Garantni rok

Kuda vode srpske integracije u Evropsku uniju ako su njene članice jedva uspele da se usaglase oko zajedničkog saopštenja da je sudbina tih integracija sasvim neizvesna? I šta još uopšte oni imaju da nam ponude…

Kada su nam, na onom čuvenom ili pak zloglasnom samitu Evropske unije i Zapadnog Balkana, u Solunu 20. i 21. juna 2003, obećali – a možda su nas, možda i nehotice, tom prilikom obmanuli – da „budućnost Balkana leži u Evropskoj uniji“, te da „EU ponavlja svoju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi država Zapadnog Balkana“, naši evropski partneri imali su osnova da veruju da će se to zaista i dogoditi. Razume se, nisu u to želeli da veruju iz svoje plemenite želje da i mi počnemo da živimo mnogo bolje nego što smo živeli dotad – uostalom, to se u međuvremenu dogodilo samo Nemcima, cinici bi rekli, upravo stoga što je čitav evropski projekat i projektovan u njihovu korist – već prevashodno zato što je ukupan geopolitički momenat bio takav da je jednostavno nalagao da se, šireći nesputano svoju sferu uticaja, Evropska unija rasprostre i po čitavom Zapadnom Balkanu. A obećana evropska perspektiva predstavljala je način da se države od kojih je Zapadni Balkan sastavljen stave u orbitu uticaja čiji se centar nalazi u Briselu.
Od tada je prošlo 18 godina i svi smo u međuvremenu morali da naučimo da života i te kako ima i bez Evropske unije. Što samu Evropsku uniju, koja nas je preko agenata svog uticaja uveravala da joj nema alternative, stavlja u poprilično neugodan položaj. [restrict]

SLOVENAČKI PREDLOG I to je, u osnovi, atmosfera u kojoj su svi ovi partneri po inerciji – a ona je od Soluna 2003. godine do danas uveliko postala i punoletna i niko se ne usuđuje da je poremeti – i dočekali još jedan samit, čiji je domaćin Slovenija kao država koja trenutno predsedava Evropskoj uniji. Te iz toga, izgleda, izvlači i tragikomičan zaključak o sopstvenoj veličini.
Kako, naime, drugačije protumačiti njenu inicijativu koju „Fajnenšel tajms“ sumira pod naslovom: „Slovenija nagovara EU da do 2030. primi države Zapadnog Balkana“.
Da bi u nastavku teksta bilo pojašnjeno i da su, posle ovakvog predloga, domaćina samita njegovi ostali EU partneri uglavnom pogledali kao sumasišavšeg: „Predlog predsedavajućeg zapanjio je ostale države članice… Predlog, iznet na sastanku ambasadora u Briselu, zapanjio je ostale članice, pri čemu su ga pojedine među njima opisale kao potpuno nerealističan s obzirom na ekonomske i političke izazove u regionu.“
Uz pojašnjenje da je „proširenje naročito osetljivo pitanje za Evropsku uniju, koja je podeljena“ – obratite sad posebnu pažnju, videćemo kasnije i zašto – „o pitanjima potrebe i brzine kojom državama treba da bude dozvoljeno da se priključe bloku“. Pri čemu je, vraćamo se na geopolitiku kao osnovni motiv za sva proširenja, „unija pod pritiskom da nastavi pristupne pregovore s balkanskim državama koje takođe gaje sve bliže odnose s Kinom i Rusijom“.
I samo još reč-dve o datumima, pre nego što se suočimo sa saznanjem da su srpske (zapadnobalkanske) EU integracije još znatno beznadnije od toga.
Sećate se, naime, da je prethodni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker govorio o 2025. godini kao roku za prijem Zapadnobalkanaca u EU. I sećate se da smo mi tim povodom objašnjavali da se takav rok uopšte ne može davati, i da Žan-Klod Junker ume da se zatetura kad popije, a voli da popije, dovoljnu količinu svog omiljenog osvežavajućeg napitka (belo vino).
I evo. O 2025, kao ni o veselom Žan-Klodu Junkeru, više niko i ne govori. A putem „Fajnenšel tajmsa“ upravo smo saznali i da je 2030. podjednako realan rok za iduće proširenje Evropske unije. Ako ga ikad bude.

EVROPSKA PERSPEKTIVA Pravi uvid u raspoloženje među evropskim partnerima, zapravo, pružaju nam informacije agencije „Rojters“ o toku diskusije o završnoj deklaraciji samita koja je prethodila njegovom početku (ove srede, kad „Pečat“ koji držite u rukama već bude u štampariji).
Nedelju dana pre samita, 28. septembra, „Rojters“ javlja da „diplomate kažu da EU više nije saglasna o garancijama za članstvo Balkana… Sudeći po internom dokumentu i rečima četvorice diplomata, Evropska unija, plašeći se političkog protivljenja u svojim članicama, više ne može da se dogovori o pružanju garancija o budućem članstvu balkanskim državama kojima je obećano mesto u klubu“.
Dodaje se i ocena da je ovaj spor „najniža tačka“ u dosadašnjoj EU zapadnobalkanskoj strategiji, te da su glavni protivnici, ne samo proširenja već i daljeg govora o proširenju, Danska, Francuska i Holandija, kao i Bugarska zbog Severne Makedonije. Uz posebnu kritiku zagovornika proširenja na račun Nemačke zbog toga što nije naterala Bugarsku, a i to već dosta govori o stavu Nemačke, da odustane od svog veta protiv Severne Makedonije koji za sobom iz nekog razloga povlači i Albaniju.
„Čak i ako neko saopštenje na kraju bude dogovoreno“, navodi se, „sadašnja slabost odražava paralizu plana EU da izgradi ’prsten prijatelja’ od Ukrajine do Tunisa kroz ponudu bližih veza, trgovine i pomoći. Ali kredibilitet EU je narušen, naročito nakon što su Francuska i Holandija privremeno zaustavile proces proširenja pre dve godine.“
Što nas vraća na onaj detalj na koji smo skrenuli pažnju u izveštaju „Fajnenšel tajmsa“, naime, da unutar EU podela ne postoji samo oko brzine prijema novih članica već i oko same potrebe da bude ikakvih novih prijema. Barem tri uticajne članice se tome izričito protive, a sva je prilika da ih ima više. A kako prijema ne može da bude bez njihove opšte saglasnosti, ovo je u stvari i sve što nam je potrebno da znamo o našoj EU perspektivi.
Ipak, budući da bi i formalno obustavljanje procesa EU integracija, povrh ovog faktičkog u kome već godinama ćutke učestvujemo, predstavljalo isuviše grub iskorak koji bi pri tome mogao da proizvede neželjene efekte, dva dana uoči samita „Rojters“ donosi novu vest: lideri EU ipak su uspeli da postignu dogovor. Doduše, ne o proširenju, još manje o njegovom tajmingu, već, i to se danas smatra uspehom u Evropskoj uniji, takvo je stanje u kome se ona nalazi, o tekstu završne deklaracije u kojoj će biti „obnovljene garancije o članstvu“.
Razume se, u formi koja nikoga ne obavezuje ni na šta, kroz reči da se „potvrđuje nedvosmislena podrška evropskoj perspektivi“ Zapadnog Balkana, jer reč perspektiva nije ni pravna ni politička već isključivo propagandna kategorija. Pravi smisao ove isprazne poruke objasnio je pak neimenovani EU zvaničnik koji je priznao da se, „iako sada postoji dogovor o deklaraciji samita, strategija EU o proširenju svoje zajednice na jugoistok suočava s preprekama, iako su zvanično vrata otvorena za sve koji ispune kriterijume za članstvo. ’Ne mogu da kažem da je sve u redu’, rekao je zvaničnik, ukazujući na protivljenje pojedinih članica daljem proširenju bloka.“
Naravno, čak i mimo pitanja Kosova i Metohije iako nam je to pitanje svih pitanja, nemamo baš nikakvog razloga da žalimo zbog ovakvog razvoja događaja. Evropska unija, ako je ikada i imala, nema više ništa da nam ponudi. Naša razvojna šansa, uostalom, leži na sasvim drugoj strani. Baš tamo gde će i članice Evropske unije morati da se okrenu, već ove zime zbog gasa, ako nameravaju da se razviju umesto da atrofiraju u totalnu irelevantnost i one redove na benzinskim pumpama kao u Velikoj Britaniji. Ko je to mogao i da zamisli pre 18 i po godina, onog sunčanog junskog dana pored mora u Solunu, kada su nam onako nadobudno garantovali da će nam jednog dana dopustiti da im se pridružimo… Ali taj garantni rok odavno je istekao.

[/restrict]