Zapad u strahu od slobode

KO SU DANAŠNJI CENZORI?

Kakva je priroda savremenih medija, da li su nezavisni mediji mogući? Da li je pred nama segmentiranje interneta, odstupanje od univerzalnosti, kada vidimo da se polako istiskuje sadržaj označen kao nepodoban? Kakvi su odnosi političke i ekonomske klase, to jest države i korporacije? Da li su u ovoj igri uspešniji ruski ili zapadni mediji?

Na starim srednjovekovnim kartama koje su predstavljale dotad otkrivena geografska prostranstva bila su predstavljena mitska čudovišta koja na kraju poznatog sveta očekuju pustolova koji bi se osmelio da dotle stigne. Pre omasovljenja obrazovanja, širenja pismenosti i pretvaranja podanika u građane, mediji su bili izlišni. Nepismeni seljanin dobijao je oskudne informacije o tome šta se dešava u širem svetu, izvan granica njegovog atara, u vidu mitologizovanih glasina. Ukoliko se podizala učestalost glasina slične sadržine, znači da se nešto zaista i događalo, ako bi određene glasine brzo isparivale, znači da stvarne opasnosti nema i neko se dobrano poigrao.
Savremeni čovek uključen je u široki beli svet posredstvom medija. Kako bi inače znao za promenu režima u Avganistanu, erupciju vulkana na Kanarskim ostrvima, državni udar u Tunisu i koja je stopa smrtnosti od virusa korona među italijanskim penzionerima? Ako neki događaj ne dospe u medije, skoro kao da se nije ni dogodio – to je odgovor na retoričko pitanje da li drvo koje padne pravi zvuk ako nema nikog u blizini ko bi ga mogao čuti. Nema ni drveta, ni pada, sve se to odigralo iza vela neznanja, terra incognita (neistražena teritorija) kao na drevnim mapama.
Mediji su do pojave interneta bili strogo kontrolisani vlasničkom strukturom i lojalnošću svojih rukovodilaca, pa i svojom brojnošću. U kapitalizmu su samo najbogatiji tajkuni mogli da drže medije, u socijalizmu je taj segment bio isključivo u rukama države. Postojali su i javni servisi, poput Bi-Bi-Sija, oni su u demokratijama bili iznad strančarenja, partijske utakmice, ali na straži državnih interesa u celosti. U periodu Hladnog rata zapadne medije od socijalističkih izdvajala je ne samo njihova pretpostavljena nezavisnost u informisanju građana već njihova dvojakost – zapadni mediji informišu, ali zapadni mediji i zabavljaju. Za razliku od sivih socijalističkih medija koji su svojom repetitivnošću i predvidljivošću prisiljavali građane Istočnog bloka da na radio-talasima tragaju upravo za pomenutim Bi-Bi-Sijem ili Glasom Amerike, zapadni mediji su u velikoj meri tabloidni. Osvrnimo se na savremeni Si-En-En, napadna dikcija novinara koji čitaju vesti, raznobojne bleštave slike i simboli od kojih pucaju očne jabučice, glasni zvuci između informativnih segmenata – pa to je rijaliti šou sa selektivnim informacijama! [restrict]

MIT O NEZAVISNIM MEDIJIMA Savest ruske nacije druge polovine 20. veka Aleksandar Solženjicin bio je šokiran stanjem u zapadnim medijima: „Prebačen protiv volje u slobodnu Ameriku s njenim cvetajućim, tako sam mislio, pluralizmom mišljenja, nikako nisam mogao da očekujem da ću baš ovde biti sa svih strana obložen glupom i providnom klevetom, ništa manje nego sovjetskom! Ali sovjetskoj štampi barem niko ne veruje, a ovdašnjoj veruju…“ Mit o nezavisnim medijima proističe upravo iz borbe za umove i srca kapitalističkog i socijalističkog uređenja, dotad su mediji bili doživljavani kao srpski, italijanski, francuski itd. Tek kasnije će ih građani opisivati kao slobodne i zarobljene. Kada američki tajkun poseduje jedan medij – on je slobodan, jer je u privatnom vlasništvu, kada ga kontroliše partija, njen lider, ili državna institucija – on je zarobljen. Nije jasno zašto je moć tajkuna ikako manja od moći stranačkog vođe i gde je tu sloboda urednika i novinara. Ako tajkun može biti plemenit i širokogrud, te dopustiti slobodu izražavanja svojim zaposlenima, onda i partijski lider može biti podjednako anđeoski dobar. Ako korporativni mediji mogu pisati o zlodelima korporacija u zemljama trećeg sveta, o zagađenju planete ne od strane zemalja u razvoju već od tih samih transnacionalnih giganata, onda i novine pod kontrolom političara mogu pisati o korumpiranosti na datoj političkoj sceni ili o neefikasnosti državnih institucija koje je zaposela partijska oligarhija. Iskustvo pokazuje da ni tajkuni, ni političari nisu toliko demokratski nastrojeni da delaju protivno sopstvenom interesu. Zato ruski „Sputnjik“ ili „Raša tudej“ nisu manje slobodni od „Dojče velea“, „Slobodne Evrope“, Bi-Bi-Sija, kao i mnogobrojnih medija u privatnom vlasništvu. Na kraju krajeva, i u Rusiji nalazimo mnoštvo privatnih medija, ali pošto oni ne vode antidržavnu propagandu, zapadni privatni mediji ih takođe označavaju kao neslobodne (interesantno, ponekad je i privatno vlasništvo zlo, ali samo kod komšije).
Pored opšte vrste vlasničke strukture medija, nameće se i pitanje sastava same te strukture. Za državne medije je sve jasno, poseduje ih neka državna institucija specijalno osnovana u vidu javnog preduzeća. Vlasništvo nad privatnim medijima može biti dokučivo, a može biti i enigma. Kada sitniji lokalni tajkuni drže medije, pa se slikaju s određenim partijskim liderima tu je sve jasno. Zna im se i ime i prezime, iz kog su sela poreklom i kako su zaradili prvi milion. Kako dokučiti ko se krije iza jednog medija na osnovu nekog anonimnog transnacionalnog investicionog fonda? Očigledno je da privatni mediji u vlasništvu bezimenih zapadnih kapitalista takođe imaju jasno neoliberalno ideološko usmerenje, takvi su im prilozi, takvi su im gosti, takva im je uređivačka politika. Kada bi tu postojao makar tračak pluralizma mišljenja, koji je dobrodušno očekivao Solženjicin, ne bismo se ni pitali ko se krije iza zavese. Vlasnici, pa vlasnici, neka oni prave pare, a čitalac, slušalac ili gledalac neka dobija svestrane informacije i različita tumačenja. Niko ne istražuje šta se skriva iza slobode, u njoj se uživa, ona se ne propituje. Kada zapadni privatni, pa čak i državni mediji, kreću da upiru prstom u svoje kolege s druge strane istog kontinenta, koji nas ujedno spaja i deli, postavlja se pitanje da li mi živimo istu realnost, ili bitišemo u različitim matricama.

OPASNOST S ISTOKA Davno je prošlo vreme dosadnih socijalističkih medija, „Raša tudej“ je podjednako zanimljiv i atraktivan, a postepeno i nadmašuje svoje zapadne konkurente iz prostog razloga što je socijalističko jednoumlje danas zaštitni znak zapadnog medijskog prostora. „Raša tudej“ je dašak svežeg vazduha, možda je on kremaljska propaganda, možda prikazuje rusko gledište, ali američki, britanski i nemački gledalac je smoren do srži neoliberalnom ideologijom koja mu se nameće kao jedina ispravna i jedina moguća. Kada bi mu zapadne korporacije davale prostora da misli, on ne bi pratio ruske medije.
Onaj ko kontroliše informativno prostranstvo, onaj ko nameće teme i sve uglove s kojih se one sagledavaju, taj kontroliše svest savremenog čoveka, sadržinu njegovih misli, tajnih želja i snova. Ono što individua ne sme da podeli sa samim sobom, tu strast i njenu putanju, njen izražaj i njeno prelamanje, pobuđuju mediji. U srži protesta nisu racionalne računice o srednjoj zaradi, potrošačkoj korpi, komunalnim troškovima već unutrašnje želje pojedinaca za slobodom, pravdom, istinom. Mediji, tačnije njihovi vlasnici, pokušavaju da monopolizuju plemenite porive svojih pratilaca. Zapadni korporativni mediji šalju signale – ruskom gledaocu da je neslobodan, da mora da protestuje, da mora da uništi sve i na zgarištu nađe svoj istinski odraz za kojim je tragao; zapadnom gledaocu da su sve krize prolazne, da nema razloga za paniku, za promenu kursa, za davanje poverenja vansistemskim partijama. Ruski mediji obrću igricu, oni zapadnjaka podstiču na protest, a svog građanina na docilnost, ali kako to odjednom da su ruski mediji tako opasni? Da li je to zbog infernalne prirode njihovih urednika, da li je Margarita Simonjan hipnozom ovladala umovima građana Zapada, ili su isti ti građani jednostavno izgubili poverenje u tradicionalne zapadne medije? Solženjicin je rekao da zapadnim medijima veruju, a šta ako to više nije slučaj? Šta ako Španac, Italijan i Mađar žele da provere informacije koje im se serviraju, da ih uporede s drugim izvorom, da otvore sajt „Raša tudej“ ili „Sputnjika“ i konačno dovedu sebe u stanje tako željenog pluralizma? Ako su i zapadni i ruski mediji jednostrani, onda njihova dva monizma daju pluralizam ukoliko se konzumiraju istovremeno.
U strahu su velike oči, zato zapadne internet-korporacije, zapadni medijski konglomerati i zapadne države sarađuju kada je u pitanju gušenje slobode ruskih medija. Iza narativa o privatnom i državnom vlasništvu, slobodi i zarobljenosti, krije se banalni strah od izlaska zapadnog konzumera iz matrice, od njegovog buđenja. Nisu to apsoluti istine i laži, već razmatranje političkih događaja s različitih gledišta. To je sve i to je dovoljno. Zato Jutjub u vlasništvu Gugla, koji je u vlasništvu mnoštva investicionih fondova, zabranjuje „Raša tudej“ u Nemačkoj – trebalo je da pobede Zeleni, a nisu, Alternativa za Nemačku nije trebalo da pobedi demohrišćane u istočnoj Nemačkoj, a jeste. Megakorporacija cenzuru objašnjava suzbijanjem antivakserske propagande, to jest Gugl cenzuru „Raša tudej“ objašnjava time što cenzuriše ljude koji izražavaju svoje političke stavove, koje korporacija smatra nepodobnim. „Nismo vas banovali zbog toga što ste Rusi, već zato što ste antivakseri“ – da li jedan vid cenzure treba da nam olakša drugi? Biće da ipak nije posredi borba protiv antivaksera, jer je sam Jutjub pun klipova upravo takve sadržine, problem je u reči koja dolazi i razara korporativno ogledalo. Problem je u zapadnom građaninu koji želi sam da dođe do zaključka. Nije Nemac pod ruskim činima, on misli, on promišlja, on zaključuje, a, kako kažu korporacije, ne bi trebalo. U staroj hladnoratovskoj igri mačke i miša, gubitnička strana je posezala za cenzurom, tako je i sad. Cenzura podrazumeva da ne možete izdržati pritisak konkurencije. Znači da je ruska medijska strategija ispravna.
Mnogi se pitaju zašto Rusija ne zabrani nemačke medije kao odmazdu. Zašto bi se Rusija služila cenzurom, kada je nemačka verzija „Raša tudej“ popularnija od ruske verzije „Dojče velea“? Cenzura je neprijatna, ali ona je odavanje počasti strani koja se zabranjuje i progoni. SSSR je zabranjivao zapadne medije, ali su sovjetski građani zbog toga još više žudeli za njima. Sada su se stolovi okrenuli, ruski mediji se zabranjuju i cenzurišu na Zapadu, a zapadni gledaoci se dovijaju kako da dođu do informacija. Rusija će vršiti pritisak na korporacije, koliko je to u njenoj moći, da obezbedi što niži nivo destabilizacije sopstvenog političkog sistema. Uspešno izvršen pritisak na Gugl i Epl kada su sa svojih platformi skinuli aplikaciju Alekseja Navaljnog koja je govorila potencijalnim ruskim biračima za koga da glasaju na parlamentarnim izborima je dobar primer toga. Megakorporacije ne žele da izgube profit s ruskog tržišta, a zapadne države ne žele da im se zatvore svi kanali uticaja na Rusiju. U realnosti, Rusija samo odgovara na cenzuru s kojom se ona sama susreće na Zapadu. Centri moći preko okeana i u EU konačno su izgubili privid slobode, koju nije očekivao samo Solženjicin već i čitavi narodi skriveni iza gvozdene zavese. Sve pregrade su pale početkom kraja minulog veka, ali nisu išle naruku samo Zapadu, kako se to nedvosmisleno verovalo, već i Rusiji. Ako iko bude ugrožavao univerzalnost interneta, to neće biti Rusija, već gubitnički Zapad.

[/restrict]