TORTURA

Menahem Rozensaft, potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa, odbacio je zaključke konačnog izveštaja međunarodne komisije predvođene izraelskim akademikom Gideonom Grajfom, nazivajući sadržaj izveštaja „sramotnim“. Uzrujani Menahem tvrdi: „Izveštaj predstavlja ’očajnički nastavak četvrt stoleća napora nacionalista bosanskih Srba i njihovih pomagača da uvere svet da ono što se dogodilo u Srebrenici nije genocid’.“
Ubrzo potom kompanije Tviter i Gugl poručile su da nameravaju da sa svojih društvenih platformi uklanjaju sadržaje u kojima se negira genocid u Srebrenici, dok je, istovremeno, kanadski Institut za istraživanje genocida uputio zahtev tehnološkim gigantima Tviter i Jutjub da zabrane negiranje genocida na svojim platformama.
Koji dan kasnije zagrebački „Večernji list“ objavio je da je poslanica hrvatskog Sabora Karolina Vidović Krišto uputila je otvoreno pismo premijeru Andreju Plenkoviću zahtevajući uvođenje sankcija na proizvode iz Republike Srpske i blokiranje pregovora Srbije sa EU. Plemenita Karolina piše: „Činjenica da Republika Srbija i Republika Srpska bez ikakvog srama negiraju genocid u Srebrenici napadajući međunarodnog diplomatu Valentina Incka govori o žalosnoj činjenici da naši istočni susedi nisu ništa naučili iz prošlosti.“
Šta povezuje nabrojane vesti i komentare upućene srpskom narodu tokom minulih avgustovskih dana? Poveznica je upadljiva: reč je o primerima regionalnog ali i šireg – zapadnog, takozvanog glajhšaltovanja, odnosno usklađenog i složnog nastupa aktera i energija različitih po modalitetu i karakteru no bespogovorno udruženih u poduhvatu oblikovanja narativa namenjenog „dehumanizaciji Srba“.
Nisu li takozvani Inckov zakon, zatim taktika, volja i podlost, kojom je nametnut „na izdisaju“ jednog dugog i dobro plaćenog mandata, najavili upravo ovakve planove? Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko jeste nametnuo dopune Krivičnog zakona BiH kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida, ali – s njegove formalno-pravne platforme – armija šarolikih trudbenika tek kreće u operativne zadatke nasilnog utuvljivanja u javnu svest ideja o „srpskoj genocidnosti“.
Najnoviji, u ovom milenijumu ne i prvi, pokušaj dehumanizacije Srba uveliko odmiče i može se dogoditi da na širem političkom, medijsko-propagandnom planu, posebno na zapadnoj strani sveta, uskoro vidimo rezultate slične onima koji su bili zabeleženi devedesetih godina prošlog veka. A „rezultati“ tada behu anticivilizacijska, moralno sramna, po svestranosti i dubini jedinstvena satanizacija jednog naroda – srpskog, o kojem su svetski mediokriteti, napaljeno ili blazirano, izgovarali sve ono što je kolektivna duhovna uskogrudost bila sposobna da dosegne.
Zbog čega – „dehumanizacija“? Ovaj pojam tačno određuje planove sila koje danas s globalnog, ne sasvim transparentnog nivoa, upravljaju „Inckovim političkim kalamburom“. „Dehumanizacija je poricanje pune ljudskosti kod drugih i surovosti i patnje koja je prati.“ Ovo je tumačenje enciklopedijskog pojmovnika. Može li biti sumnje da se u slučaju najnovije zakonodavne aktivnosti visokog predstavnika u BiH želi dokazati da je „nedostatak ljudskosti“ pripadajuće, sa srpskim narodom sraslo mentalitetsko i karakterno svojstvo?
Istoričar Jovan Pejin na „Helmkastu“ prošle nedelje podsetio je da je pomenuti naum stara evropska praksa. „Dehumanizacija srpskog naroda počela je 1740 i neke, u vreme, austrijskog cara i mađarskog kralja Karla Četvrtog koji je govorio: Treba učiniti sve da Srba bude što manje!“
U aktuelnom BiH slučaju dehumanizacije, operativno delovanje odvija se u više pravaca, uz sprovođenje neskrivene psihološke i druge torture nad Srbima. Ove prakse jesu srpsko pounutrašnjeno istorijsko i identitetsko iskustvo. Generacije su trpele iživljavanja stranih psihopata u ulozi čuvara javnog ćudoređa i geopolitičkog poretka. U novije vreme pomenutim matricama dehumanizacije pridružuje se i jedna netipična okolnost: sami Srbi služe matrici imenovanoj kao „Pakao – to smo mi“. Pisac Nikola Malović o domaćoj javnoj sceni beleži: „Nema dana kada se na naslovnim stranama dnevnih novina ne huška bližnji na bližnjeg, nema dana bez generisanih afera, nema dana bez dovođenja u istu ravan onoga što zaista jeste vijest i guzice neke zvezde leta…“
Da li nesvesno, dakle u ulozi svojevrsnih korisnih idiota, ili pak vođeni moćnom rukom zlonamernog komedijanta-reditelja, tek Srbi svoj medijski i javni prostor često uređuju u duhu samomržnje, čime praktično čašćavaju svoje neprijatelje. Ovo kratkovido ili pak kalkulantsko darivanje neprijatelja Srbi najčešće izvode preko ritualnih, tendencioznih, nerazumno preuveličanih tvrdnji da oni sami jesu „najgori od najgorih“.
Dr Stevan Gajić, profesora Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose, nedavno upozorava (za „Regnum“) na moguće opasnosti od unutrašnjeg pogubnog samozaborava i štetočinskog „kadriranja“ srpskog društva u domaćim medijima „… u trenutku u kome će na nas Srbe ponovo sa zgražavanjem gledati čitava planeta i u kome će se obnoviti stereotip nastao u britanskoj štampi 1903. godine posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, ponovljen iz svih medijskih topova Zapada devedesetih godina o Srbima kao zlikovcima“.
Povodom aktuelnog predstavljanja zločinaca i zločina koji su potresli Srbiju, te zapanjujuće pedantnih opisa psihopatskog divljanja jedne zloglasne grupe kriminalaca, Gajić napominje: Ovakva vrsta pornografizacije ubistva i smrti, pre nego što su se pojavile na televizijama s nacionalnom frekvencijom u Srbiji, mogla se videti samo u spotovima ISIS-a (zabranjenog u Rusiji) ili u snuff pornografskim filmovima koji se završavaju ubistvom.
Ovaj autor bezmalo da javnosti upućuje dramatičan apel: „hipernormalizacija zla“ jedna je od mogućih tragičnih posledica preovlađujućih tabloidnih narativa i umnožavanja izopačenih sadržaja u javnom životnom prostoru srpskog društva.
Svesnim i namernim negovanjem pomenute „pornografizacije“ zanemaruje se izvesnost da srpsku društvenu i političku scenu ne analiziraju samo pasionirani „pseudodvornikovići“ već i da to čine timovi za specijalne operacije, psihološko i hibridno ratovanje. Za ove majstorske radionice čiji je posao uzimanje mere i demonizacija (dehumanizacija!) naroda, srpska javna rijaliti scena i njoj pripadajući medijski sadržaji jesu savršeno upakovani pokloni. Možemo samo naslutiti koliko piterjustinovskih jurišnika nadahnutih ovim temeljno podastrtim „materijalima“ čeka svoj red da se u javnoj areni zapljune nekom tvrdnjom poput one koju je objavio pomenuti uvaženi engleski ser: „Srbi su dvodimenzionalni narod sa težnjom ka prostakluku (…) Životinje koriste svoje resurse znatno srećnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju.“
Ako Srbe nema ko da (od)brani od međunarodne torture čije smo primere naveli na početku, da li je moguća odbrana od unutrašnje torture o kojoj govore naši citirani autori? Odgovor nije komplikovan. Od odlučnosti i kuraži da ga razumemo zavisi hoćemo li prevazići opasnu mogućnost da sami skockamo pogubni narativ prema kojem su okolnosti u kojima živimo (delom i stvaramo) ne samo žestoka duhovna i materijalna borba dobra i zla već i da je ovde reč o „društvu obolelom od duboke patologije“? Ne bude li odvažnosti za suočavanje s tim činjenicama, samorazarajući korak do dehumanizacije može biti brz i kratak.