Pucanj u prazno

Koji su zacrtani ciljevi ukrajinske spoljnopolitičke inicijative pod nazivom „Krimska platforma“? Da li je prvi u nizu održani forum, 23. avgusta, doneo neke konkretne izmene u odnosu na politiku Zapada prema Rusiji? Kako se Rusija odnosi prema ovoj inicijativi?

Krimska platforma“ utvrđena je ukazom predsednika Ukrajine, Vladimira Zelenskog, od 26. februara 2021. godine. Ona predstavlja jedan u nizu Pi-Ar projekata kabineta ukrajinskog predsednika kojima se pokušava podvući patriotska usmerenost zvaničnog Kijeva uprkos činjenici da nema nikakvih pomaka na istočnom frontu u Donbasu, niti je Ukrajina bliže tome da vrati Krimsko poluostrvo pod svoju kontrolu. Ukrajinske vlasti od 2014. godine imaju jedan strateški cilj – da privuku pažnju, podršku (diplomatsku i vojnu) i kapital kolektivnog Zapada. Iako se neprestano ističe da ne postoji nikakav zapadni monolit u savremenoj real-politici, te da uticajne zapadne države, bez obzira što dele neoliberalno ideološko usmerenje, svejedno teže da trasiraju racionalnu spoljnu politiku, ukrajinska strategija anahrono tretira Zapad upravo kao jedan nedeljiv politički organizam. S jedne strane, ukrajinska vizura pati od postsovjetskog sindroma zatvorenog društva u kome se razvilo poimanje Zapada kao onostranog savršenog sveta, sve što se skrivalo iza gvozdene zavese i pograničnih kontrolnih punktova doživljavano je kao obećana zemlja. Sa druge strane, po engleskoj izreci „beggars can’t be choosers“ (prosjaci ne mogu da biraju), Ukrajina je zadovoljna sa bilo kakvom vrstom pomoći od bilo koje zapadne države, a umoljavanje Zapada kao kolektiva, ujedinjenog i predvođenog zajedničkim vrednostima, treba da izazove saosećanje kod još nekolicine preostalih neoliberalnih idealista u zapadnom političkom establišmentu. Naravno, iza ove ispružene ruke u Kijevu se gotovo po pravilu krije i otvoren novčanik, pa se često pomoć Ukrajini pretvara u donaciju ovom ili onom tajkunu, koji vreba u mutnim političkim vodama.
Opis ideje „Krimske platforme“ ujedno sublimira i razloge zašto je kolektivni Zapad sumnjičav prema svom ukrajinskom da li je bolje reći mlađem partneru ili štićeniku? Prvo, Zapad je zaista razjedinjen u vezi sa nivoom saradnje sa Rusijom, što nezaobilazno obuhvata i odnose sa Ukrajinom, kao postuliranom anti-Rusijom. Nemačka iznova i iznova dokazuje da uprkos bajkama o liberalnoj demokratiji i toleranciji ona prati svoje ekonomske interese. Tako je Angela Merkel u svojoj oproštajnoj poseti Moskvi i Kijevu, baš usred ukrajinske prestonice izjavila kako gasovod „Severni tok 2“ ne treba da se posmatra sa političkog, već isključivo sa ekonomskog stanovišta. Svima je, međutim, jasno da samo postojanje gasovoda koji zaobilazi Ukrajinu predstavlja direktan udarac na njenu ionako osiromašenu ekonomiju. I nikakve garancije Rusije da će ipak u „nekoj meri“ nastaviti tranzit kroz Ukrajinu ne mogu promeniti tu činjenicu. Drugo, Sjedinjene Američke Države odista demonstriraju upornost u guranju Ukrajine u konflikt sa Rusijom, ali su pokazale da jednostavno nemaju ni volje, ni petlje da započnu novi vojni sukob visokog intenziteta u Donbasu. Zveckanjem oružjem u prazno snizilo je američku pretnju na granicama Rusije, jer koliko je moguće vikati „vuk, vuk“, a na proplanku samo ukrajinske ovce? Zvanični Kremlj je i vojnim manevrima i grupisanjem vojske na granici sa Ukrajinom neposredno poslao signal da će svaka ozbiljna eskalacija vojnog konflikta voditi ka tome da se iz ruku Sjedinjenih Država izbije ukrajinski adut. SAD još nisu spremne da spuste karte u ovom okršaju i zato se ne usuđuju da se klade na sve ili ništa, jer postoji realna mogućnost da zaista ostanu praznih ruku. [restrict]

Ciljevi Krimske platforme

Učesnici „Krimske platforme“ kao da kopiraju internet mimove o međunarodnoj zajednici, u kojima je politička karta sveta prikazana u realnom odnosu kao i svaka druga globalna politička karta, ali sa odrezanim kontinentima Južne Amerike, Afrike, Azije, pa i istočnog dela Evrope. Zvanični Kijev dobro razume da je jedini kapital koji se dobija na poklon onaj na bogatom Zapadu, pa se nije ni trudio da pozove zemlje nerazvijenog Juga, po podeli Imanuela Valerštajna, uključujući i one koje poput Ukrajine ulaze u američku sferu interesa. Zašto plaćati dolazak kolumbijske delegacije kada ona ne ulazi u red država „bele gospode“, pri tom nema izgleda da će odrešiti kesu? Pozvati treba isključivo zapadnu globalističku aristokratiju uz koju ide svita istočnoevropskih bogalja u potrazi za istom milostinjom kao i Kijev, zbog krimskih Tatara i glume tolerantnosti dodati na spisak Tursku, začiniti Japanom, kada već Južna Koreja nije htela da gubi vreme i da kvari odnose sa Rusijom (Hjundai, Kia – zajednički projekti).
Forum se zove „Krimska platforma“, jer na donbasku tek niko ne bi došao. Ukrajina pokušava na svaki način da izbegne primenu Minske platforme na Donbasu, po tačno propisanom redosledu formule Štajnmajera, ali Nemačka i Francuska ne dozvoljavaju da se sa njima u toj meri poigrava. U redu, Vašington protežira Kijev u neispunjavanju preuzetih obaveza, ali ukidati ono što je potpisano pred diplomatskim liderima Nemačke, Francuske i Rusije je već drsko preterivanje. I zapadnoevropske sile imaju neko dostojanstvo uprkos činjenici da van NATO-a ne raspolažu funkcionalnim armijama, što ih kudikamo čini zavisnim od Sjedinjenih Država.
Američka imperija već počinje da liči na staro plemstvo bez prebijene pare – još joj se iskazuje poštovanje, ali je sve manje uzimaju za ozbiljno. U tom kontekstu su slučajevi potpisivanja deklaracije Stejt departmenta o jadnim avganistanskim migrantima, koji migriraju zbog toga što su ih Sjedinjene Države grubo iskoristile, i „Krimska platforma“ veoma slični. Uzmimo za primer pomenuti deklaraciju – SAD izvrše pritisak na države širom sveta da joj se pridruže u tom poduhvatu. Potpišu je maltene svi od Zambije do Srbije i Crne Gore – ali kada se dođe do konkretne solidarnosti sa krahiranom politikom američke imperije u Avganistanu, do davanja azila avganistanskim migrantima Crna Gora kaže nula, Estonija kaže spremni smo da primimo desetoricu (namerno u muškom rodu, jer žene gotovo nikad ne spadaju u migrante).
Gde je nestala moć američke imperije, da li se ona svela na prazne deklaracije, izjave lojalnosti, pustih gestova? Istini za volju ima i onih koji još nisu shvatili silaznu trajektoriju poslednje imperije na svetu, to su u prvom redu Albanci – sa Kosova i iz Severne Makedonije. Albanci prave svečani doček za 149 avganistanskih migranata na aerodromu u Skoplju, predvođeni ministrom spoljnih poslova Makedonije, Bujarom Osmanijem. Albance je moguće i razumeti, sve što imaju duguju Amerikancima, bez njih će nacija čija elita vodi ekspanzionističku politiku prema svim svojim susedima zapasti u probleme (videti kartu prostiranja Mađarske pre i posle Trijanona). „Krimska platforma“ stoga predstavlja odblesak gasnuće vitalnosti američke imperije. Ona nije uspela da okupi najuticajnije lidere, već su sve bitne, pa i mnoge manje bitne, države bile predstavljene na nivou ministara. Same Sjedinjene Države nisu se udostojile čak ni da pošalju državnog sekretara, šefa Stejt departmenta, već su poslale ministra energetike (ne interesuje ih Krim, koliko su zaokupljene „Severnim tokom 2“). Nemačka je pratila američki primer pa je i ona poslala svog ministra energetike, bez sumnje da u Kijevu razgovaraju o Moskvi.
Srpska javnost je imala običaj da zbija šale oko činova predstavnika SAD-a za Balkan, pomoćnik pomoćnika državnog sekretara, a Velika Britanija je na „Krimsku platformu“ poslala nikog drugog do parlamentarnog zamenika državnog sekretara zaduženog za pitanja Amerike i susedstva (što je zvanje za nižeg ministra koji ne prisustvuje sastancima britanske vlade niti se smatra članom užeg kabineta). Ovaj forum najozbiljnije su shvatili oni koji su najbliže ukrajinskoj poziciji izdržavanog lica na računu SAD – to su baltičke republike (toliko značajne da se malo ko trudi da ih pominje ponaosob), Gruzija (još odbačenija od Ukrajine, testiraju se granice zapećka) i Moldavija (novo zapadno otkriće). Neki predstavnici država su požurili da uberu političke poene na domaćoj sceni, pa je tako jedan od retkih bitnih aktera u Kijevu, premijer Hrvatske, Andrej Plenković, ponudio „hrvatska iskustva mirne reintegracije okupiranih područja“. Sada će predsednik Hrvatske, Zoran Milanović, verovatno morati da kaže kako je Jasenovac bio zabavni park, posle ovog „olujnog“ noža u leđa od strane svog takmaca.
Šta su dogovorili svi ovi zamenici zamenika međunarodne zajednice i pridruženih drugova? Sam ministar spoljnih poslova Ukrajine, Dmitrij Kuleba, izjavio je da je glavni cilj Ukrajine bio privoleti zapadne države za uvođenje novog sankcionog pritiska na Rusiju i da je upravo oko te tačke išla borba za svako slovo. Formulacija koja je proistekla iz te „epske“ borbe glasi ovako: „potpisnice deklaracije se obavezuju da će nastaviti politiku nepriznavanja aneksije Krima u razmotriti mogućnost uvođenja novih sankcija protiv Rusije, ukoliko je to predviđeno zakonskim okvirima svih učesnika foruma i u skladu sa aktuelnim procedurama, ako to bude neophodno i ako potezi Rusije to budu zahtevali“. Ovoliko kondicionala u jednoj složenoj rečenici je teško zamisliti.
Osim nepriznavanja Krima kao dela Rusije, što inače nije uradila nijedna međunarodno priznata država na svetu, nove sankcije su pod tolikim znakom pitanja da se nalaze u njegovoj senci. Jedini koji su ubeđeni u uspeh ove platforme jesu brojni kijevski NVO eksperti, koji kao uspeh navode da je „svet obratio pažnju na problem Krima“, koji svakako nikada nije ni zaboravljen u tom smislu da predstavlja glavni povod za dosad uvedene sankcije protiv Rusije (koje su još na snazi). Budimo iskreni, jedini uspeh „Krimske platforme“ je da demonstrira ukrajinskom biračkom telu da se njihov predsednik kao lav bori za „svetu ukrajinsku teritoriju“ i to je sve. Sa tim su saglasne i same učesnice foruma čim su poslale predstavnike od malog značaja i usvojile potpuno neobavezujuću deklaraciju.

Stav Rusije

U Rusiji je trenutno u toku predizborna kampanja za predstojeće parlamentarne izbore koji će biti održani 19. septembra (glasanje preko interneta trajaće tri dana). Predizborna kampanja podrazumeva pre svega borbu različitih političkih opcija u nametanju tema u informativnom polju, koja idu na ruku konkretnoj političkoj partiji ili štete njenim konkurentima. „Krimska platforma“ se ne uklapa u ovu informativnu borbu, pre svega što je proizvod unutrašnjeg političkog nadmetanja u Ukrajini. Nijedna ruska sistemska partija koja učestvuje na izborima (nesistemske ne mogu učestvovati), bez obzira na ideologiju, ne pokreće pitanje Krima – prvo, zato što to nije popularno među sistemskim biračima (koji su većina) i drugo, zato što sama država ne bi dozvolila da se njene granice dovode u pitanje. Iz ovih razloga „Krimska platforma“ je u velikoj meri ostavljena po strani, što je i svojevrsni izraz njene beznačajnosti u datom trenutku. Okupili su se u Kijevu neki zamenici zamenika i po milioniti put rekli da Krim nije ruski, šta je tu novo, šta privlači pažnju?
Mada ruski mediji nisu od „Krimske platforme“ napravili glavnu vest, ruski zvaničnici su svejedno bili prinuđeni barem da istupe sa osuđujućim izjavama. Tako je Marija Zaharova, ispred Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, uputila sledeće reči: „Sva stremljenja Kijeva da vrati Krim su nelegitimna i ne mogu se drugačije shvatiti osim kao pretnja agresijom protiv dva subjekta Ruske Federacije. Još jednom ponavljamo da ćemo smatrati učešće bilo koje države u takvim poduhvatima, uključujući i inicijativu Krimska platforma, kao neprijateljski potez prema Rusiji, kao direktan atak na njen teritorijalni integritet.“ Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, istupio je sa nešto odlučnijom izjavom, ali moramo imati na umu da je on drugi na federalnom spisku za izbore kao kandidat Jedinstvene Rusije. Ministar Lavrov je okarakterisao „Krimsku platformu“ kao: „vašarište, gde će Zapad nastaviti da neguje neonacistička i rasistička usmerenja aktuelne ukrajinske vlasti“. Šef Krimske republike, Sergej Aksjonov, razumljivo je aktivno reagovao, nazivajući „Krimsku platformu“: „smrdljivim auspuhom laži i rusofobije“.
Ove poruke jasno stavljaju do znanja da zvanična Moskva ne želi da njeni partneri učestvuju na „Krimskoj platformi“, ali iz izostanka konkretnih zamerki, vidimo da ovaj forum nije rezultirao ničim konkretnim što bi moglo da ugrozi interese Rusije. U budućnosti će „Krimska platforma“ predstavljati još jednu lakmus hartiju opadanja uticaja američke imperije. Po postepenom osipanju učesnika videće se i trenutno stanje unutar strukture međunarodnih odnosa. Naročito balkanske države koje su ove godine učestvovale na forumu treba da razmisle o zauzimanju uzdržanije pozicije u borbi SAD-a protiv Rusije.

[/restrict]