Negativni povod

USTOLIČENJE MITROPOLITA JOANIKIJA

Kako je događaj koji bi trebalo da je nešto najnormalnije u životu jedne pravoslavne crkve, njenih vernika i države pretvoren u incident u najavi i „provokaciju“.

Premijeru Crne Gore Zdravku Krivokapiću nije bilo negativno da se pre nekoliko meseci „nepristojno pijan“ (kako su posvedočili neki od prisutnih) u gluvo doba noći pojavi u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve i najbrutalnije se umeša u rad njenog Svetog arhijerejskog sabora pokušavajući da po svojoj volji i nahođenju kadrira. Nije mu bilo negativno ni da, kako je sam to naveo, „Njegovoj svetosti prenese pozdrave vjernog naroda i njegovu volju da na tronu Svetog Petra Cetinjskog vide vladiku Joanikija“. Još manje negativno mu je bilo da se u Podgoricu vrati ne obavivši posao zbog kojeg je uopšte bio primljen u Patrijaršiji, jer da je rekao zašto stvarno dolazi, samo bi „poljubio vrata“, da potpiše Temeljni ugovor sa SPC. Nije mu bilo negativno ni kada mu je sam, tada vladika, a danas mitropolit Joanikije, jasno i nedvosmisleno poručio: „Ja sam od premijera Crne Gore, zahtijevao da realizuje svoje obećanje i potpiše Temeljni ugovor sa SPC, a ne da se miješa u izbor mitropolita crnogorsko – primorskog, što je u isključivoj nadležnosti Svetog Arhijerejskog Sabora SPC. Takođe je apsurdan predlog gospodina Krivokapića da se Temeljni ugovor potpiše 30. oktobra, što je svojevrstan politički manevar i ne može se podvesti pod dobronameran gest koji bi vodio smirivanju dugotrajnih tenzija, čije je rešavanje bilo ključni prioritet Krivokapićeve vlade.“ Nije Krivokapiću bilo negativno i neprijatno što je tada izneverio ne samo očekivanja naroda koji ga je izabrao, nego i sopstvena obećanja, odnosno datu reč. Baš kao što mu nije bilo negativno i neprijatno ni izglasavanje Rezolucije o Srebrenici, čestitanja „Kosovu“ i ostalo. Možda mu neprijatnost manjom čini to što o njoj razmišlja vozeći se u udobnom vladinom „majbahu“ kojeg je obećao da će prodati čim dođe na vlast.
Ništa od ovoga premijeru Crne Gore nije bilo negativno, ali bi mu negativno bilo da kao premijer bude predstavnik države Crne Gore (kada već predsednik to neće, ali o tome malo kasnije) na ustoličenju mitropolita Joanikija na tron Svetog Petra Cetinjskog (gde je toliko želeo da ga vidi, da se zbog toga u pola noći uputio u Beograd da interveniše). Tako je za svega nekoliko nedelja od „ja vam tvrdim doći ću na Cetinje bez obezbeđenja“ stigao do „neću da idem na Cetinje, ne da ne želim i da nemam povoda, nego ne želim prisustvom dati negativan povod bilo čemu“, što bi, eto, predstavljalo ozbiljnu neprijatnost. [restrict]

PREGOVARATE LI SA TERORISTIMA? Za razliku od Krivokapića, da svojim prisustvom na Cetinju u vreme svečane intronizacije mitropolita Joanikija nikakav „negativan povod“ može dati veruje veliki borac za mir Nenad Čanak koji tvrdi da na Cetinje 5. septembra ide kako bi „sprečio krvoproliće“. Samo što je opšte nepoznato gde je to i kada svojim prisustvom Nenad Čanak sprečio bilo kakvo „krvoproliće“. Pre će biti da je njegova borba za mir jednaka „seksu za nevinost“ i njom je više raspirivao problem, nego što ga je rešavao. Mirotvorac poznat po svojim pozivima na „dvoboj“, međutim, na Cetinje ne ide kako bi posredovao između dve posvađane strane i pokušavao da doprinese smirivanju situacije kroz nekakvo kompromisno rešenje, nego ide da bude na strani jednih koji demonstriraju protiv drugih. Što bi rekli „benzin“, kako se čudno piše „voda“.
Ali o kakvom to „krvoproliću“ govori ovaj „vojvođanski“ raspirivač mira? Akteri tog potencijalnog krvoprolića bili bi, s jedne strane, mitropolit Joanikije koji (zamislite!) ne odustaje od provokacije časnog i poštenog komitskog plemena time što bi u tron Svetog Petra Cetinjskog ušao, u Cetinjskom manastiru, svom sedištu i mestu na kojem su ustoličavani svi njegovi prethodnici od Svetog Petra pa nadalje, patrijarh Porfirije koji ga u tom naumu svesrdno podržava i verni narod koji bi da ovaj sveti čin proslavi sa svojim pastirom, a sa druge strane četa „komita“ koji bi da „brane“ Cetinje od „okupatora“. Postavka je, dakle, takva da ne prete mitropolit i patrijarh da će sa svojim vernim narodom da istrče iz manastira i obračunaju se sa mirnim građanima Cetinja zaokupljenim ritualom ispijanja jutarnje kafe (što predstavlja nedopustivu provokaciju), nego časne komite prete jurišem na Cetinjski manastir.
Iz komplikovanih političkih razloga, univerzalna definicija terorizma ne postoji, ali se terorizam u svakoj od ponuđenih opisuje kao „upotreba nasilja ili pretnje nasiljem zarad političkih, verskih, ideoloških ili društvenih ciljeva“. Dakle, sve i da u nedelju na Cetinju ne bude nikakvog „krvoprolića“ i nasilja (ali ne zato što ga je Čanak sprečio svojom glavom, bradom a pomalo i stomakom i štapom), „komitske“ pretnje kojima smo svedoci već nedeljama, ako ne i mesecima unazad su već neka vrsta terorizma. Prosto je – preti se nasiljem ako se ne udovolji njihovim političkim zahtevima (ne zaluđujmo se da se ovde radi o bilo kakvim verskim ciljevima).
Pošto smo ustanovili da „komitske“ pretnje imaju karakteristike terorizma iz toga proizlazi da oni koji ih iznose imaju karakter terorista. Po ovoj logici, šta onda predstavlja udovoljavanje njihovim zahtevima? Ništa drugo do popuštanja pred teroristima, a to je nešto što nijedna jedina država na svetu koja drži do sebe nikada sebi ne bi dozvolila. Zamislite samo situaciju u kojoj bi predsednik majke sekularnog društva, Francuske, Emanuel Makron (inače agnostik) sebi dozvolio da ne ode na intronizaciju nadbiskupa pariskog Mišela Opetija u Notr Damu, jer se grupa pariskih muslimana (ili ateista, ili protestanata, ili…) tome iz nekog razloga protivi i preti nasiljem. Inače, naravno da je bio na misi ustoličenja 6. januara 2018.
I u kojoj smo sad situaciji? Nije problem što Srpska pravoslavna Crkva odustaje od svečanosti koja bi bila organizovana ispred Cetinjskog manastira i prihvata da se u „crnogorskoj prijestonici“ održi samo verski obred ustoličenja, a ostale ceremonije u Podgorici. Nije u njenoj nadležnosti obezbeđivanje reda i mira. To je u nadležnosti države, koja je od crkve odvojena i koja ima monopol na primenu sile, a država je poklekla. Država je ta koja je morala da obezbedi da se ova ceremonija održi u miru i prođe bez straha od nasilja i „krvoprolića“.

ČOVEK IZ ŠUME Ali koja država? Ona što je oličava Zdravko „Nejaki“ Krivokapić koji suočen sa nenormalnim bira da ne učini ono normalno? Ona što je oličava potpredsednik Vlade i koordinator službi bezbednosti Dritan Abazović čiji pokret URA smatra da je u vezi sa pretnjama zbog ustoličenja mitropolita na Cetinju „teško zauzeti stav“ i da bi bilo bolje da ono bude premešteno na neko drugo mesto? Ili ona predsednika Mila Đukanovića koji preti da će se pridružiti demonstrantima? („Nadam se da neću biti u situaciji da 5. septembra i sam budem na Cetinju, tamo gdje budu Cetinjani i gdje je većinska Crna Gora, gdje se brani dostojanstvo države“, rekao je Đukanović dok je na tom istom Cetinju flertovao sa predsednikom Turske). U ovom kontekstu ne treba zaboraviti da ovo nije prvi put da Đukanović „upozorava“ da bi se i sam mogao naći na prvoj liniji odbrane „dostojanstva“ Crne Gore koju pokušavaju da unize njeni građani „srpskog nacionalnog predznaka“ (kako o Crnogorcima koji znaju ko su govori novi ministar „vanjskih“ poslova Đorđe Radulović). „Branićemo (Crnu Goru) svim sredstvima, kao što sam rekao, i iz šume, nećemo se valjda tu razlikovati u odnosu na generacije naših predaka. Kako mislite da se Crna Gora odbranila kroz prethodne vekove, otkud Crnoj Gori deset vekova državnosti? Tako što nije branjena u parlamentu, nego oružjem, u šumi“, rekao je Đukanović prošle godine za jednu sarajevsku televiziju. Vodi li ga sada put do šume preko Cetinja i kreće li na taj put svojim „majbahom“? Da stvar bude još gora po državu Crnu Goru, činjenica da se njen predsednik pridružuje onima za koje smo konstatovali da su na ivici (ako je nisu i prešli) terorizma, što ovom aktu daje i karakter „državnog terorizma“.
Apsurdno je (kao u ostalom i mnogo toga drugoga u Montenegru) što i u ovoj situaciji čast, ugled i dostojanstvo države Crne Gore brane upravo oni koji konstantno bivaju optuženi za njeno urušavanje. Vrlo je jednostavno. Oni koji, kako kažu montenegrinski glasovi, „insistiraju“ na tome da se ne prekida viševekovna tradicija, i time isto tako insistiraju na poštovanju Ustava i zakona države i podstiču je na to da ona zaista postoji i deluje u stvarnosti tako što će svim svojim građanima obezbediti prava koja bi trebalo da im garantuje. Sa druge strane, suprotstavljeni su im oni koji bi „u ime države“ da tu državu sruše i onemoguće njeno stvarno postojanje. I deluje kao da su sada uspeli u tome, pošto je država (onaj deo koji predvodi Krivokapić) pokazala slabost pred ruljom i povukla se, odnosno pošto se država (onaj deo koji oličava Đukanović) pridružila toj istoj rulji i time se poništila. I opet će ispasti da je na Srbima (bilo da su Crnogorci, ili iz Srbije) da očuvaju viševekovnu državnost Crne Gore i vrate joj ugled i sjaj. Jedino što ta država ne može biti po meri Sekule Drljevića.

[/restrict]