HADŽI SLOBODAN STOJIČEVIĆ – MREŽNI RAT PROTIV CRKVE: UZROCI I POSLEDICE 2

Položaj i problemi naše SPC su u stvari potpuno specifični. Mi skoro ništa ne možemo naučiti iz iskustava ruske i grčkih Crkava u odnosima sa njihovim državama. Mesto i važnost naše države koja sa jedne strane nije u EU i NATO, a sa druge strane ima proevropsku inkluzivnu državnu vlast koja tome pomalo stremi – stvara latentnu opasnost za uticaj na SPC u slučaju isuviše bliskog finansijskog oslanjanja na državu

Hadži Slobodan Stojičević je specijalista za spoljnu trgovinu, menadžer-konsultant za pitanja ekonomske saradnje Srbije i Rusije, prevodilac, novinar, publicista, autor knjige „Vodič za izvoz u Rusiju i Evroazijski carinski savez“. Od 2013. do 2015. bio je autor emisije „Ruski sat“ na internet radiju „Snaga naroda“, objavio je knjigu „Mrežni rat protiv Srba“, koju je na ruski preveo ugledni „Izborski klub“. Povod za ovaj razgovor je njegova nova knjiga o mrežnom ratu protiv Srpske pravoslavne crkve.

Da pređemo na temu „besplatnog ručka“. U svojoj knjizi opisujete kako naš čovek naseda na razne „promocije“ proizvoda i usluga, gde se, uz reklamno predavanje, nudi neko „meze“. Pre toga nas, naravno, pozovu telefonom i kažu da smo dobili nagradu. Vi u knjizi pišete: „Trik je u osećaju nelagodnosti da se pojede besplatan ručak, a da se ništa ne da za uzvrat“. Ekumenističke organizacije i forumi se ljudima u SPC već godinama nude kao davaoci „dobrih usluga“ i restorani puni „besplatnih ručkova“. Mnogo puta smo bili nasankani – od Svetskog saveta crkava do Vatikana, a ekumenizam nije doneo nikakvo zbližavanje sa inoslavnima, nego bolne deobe u samoj SPC. Vi, kako videsmo, ne verujete u besplatan ručak, nego, sa Vladikom Radom, ponavljate: “Slatka mama, no bi na udicu“. Šta činiti kad te zapadne ekumenske družine ponude besplatnim obrocima?
U hibridnom ratu protiv naše Crkve se koriste sva raspoloživa oružja. Deo tih psiholoških oružja su i već oprobane tehnike marketinga. Ove tehnike sam opisao u knjizi jer velika većina ljudi za njih ili ne zna ili, ako i zna, vezuje ih za prodaju robe a ne za ideološku indoktrinaciju ili osmišljeno delovanje protiv Crkve. To je deo „bezbednosne kulture“ kojoj bi trebalo obučiti klir. Jer svakog dana se pojavljuju nove tehnike, i ako već Crkva „ide u korak sa svetom“ po drugim pitanjima onda bi trebalo da „pruži korak“ i sustigne i razvoj novih tehnika agresije na nju samu.
Ali ono što sam takođe želeo da naglasim u knjizi je i specifičnost položaja naše Crkve u našim državama. Obično mi sebe i svoju Crkvu poredimo sa Grcima i Rusima. I odatle izvlačimo neke zaključke i o položaju Crkve i o odnosu Crkve i države danas. A ta analogija može da bude vrlo opasna u današnje vreme. Iz prostog razloga što ove Crkve ne žive u istim državama i nemaju iste odnose sa tim državama. Ruskoj crkvi je ruska država saveznica. I ruskoj državi je Ruska crkva saveznica. To je odnos dva više-manje nezavisna i dobronamerna saveznika koji su zajedno napadnuti iz inostranstva. Zato ruska država i bezbednosno i informaciono pomaže i štiti Rusku crkvu (kao i sve druge velike religije na teritoriji RF) za šta ja dajem primere u knjizi, dok, u isto vreme ništa ne traži od Crkve kao „protivuslugu“ osim da bude ono što jeste: tvrđava i zaštitnik porodičnih vrednosti. Grčki klirici su, kako smo već rekli, državni službenici prezadužene grčke države koja je, opet, pod vlašću stranih kreditora. I kako smo videli na primeru priznavanja ukrajinskih raskolnika, Zapad ima poluge uticaja na grčku državu koja ima poluge upravljanja Grčkom crkvom. Ako je cena poslušnosti pomesnih Crkava grčkog govornog područja već ispregovarana na 200 miliona evra godišnje – nema potrebe dopunski praviti troškove i nešto naročito napadati Crkvu koja je već umrežena i plaćena za velike, globalne projekte „tomos inžinjeringa“. (Ovaj nenormalan odnos dužničke potčinjenosti ovih dana možemo videti i kroz aktivnosti i promenu odnosa grčke države prema tzv. Kosovu a daleko bilo jednog dana može uticati i na stvaranje i priznavanje „kosovske crkve“.)
Zašto, po Vama, sve ove činjenice ne mogu da se primene na Svetosavsku Crkvu?
Položaj i problemi naše SPC su u stvari potpuno specifični. Mi skoro ništa ne možemo naučiti iz iskustava ruske i grčkih Crkava u odnosima sa njihovim državama. Mesto i važnost naše države koja sa jedne strane nije u EU i NATO, a sa druge strane ima proevropsku inkluzivnu državnu vlast koja tome pomalo stremi – stvara latentnu opasnost za uticaj na SPC u slučaju isuviše bliskog finansijskog oslanjanja na državu. Zato jedino što možemo izvući kao nauk je da se držimo podalje od umrežavanja sa državom i od direktnog „kačenja“ crkvenog klira na državni budžet. Nekoliko primera koje smo imali sa direktnim zapošljavanjem i državom kao poslodavcem su se već pokazali kao vrlo, vrlo problematični. I u slučaju veroučitelja koji danas uveliko traže sindikalna prava od države i stupaju u direktan odnos sa državom mimo Crkve, a i u slučaju Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta gde su profesori posle samo deceniju i po „državnog posla“ i umrežavanja sa akademskom zajednicom, kao što smo već videli, praktično postali umrežena akademska „unutarcrkvena opozicija“ koja prioritet daje svojoj pripadnosti (internacionalnim) akademskim mrežama a ne svojoj pripadnosti Crkvi. Tako da je po mom mišljenju, najbolje se držati one narodne: „ako smo mi braća – a ono, nisu nam kese sestre“. Naravno, država treba da pomaže Crkvu i to je normalno. Crkva je jedan od stubova stabilnosti i bezbednosti i države i društva. I zato je normalno da je država finansijski pomaže. Ali nije dobro zbog te finansijske pomoći Crkvu otvoriti za upliv državnih mreža. Isti efekat saradnje i „simfonije“ se može postići direktnim, jednokratnim, namenskim i centralizovanim donacijama. Drugim rečima, najbolje bi bilo da se taj finansijski odnos sa državom kanališe na jedan „prozor“ kroz Patrijaršiju ili eparhije. I da se na taj način onemogući umrežavanje sa proevropskim državnim institucijama, fondovima, projektima po dubini. Oni koji su crkveni klir ili crkveni nameštenici ili bilo koji deo Crkve – treba da budu odgovorni samo vertikalno svojoj Crkvi i nikom drugom. A sve horizontalne odnose sa državom bi trebalo, koliko se god može, smanjiti jer prete umrežavanjem i nekontrolisanim vancrkvenim uticajima na pojedince u Crkvi. Ovo nije nikakvo „zatvaranje“ Crkve i ograđivanje od naroda, države ili društva, već razumna zaštita od finansijskih i mrežnih uticaja proevropskih političara mimo najviše crkvene jerarhije. Kao primer setimo se situacije sa otkazima na Bogoslovskom fakultetu kada je akademska zajednica javno izjavila da „ko plaća taj i naručuje muziku“, to jest da će država i proevropska „inteligencija“ određivati šta i kako da se proučava na Bogoslovskom fakultetu. Mi do sada još nismo imali ovaj problem i skandale „po dubini“, ali evidentno je da se uveliko osmišljeno Crkva umrežava po parohijama putem raznih donacija lokalnih organa i lokalnih podružnica NVO.
Imate li neki konkretan primer?
Kao primer možemo navesti aktivnost dobrotvorne organizacije SPC „Čovekoljublje“ koji po programima Vlade Švedske organizuju okupljanja seoskih žena u parohijskim domovima po crkvama i obučavaju ih samozapošljavanju a (kao usput i) o nasilju u porodici, kako da prijavljuju svoje muževe, kako da „prepoznaju“ nasilje u porodici… To je klasičan primer „umrežavanja po dubini“: u seosku parohiju dolazi zvanična organizacija SPC sa autoritetom Patrijaršije, seoski sveštenik nema izbora niti snage da ih odbije i okuplja svoje parohijanke koji dolaze na poziv svoje Crkve. A onda ih u njihovoj crkvi, u kojoj bi trebalo da se govori o svetinji braka, dočekuju pored ostalog i „edukatori“ koji im govore kako da što brže, lakše i uz pomoć državnih organa sleduju neoliberalnim narativima o porodici kao „najopasnijem mestu“! I da se, po mogućstvu, što pre razvedu!
Jedno od ključnih poglavlja u Vašoj knjizi bavi se zamkom potrošačkog odnosa prema religiji. Kako smo došli do zanemarivanja podvižništva radi udobnog osećanja da u Crkvi na sve imamo pravo i da nam more nije ni do kolena?
Ovo je verovatno jedan od najvećih problema Crkve danas. Problem je delimično stihijski, ali najvećim delom pojačavan od strane zapadnih mrežnih struktura. Humanizam ili čovekocentričnost je temelj ideologije današnjice. Ideju „čovek je merilo svih stvari – koje jesu da jesu a koje nisu da nisu“ je još u filozof Protagora izrekao pre 2.500 godina, ali tek je od Francuske revolucije je postala vladajuća ideologija. A danas je temelj ne samo potrošačkog načina života već postaje i vladajuća državna ideologija. I tako smo danas došli do toga da je Njegovo Veličanstvo Potrošač centar, izvor i utoka svega. I po njemu se sve i meri i njemu je sve podređeno i usmereno.
Otadžbina danas više nije Otadžbina za koju se život daje već „servis građana“. Narodna prosveta više nije obrazovanje i vaspitanje budućih pokoljenja, već je danas „pružanje usluga obuke za radne zadatke“. Vojska više nije zaštitnica već „servis za pružanje usluga bezbednosti“. Narodno zdravlje nije briga o zanemoćalim i obolelim članovima zajednice, već „servis za pružanje medicinskih usluga klijentima“.
Šta to znači za veru i Crkvu? Kuda nas vodi?
I ova promena paradigme je polako došla i do Crkve. „Nove bogoslovske tendencije“ i „nova teološka promišljanja“ polako počinju da „osmišljavaju“ kako da NJ. V. Potrošača smeste u eklisiologiju i teologiju. Kako da i u Crkvi Potrošač dobije onaj centralni značaj na koji je navikao u svemu drugom. Ja sam taj proces nazvao: „od bogotražitelja ka bogoPotrošaču“. Jer zaista u tom pokušaju „prilagođavanja Crkve današnjim vernicima“ – Bog je samo prefiks koji nema pravo na veliko slovo, već je težište na Potrošaču kojemu se pružaju neke religiozne usluge. „Nove teološke ideje“ u stvari idu u pravcu pretvaranja Crkve u „servis za pružanje religioznih usluga građanstvu“.
Da to ipak nije samo stihijska pojava, koja potiče od duha vremena?
Ova tendencija je samo delimično stihijska. Kada sam malo istražio problem, ispostavilo se da je to najvećim delom, u tink tank centrima osmišljen projekat, koji je američka vlada prihvatila kao zvaničnu politiku i nazvala ga „deradikalizacija religija“. Stejt Dipartment je u saradnji sa USAID osnovao i kancelariju za „saradnju sa inkluzivnim verskim liderima“ preko koje promoviše „one koji su hrabri da budu različiti“ u svim religijama pa i u pravoslavlju. Ovaj projekat dodeljuje milionske grantove zapadnim univerzitetima koji kroz saradnju sa teolozima polako izgrađuju nešto što bi se nazvalo „građansko bogoslovlje“. Konkretno u pravoslavlje se najviše investira preko Amerikanaca grčkog porekla i grčkih eparhija u SAD. A oni već u te projekte polako uključuju i naše bogoslove i profesore sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. A zatim „trag novca“ vodi, naravno, prema Rusiji: preko naših vladika i teologa na simpozijume i konferencije se pozivaju i ruski teolozi da bi se polako te ideje preko Srbije i SPC širile u Rusiji. Ja u knjizi dajem i teorijske postavke sa poveznicama (linkovima) na doktrinarne dokumente i konkretne primere sa poveznicama na događaje – koje svako može proveriti jednim klikom miša. Jedan od primera je Centar za pravoslavne studije na jezuitskom Frodam Univerzitetu u kome je naš vladika istočnoamerički Irinej (Dobrijević) u nadzornom i savetodavnom odboru, a koji dobija milionske donacije za razvoj ovakvog „građanskog bogoslovlja“, „inkluzivnog Pravoslavlja“, „LGBT bogoslovlja“ i za njegovo širenje u pravcu Istočne Evrope.
Ovo je, za našu Crkvu, izuzetno opasna tendencija. Jer to nije samo stihijski proces, pretvaranja sveštenika u lajf kouča koji pruža duhovne usluge ili „prihvatanja svake ljubavi kao ljubavi Hristove“, već je to pažljivo osmišljen, planiran i bogato finansiran napad na SPC preko „akademskih teoloških mreža“. Ali, na sreću, on nije toliko opasan ako se zna odakle dolazi napad i kako se zaštititi. Naša Crkva je već počela da sređuje stanje na PBF a i da preseca sve te kanale malignog uticaja sa Zapada.
Srbi su star i umoran narod, napadnut na svim frontovima i sa svih strana. Hoćemo li izdržati? Možemo li se odbraniti kad neprijatelj dolazi sa avionima, tenkovima i dronovima, a mi imamo puške M 48?
Mi zaista imamo velike probleme danas. Ali imali smo i veće kroz istoriju, pa smo pretekli i razvijali se. A nekoliko carevina i imperija je već polomilo zube pokušavajući da nas sažvaće. Naše najvažnije „oružje“ je naša Crkva. Bivalo je da nismo imali državu ali smo opstali jer smo imali svoju Crkvu i veru. Tako je i danas: mi i naša Crkva smo u opasnosti samo ako odstupimo od svog puta koji smo, kako je lepo rekao naš Patrijarh, izabrali na referendumu 1389. godine.
Kad znamo odakle i kakva opasnost preti našoj Crkvi – mnogo je lakše. Treba samo da poboljšamo bezbednosnu kulturu i da još malo izdržimo. A kad mi uradimo koliko do nas stoji – ostalo se dometne. I zaista ako pogledamo realno: pre samo godinu dana se, povodom korone, ozbiljno razgovaralo da li hrišćani treba da se mole Bogu i da se pričešćuju! Skoro da je došlo do toga da se Sveti Darovi pakuju kao lanč paket i nose po kućama! A evo za samo nekoliko meseci od izbora novog Patrijarha dogodila se bukvalno obnova Crkve. Tiho, molitveno, dostojanstveno, bez pompe i velikih govorancija. Iako Crkva skoro da nema medije, samo nekoliko odluka i postupaka je stvari stavilo na svoje mesto. Kao što je odavno rečeno: „Ako je Bog na prvom mestu – sve ostalo brzo dođe na svoje mesto“. Koliko se sve promenilo posle samo jedne spasovdanske litije u Beogradu! Naizgled čini se: samo jedna obična litija. Ali kakvu nam je neverbalnu poruku, ohrabrenje i utehu poslao novi Patrijarh na toj litiji! Prvo je skromno, bratski i očinski, gologlav i sa osmehom u porti služio goste sendvičima. I time pokazao privatno, ljudsko i monaško smirenje i skromnost. A već posle samo malo vremena vidimo nešto veličanstveno i potpuno drugačije: špalir od tri stotine beogradskih sveštenika ide ispred Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog, a on u punom odejaniju sa mitrom na glavi i pod „nebom“ u pratnji gardista i žandarmerije, sa patericom i krstom blagosilja narod! I vrlo ozbiljan. I na kraju beseda u hramu o značaju vremena koje treba da posvetimo bližnjima, roditeljima, deci.
Koje su nam, po Vašem mišljenju, poruke i pouke poslate na ovaj način?
Privatno kao monah u porti on je srdačan i nasmejan, ali kao glava autokefalne Crkve on je u službi i na službi Crkvi i državi. Zato je ozbiljan. Ne namršten ili ljut već upravo usredsređen i skoncentrisan jer je i služba vrlo odgovorna i nije igrarija ili zabava. Privatno on može biti svakome dostupan i ići naokolo sa tacnom i poslužavnikom ali kao glava Crkve – ispred njega je čist put koji ograđuje i trasira špalir od tri stotine sveštenika a oko njega je uniformisana vojna i policijska zaštita države. Privatno u porti, on ide gologlav, u običnoj mantiji i sa monaškim pojasom ali kao glava Crkve, on je u punom sjaju i odejaniju sa mitrom i pod „nebom“ sa patericom kao simbolom pastirske vlasti i sa skupocenim krstom.
Ovo su u stvari neprocenjive neverbalne poruke koje su nam poslate: 1. Crkva je čvrsta i stabilna, hijerarhijska organizacija u kojoj svako ima i zna svoje mesto; 2. Crkva nije neko neformalno „druženje povodom duhovnosti“ već ima svoju uzvišenu i duhovnu i državnu misiju; 3. Crkva je vrednosni orijentir i čvrst oslonac u vremenu opšteg besmisla i gubljenja društvenih vrednosti. 4. Crkva je jedna od najvažnijih nacionalnih i državnih institucija a ne samo jedna od „društvenih interesnih organizacija“.
A šta ćemo sa modernizmom i duhom ovoga sveta, koji nijednu, na ni našu Crkvu, ne ostavljaju na miru?
„Novi bogoslovi“ nam često profanaciju Crkve obrazlažu izrekom: „Crkva nije Crkva ako ne misionari“ i stoga se predlaže menjanje dogmata i srozavanje Crkve u susret palim društvenim grupama. Kao što smo videli kod drugih konfesija koje su probale da na ovaj način „misionare“ (pravljenje diskoteka po hramovima, odbacivanje dogmata, „blagosiljanje i venčavanje“ nepokajanih pripadnika „nestandardnih polnih orijentacija“, i t.d.) ovakvo „misionarenje“ grešnike nije približilo Crkvi, ali Crkvu jeste udaljilo od Hrista. Zato u stvari ova litija i jeste bila najbolje moguće misionarenje. Jer današnjem čoveku i njegovoj duši, u vremenu opšte moralne zbrke i razno-raznih horizontalnih mreža, ne treba Crkva koja se menja i njemu prilagođava već Crkva koja je stabilna i hijerarhijska, Crkva koja je svetionik i orijentir u opštoj kakofoniji i haosu.
Zato mislim da će sve biti dobro bez obzira na nedaće koje su nas snašle. A to što nam se čini da je sve crno – setimo se: „noć je najtamnija pred svitanje“.
Sledeće godine na Kosovu!