LEDENI RAT

Zašto bilo kome smetaju garancije bezbednosti Rusije i Zapada i odustajanje od vojnih aktivnosti u Evropi; zar nije cilj svake miroljubive politike da oružje miruje?

Rusija je uručila Americi paket predloga za postizanje garancija bezbednosti, pre svega u Evropi. Kako je ocenila portparol ruskog MIP-a Marija Zaharova, predlozi koje je njeno ministarstvo predalo kolegama iz američkog Stejt departmenta predstavljaju prvi korak za „početak predmetnog dijaloga“. Taj korak usledio je nakon video-samita putem zaštićene veze koji su obavili predsednici SAD i RF, Džozef Bajden i Vladimir Putin. Uprkos zainteresovanosti američkog lidera za relaksiranje odnosa s Rusijom, pokazalo se da otpori takvoj inicijativi nisu mali, kako u Vašingtonu, tako i u pojedinim evropskim prestonicama. Mnogima odgovara da Rusija bude večiti neprijatelj, bez obzira na to da li ona zaista predstavlja pretnju za Evropu, upravo zato što je socijalna i ekonomska situacija na Zapadu daleko od idilične i da je za skretanje pažnje s toga neophodan „jak spoljni neprijatelj“.
Pokazalo se ipak da politika konfrontacije s Rusima takođe ima vrlo opipljivu cenu, koju mnogi neće biti u stanju da plate, pa su se građani evropskih zemalja tako našli između čekića i nakovnja. Cena prirodnog gasa na evropskim berzama poskočila je ovih dana na preko 1.500 dolara za hiljadu kubnih metara. Antiruska retorika zbog toga je podignuta za još oktavu više, ali to neće ništa suštinski promeniti, naprotiv. Niko više u Moskvi ne namerava da jeftinim gasom finansira svoje spoljnopolitičke neprijatelje i protivnike, kao što je to činjeno protekle tri decenije. Svaki antiruski istup moraće da se plati, jer batina sankcija ima dva kraja. Pa ko duže izdrži.

TAČKE RUSKOG PREDLOGA ZA OKONČANJE KRIZE Jedno je sasvim sigurno: ma koliko plašili Rusijom građane zapadnih država, time više neće moći da se prikrije njihova ekonomska slabost i činjenica da svoje blagostanje proteklih decenija dobrim delom duguju upravo Rusiji i njenim jeftinim i uvek dostupnim energentima i ostalim vrednim resursima. Umesto zahvalnosti i obećanog partnerstva i prijateljstva, Moskva je od EU i NATO-a dobila neprekidno širenje i približavanje vojne infrastrukture ruskim granicama. A oni koji su se našli na putu ovog „krstaškog pohoda“ i bili neposlušni, kažnjavani su obojenim revolucijama i ratovima. Primer za to je Ukrajina. Sada se ova država našla u epicentru spora između Kremlja i Bele kuće.
Moskva insistira najviše na jednoj stvari: da Kijev ne bude primljen među punopravne članice NATO-a, jer će to biti direktan udar u srce ruske bezbednosti – na šta su ozbiljni, objektivni i uticajni američki analitičari upozoravali još pre više od 15 godina. Nisu ih poslušali. Ne zato što nisu verovali u njihove analize već pre svega jer su se nadali da će se Putinova „neprijatna era“ okončati kao neki ružan san i da će na njegovo mesto doći podobniji lider, kakvi su bili Mihail Gorbačov ili Boris Jeljcin. Ni to se nije desilo.
Ali se zato prošle nedelje „desio“ ruski predlog za okončanje krize bezbednosti u Evropi – onakav kakvim su ga još pre deceniju i po crtali američki stručnjaci za spoljnu politiku i bezbednost. Sadrži tačke kojima se evropska bezbednost suštinski vraća na stanje od pre maja 1997. i proširenja NATO-a, kada je Moskva u zapadnim prestonicama uživala gotovo saveznički status. Prvo, Kremlj traži odustajanje od bilo kakvih vojnih aktivnosti u Ukrajini, Istočnoj Evropi, Zakavkazju (Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija) i Centralnoj Aziji. Drugo, NATO mora da odustane od prijema Ukrajine i drugih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza (Azerbejdžana, Gruzije, Jermenije, Moldavije – naravno i Belorusije). Treće, SAD ne smeju da formiraju vojne baze u zemljama bivšeg SSSR-a, da koriste njihovu vojnu infrastrukturu i s njima razvijaju vojnu saradnju. Četvrto, Rusija i SAD obavezuju se da ne obučavaju vojnike nenuklearnih zemalja upotrebi nuklearnog oružja. Peto, Moskva i Vašington ne koriste teritoriju drugih zemalja za pripremu ili realizaciju napada jedne na drugu. Šesto, strane ne razmeštaju nuklearno oružje u inostranstvu, vraćaju ono koje je već razmešteno i likvidiraju infrastrukturu za ovo oružje izvan svoje teritorije.

[restrict]

ZAOBILAŽENJE „BASTIONA DEMOKRATIJE“ Podigli su se odmah brojni glasovi protiv toga da se uopšte bilo šta, i o bilo čemu, razgovara s Putinom i Rusijom. A kamoli na osnovama ravnopravnosti! Posebno ih je uznemirila činjenica da agresivna i zaostala Rusija ima drskosti da nešto zahteva od takve moralne i demokratske gromade kakav je NATO. U tome je začkoljica koju su vispreniji uočili odmah: Moskva ništa od NATO-a i ne traži. Ne želi čak s njim ni da razgovara direktno, imajući u vidu da je nedavno prekinula sve diplomatske odnose s ovom organizacijom. Svoj predlog, kako je već rečeno, uputila je Vašingtonu, tačnije Stejt departmentu, nakon postignute načelne saglasnosti o tome na samitu Putina i Bajdena.
Razloga za „zaobilaženje“ takvog bastiona demokratije kakav je NATO, ima više. Osim pomenutog prekida odnosa, što je samo formalni razlog, Moskva ne želi da je uvlače u birokratske i proceduralne lavirinte tako glomazne strukture kakva je zapadna vojna alijansa. I da na kraju ukupan rezultat svih tih napora bude – nula. Jer uvek će se naći neko ko će blokirati ovu vrstu sporazuma, pod ovim ili onim izgovorom. Još će Rusija za to ispasti kriva. Na kraju krajeva, Moskva i ne traži apsolutno ništa od NATO-a, već od Vašingtona, budući da se on za sve pita: bez odobrenja SAD u Briselu ne može se ništa ni pokrenuti, ni zaustaviti. Takođe, u Evropi je već razmešteno i tek se planira novo razmeštanje američkog, a ne portugalskog ili rumunskog i poljskog nuklearnog oružja, pa je stoga besmisleno da se ove zemlje o tome išta pitaju. Naprotiv, svoje predloge Kremlj je uputio tamo gde se o tome pitaju – Americi. I od nje očekuje konkretan odgovor, u skladu s kojim će Rusija formirati buduću spoljnu i odbrambenu politiku. Uključujući (ne samo) i nuklearnu doktrinu.
Odmah su se oglasili i ministri „država severne Evrope i Baltika“, sa ocenom da „ni pod kojim uslovima ne mogu da prihvate predlog Rusije o garancijama bezbednosti u Evropi“. Osim što, kako je rečeno, predlog nije njima ni upućen već onome koji o tome realno odlučuje, ostaje ipak nejasno – zašto bilo kome smetaju garancije bezbednosti u Evropi? I na to još i „odustajanje od bilo kakvih vojnih aktivnosti u Ukrajini, Istočnoj Evropi, Zakavkazju i Centralnoj Aziji“? Pa zar nije upravo to cilj svake miroljubive politike, da prestanu vojne aktivnosti, da oružje miruje? Ipak, „države severne Evrope i Baltika“ ne moraju da prihvate ruski predlog. Dovoljno će biti ako to učini Amerika, jer sve poluge (de)stabilizacije situacije i jesu isključivo u rukama Vašingtona. Zato ritualno izjašnjavanje onih koje niko nije pitao za mišljenje neodoljivo podseća na staru igru s kutijama šibica, čas ga vidiš, čas ga ne vidiš: mi bismo hteli, ali Estonija i Letonija su protiv, pa zato ne možemo. Slanjem svoje ponude direktno Vašingtonu, Moskva pokazuje da je vreme „diplomatskih žmurki“ prošlo. Kucnuo je čas za tvrdu igru.

POTEZI OČAJNIKA I POSLEDICE – HLADNE KAO LED! Situacija na tržištu gasa u Evropi upravo pokazuje da će posledice provociranja Moskve biti tvrde i hladne – kao led. Rusija više ni u čemu ne zavisi od Zapada, ni finansijski, ni tehnološki, niti na bezbednosnom planu. Sama Ukrajina, oko koje se poslednjih nedelja diže tolika prašina, ne predstavlja za Rusiju nikakvu pretnju – sve dok je izvan članstva u NATO-u i dok na njenoj teritoriji nisu razmeštene američke vojne baze i rakete. Zato je i invazija na ovu poluraspadnutu i osiromašenu zemlju u potpunosti isključena, sve dok je ona izvan vojne alijanse i dok njeni lideri ne pokreću vojnu ofanzivu na Donbas. Rusiji čak i odgovara današnji žalostan status Ukrajine, jer pokazuje kako mogu da budu strašne posledice američkog uvlačenja u antiruske igre.
S druge strane, očajnički potezi u Evropi, poput jačanja antiruske retorike i odlaganja sertifikacije „Severnog toka 2“, paradoksalno, takođe idu naruku Rusiji. Sve dok cevovod ne puste u rad, jeftinog gasa u Evropi neće biti. Ako je nekome bila navodno previsoka cena od 150 dolara za gas, šta kaže sada kada je 10 i 12 puta viša? Ekstraprofit sada dobrim delom ubira „Gazprom“, iako to nije ni njegova krivica, ni želja. Niti on određuje cenu energenta na evropskom tržištu i berzi. Evropa taj tempo, bukvalno hladnog rata, neće moći dugo da izdrži. Iz Moskve samo poručuju – ako vam nije potreban naš gas, nemojte da ga kupujete i nađite drugi. A tek ako Belorusija, u znak kontrasankcija Evropskoj uniji, zatvori i svoj gasovod usred zime – počeće pravi „ledeni rat“.
Zapanjujuće je kada oni koji, brutalno i otvoreno, ruše vladajući režim u nekoj zemlji, protestuju kada im taj neko odgovori takođe brutalno. Valjda Aleksandar Lukašenko treba da se smeška i poklanja gas onima koji finansiraju njegovo nasilno svrgavanje. Umesto toga, Minsk je najavio još jednu mogućnost: u Belorusiji bi uskoro moglo da bude razmešteno rusko nuklearno oružje. Zato, ne samo Amerika već i Evropa treba dobro da se zamisle – da li je Putinov predlog za njih valjan. To se posebno odnosi na takozvanu staru Evropu. Ako je došlo vreme da glas Poljske i Estonije može da nadjača Francusku i Italiju, onda su se Evropi primakli poslednji dani. Zato je svakako bolje što pre započeti s Rusijom „predmetni dijalog“. Moskva nudi Evropi tople domove, bezbednost i blagostanje. A šta zaista nudi NATO? Treba se zapitati.

[/restrict]