“, и у самој земљи готово непознатих личности (ван Немачке и сада мало ко зна њихова имена) Саскију Ескен и Норберта Валтера Борјана. А Шолц је у те изборе ушао с јаке позиције, вицеканцелара и министра финансија.
Пораз је био раван бламажи. Самоуверени Шолц, у чијој дугој политичкој каријери је било доста успона и падова, није уопште показивао рањивост. Напротив. Направио је чудо. Не само што је из пораза изашао оснажен и пун енергије него је фениксовски сопствену странку, преносећи на њу сопствено самопоуздање, „вратио из мртвих“: СПД је са 15 одсто гласова, понижавајућих за (некад) велику странку великог Вилија Бранта, „скочила“ за десет процената.
Није то било први пут у његовој политичкој каријери дугој пола века да из пораза ускаче у победу. Шолцови пријатељи и саборци кажу да је упорно учио на сопственим грешкама, не губећи самопоуздање и невероватну самоувереност: никад се није устезао, а једном је то, у дијалогу с тадашњим канцеларом Герхардом Шредером, пред камерама учинио, да каже како „зна више и боље“ од сабеседника.
Шолцов живот био је, практично, политика. Са 17 ушао је у Социјалдемократску партију. Младалачки, и левичарски, понесено и готово егзалтирано. Није напуштао политику ни кад се, једно време, по завршеним студијама права, посветио адвокатури. Готово сви његови пријатељи су из света политике. Укључујући и супругу. Брита Ернст је тренутно министарка просвете у покрајини Бранденбург. И готово сва његова литература (чита много, кад има времена, кажу) јесте политичка.
Иако је, до сада, најчешће и највише спомињан као успешан градоначелник ханзеатског и ренесансног, северњачког Хамбурга (има статус покрајине), у којем се осећа, у архитектури посебно, дах Медитерана, Олаф Шолц је обављао важне функције у држави и странци. Био је, у неколико сазива, посланик Бундестага, директно биран, министар у првом мандату Ангеле Меркел.
У изборној кампањи, и телевизијским дебатама, показао се прави Олаф Шолц. Уверљив, интелигентан, темељит, поуздан. Истраживања јавног мњења су показивала: до јуче „отписани“ Хамбуржанин (рођен је, иначе, у Оснабрику, али се породица убрзо после његовог рођења преселила у град на Елби), да постоји непосредан и директан избор канцелара, за три копља испредњачио би испред осталих ривала.
И без тога је, за многе, неочекивано тријумфовао. Његов ривал у изборној кампањи, сада коалициони партнер, лидер либерала Кристијан Линднер је у среду пред новинарима, приликом оглашавања коалиционог споразума, рекао да је у преговорима „открио“ правог Олафа Шолца. И констатовао: сасвим сигурно, успешног и „снажног савезног канцелара“.
Такав, „снажан“ канцелар куца самоуверено на европска врата, испред тако моћне земље: стрепње од „политичког вакуума“, и у Немачкој и у ЕУ, после одласка „вечите Ангеле“, показаће се, очигледно, као излишне.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *