ЛЕДЕНИ РАТ

Зашто било коме сметају гаранције безбедности Русије и Запада и одустајање од војних активности у Европи; зар није циљ сваке мирољубиве политике да оружје мирује?

Русија је уручила Америци пакет предлога за постизање гаранција безбедности, пре свега у Европи. Како је оценила портпарол руског МИП-а Марија Захарова, предлози које је њено министарство предало колегама из америчког Стејт департмента представљају први корак за „почетак предметног дијалога“. Тај корак уследио је након видео-самита путем заштићене везе који су обавили председници САД и РФ, Џозеф Бајден и Владимир Путин. Упркос заинтересованости америчког лидера за релаксирање односа с Русијом, показало се да отпори таквој иницијативи нису мали, како у Вашингтону, тако и у појединим европским престоницама. Многима одговара да Русија буде вечити непријатељ, без обзира на то да ли она заиста представља претњу за Европу, управо зато што је социјална и економска ситуација на Западу далеко од идиличне и да је за скретање пажње с тога неопходан „јак спољни непријатељ“.
Показало се ипак да политика конфронтације с Русима такође има врло опипљиву цену, коју многи неће бити у стању да плате, па су се грађани европских земаља тако нашли између чекића и наковња. Цена природног гаса на европским берзама поскочила је ових дана на преко 1.500 долара за хиљаду кубних метара. Антируска реторика због тога је подигнута за још октаву више, али то неће ништа суштински променити, напротив. Нико више у Москви не намерава да јефтиним гасом финансира своје спољнополитичке непријатеље и противнике, као што је то чињено протекле три деценије. Сваки антируски иступ мораће да се плати, јер батина санкција има два краја. Па ко дуже издржи.

ТАЧКЕ РУСКОГ ПРЕДЛОГА ЗА ОКОНЧАЊЕ КРИЗЕ Једно је сасвим сигурно: ма колико плашили Русијом грађане западних држава, тиме више неће моћи да се прикрије њихова економска слабост и чињеница да своје благостање протеклих деценија добрим делом дугују управо Русији и њеним јефтиним и увек доступним енергентима и осталим вредним ресурсима. Уместо захвалности и обећаног партнерства и пријатељства, Москва је од ЕУ и НАТО-а добила непрекидно ширење и приближавање војне инфраструктуре руским границама. А они који су се нашли на путу овог „крсташког похода“ и били непослушни, кажњавани су обојеним револуцијама и ратовима. Пример за то је Украјина. Сада се ова држава нашла у епицентру спора између Кремља и Беле куће.
Москва инсистира највише на једној ствари: да Кијев не буде примљен међу пуноправне чланице НАТО-а, јер ће то бити директан удар у срце руске безбедности – на шта су озбиљни, објективни и утицајни амерички аналитичари упозоравали још пре више од 15 година. Нису их послушали. Не зато што нису веровали у њихове анализе већ пре свега јер су се надали да ће се Путинова „непријатна ера“ окончати као неки ружан сан и да ће на његово место доћи подобнији лидер, какви су били Михаил Горбачов или Борис Јељцин. Ни то се није десило.
Али се зато прошле недеље „десио“ руски предлог за окончање кризе безбедности у Европи – онакав каквим су га још пре деценију и по цртали амерички стручњаци за спољну политику и безбедност. Садржи тачке којима се европска безбедност суштински враћа на стање од пре маја 1997. и проширења НАТО-а, када је Москва у западним престоницама уживала готово савезнички статус. Прво, Кремљ тражи одустајање од било каквих војних активности у Украјини, Источној Европи, Закавказју (Азербејџан, Грузија, Јерменија) и Централној Азији. Друго, НАТО мора да одустане од пријема Украјине и других земаља бившег Совјетског Савеза (Азербејџана, Грузије, Јерменије, Молдавије – наравно и Белорусије). Треће, САД не смеју да формирају војне базе у земљама бившег СССР-а, да користе њихову војну инфраструктуру и с њима развијају војну сарадњу. Четврто, Русија и САД обавезују се да не обучавају војнике ненуклеарних земаља употреби нуклеарног оружја. Пето, Москва и Вашингтон не користе територију других земаља за припрему или реализацију напада једне на другу. Шесто, стране не размештају нуклеарно оружје у иностранству, враћају оно које је већ размештено и ликвидирају инфраструктуру за ово оружје изван своје територије.

[restrict]

ЗАОБИЛАЖЕЊЕ „БАСТИОНА ДЕМОКРАТИЈЕ“ Подигли су се одмах бројни гласови против тога да се уопште било шта, и о било чему, разговара с Путином и Русијом. А камоли на основама равноправности! Посебно их је узнемирила чињеница да агресивна и заостала Русија има дрскости да нешто захтева од такве моралне и демократске громаде какав је НАТО. У томе је зачкољица коју су виспренији уочили одмах: Москва ништа од НАТО-а и не тражи. Не жели чак с њим ни да разговара директно, имајући у виду да је недавно прекинула све дипломатске односе с овом организацијом. Свој предлог, како је већ речено, упутила је Вашингтону, тачније Стејт департменту, након постигнуте начелне сагласности о томе на самиту Путина и Бајдена.
Разлога за „заобилажење“ таквог бастиона демократије какав је НАТО, има више. Осим поменутог прекида односа, што је само формални разлог, Москва не жели да је увлаче у бирократске и процедуралне лавиринте тако гломазне структуре каква је западна војна алијанса. И да на крају укупан резултат свих тих напора буде – нула. Јер увек ће се наћи неко ко ће блокирати ову врсту споразума, под овим или оним изговором. Још ће Русија за то испасти крива. На крају крајева, Москва и не тражи апсолутно ништа од НАТО-а, већ од Вашингтона, будући да се он за све пита: без одобрења САД у Бриселу не може се ништа ни покренути, ни зауставити. Такође, у Европи је већ размештено и тек се планира ново размештање америчког, а не португалског или румунског и пољског нуклеарног оружја, па је стога бесмислено да се ове земље о томе ишта питају. Напротив, своје предлоге Кремљ је упутио тамо где се о томе питају – Америци. И од ње очекује конкретан одговор, у складу с којим ће Русија формирати будућу спољну и одбрамбену политику. Укључујући (не само) и нуклеарну доктрину.
Одмах су се огласили и министри „држава северне Европе и Балтика“, са оценом да „ни под којим условима не могу да прихвате предлог Русије о гаранцијама безбедности у Европи“. Осим што, како је речено, предлог није њима ни упућен већ ономе који о томе реално одлучује, остаје ипак нејасно – зашто било коме сметају гаранције безбедности у Европи? И на то још и „одустајање од било каквих војних активности у Украјини, Источној Европи, Закавказју и Централној Азији“? Па зар није управо то циљ сваке мирољубиве политике, да престану војне активности, да оружје мирује? Ипак, „државе северне Европе и Балтика“ не морају да прихвате руски предлог. Довољно ће бити ако то учини Америка, јер све полуге (де)стабилизације ситуације и јесу искључиво у рукама Вашингтона. Зато ритуално изјашњавање оних које нико није питао за мишљење неодољиво подсећа на стару игру с кутијама шибица, час га видиш, час га не видиш: ми бисмо хтели, али Естонија и Летонија су против, па зато не можемо. Слањем своје понуде директно Вашингтону, Москва показује да је време „дипломатских жмурки“ прошло. Куцнуо је час за тврду игру.

ПОТЕЗИ ОЧАЈНИКА И ПОСЛЕДИЦЕ – ХЛАДНЕ КАО ЛЕД! Ситуација на тржишту гаса у Европи управо показује да ће последице провоцирања Москве бити тврде и хладне – као лед. Русија више ни у чему не зависи од Запада, ни финансијски, ни технолошки, нити на безбедносном плану. Сама Украјина, око које се последњих недеља диже толика прашина, не представља за Русију никакву претњу – све док је изван чланства у НАТО-у и док на њеној територији нису размештене америчке војне базе и ракете. Зато је и инвазија на ову полураспаднуту и осиромашену земљу у потпуности искључена, све док је она изван војне алијансе и док њени лидери не покрећу војну офанзиву на Донбас. Русији чак и одговара данашњи жалостан статус Украјине, јер показује како могу да буду страшне последице америчког увлачења у антируске игре.
С друге стране, очајнички потези у Европи, попут јачања антируске реторике и одлагања сертификације „Северног тока 2“, парадоксално, такође иду наруку Русији. Све док цевовод не пусте у рад, јефтиног гаса у Европи неће бити. Ако је некоме била наводно превисока цена од 150 долара за гас, шта каже сада када је 10 и 12 пута виша? Екстрапрофит сада добрим делом убира „Газпром“, иако то није ни његова кривица, ни жеља. Нити он одређује цену енергента на европском тржишту и берзи. Европа тај темпо, буквално хладног рата, неће моћи дуго да издржи. Из Москве само поручују – ако вам није потребан наш гас, немојте да га купујете и нађите други. А тек ако Белорусија, у знак контрасанкција Европској унији, затвори и свој гасовод усред зиме – почеће прави „ледени рат“.
Запањујуће је када они који, брутално и отворено, руше владајући режим у некој земљи, протестују када им тај неко одговори такође брутално. Ваљда Александар Лукашенко треба да се смешка и поклања гас онима који финансирају његово насилно свргавање. Уместо тога, Минск је најавио још једну могућност: у Белорусији би ускоро могло да буде размештено руско нуклеарно оружје. Зато, не само Америка већ и Европа треба добро да се замисле – да ли је Путинов предлог за њих ваљан. То се посебно односи на такозвану стару Европу. Ако је дошло време да глас Пољске и Естоније може да надјача Француску и Италију, онда су се Европи примакли последњи дани. Зато је свакако боље што пре започети с Русијом „предметни дијалог“. Москва нуди Европи топле домове, безбедност и благостање. А шта заиста нуди НАТО? Треба се запитати.

[/restrict]