„Severni tok 2“ – između trijumfa i poraza

Kako su uticajni američki mediji, naglašeno inače skloni Bajdenu, i neki (takođe uticajni) političari videli uspeh oprobane (posebno iz vremena Helmuta Kola) „čekovne diplomatije“ kancelarke Angele Merkel (izdašne kompenzacije Ukrajini) da u poslednjim trenucima njene šesnaestogodišnje vladavine spasi osporavani energetski poduhvat, kao Putinov geostrateški trijumf i „katastrofu“ za Sjedinjene Američke Države

Angela Merkel je, kad ništa drugo nije pomoglo kako bi se uklonio najteži kamen spoticanja u odnosima s Vašingtonom, dugotrajni spor oko famoznog „Severnog toka 2“, pribegla „diplomatiji čekova“. To sredstvo je, izdašno i efikasno, koristio njen veliki politički zaštitnik Helmut Kol. Kad god se trebalo iskupiti od direktnog vojnog učešća u brojnim američkim ratnim avanturama, tu su bili čekovi.
Govorilo se da je Vašington prvi zalivski rat protiv Iraka dobrim delom finansijski „pokrio“ nemačkim markama. Mediji su spekulisali o cehu teškom sedamnaest milijardi maraka. Čuvene i moćne nemačke marke odavno nema, ali čekovi su i dalje tu. Oni su, očigledno, bili ključ sporazuma između Angele Merkel i Džoa Bajdena, kojim je konačno, tako bi bar trebalo da bude, stavljena tačka na sporenja između Berlina i Vašingtona oko sudbine „Severnog toka 2“.

[restrict]

OPIPAVANJE PULSA U pripremi julske oproštajne posete Angele Merkel SAD – posle septembarskih parlamentarnih izbora i rekordnih šesnaest godina neprikosnovene vladavine, ona više neće biti na kancelarskom tronu – glavno pitanje glasilo je: šta Berlin može da učini kako bi Vašington odustao od pretnji da rigoroznim sankcijama zaustavi, u poslednjem trenutku, „na poslednjim metrima“, preseče veliki energetski projekat i poduhvat u koji je uloženo više od deset milijardi evra.
S tom idejom i namerom, glavni kancelarkin savetnik za spoljnu politiku Jan Heker ispipavao je sredinom juna „puls“ u Vašingtonu. Ispostavilo se da je ključ rešenja – Ukrajina. Preciznije: finansijske i druge kompenzacije koje Berlin, dobrovoljno i uz snažnu (gotovo naredbodavnu) „asistenciju“ Vašingtona, treba da pruži Kijevu.
Stavljanjem u pogon „Severnog toka 2“ Ukrajina, naime, prestaje da bude (isključiva) tranzitna ruta za snabdevanje Evrope ruskim gasom. Ozbiljan politički, a posebno finansijski udar za ovu, ionako uzdrmanu zemlju: takse na tranzit ruskog gasa izdašno su (u pitanju su milijarde dolara) punile njenu državnu kasu.
U poslednjim danima svoje vladavine i, rekosmo, na poslednjim metrima, Angela Merkel je, uz visok finansijski ceh, uspela da spasi „Severni tok 2“ i zabeleži veliki politički uspeh. Istina, u „čitanju“ vašingtonskog nemačko-američkog sporazuma ima mnogo sporenja i visoke političke temperature. Posebno u Varšavi. Poljaci su, naime, uz baltičke zemlje, i direktno „pogođenu“ Ukrajinu, sve vreme, još od ideje o izgradnji prvog „Severnog toka“, bili žestoko protiv velikog energetskog poduhvata. U to vreme, mediji i političari u ovoj zemlji, upoređivali su sporazum između tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera i ruskog predsednika Vladimira Putina sa (onim) zlokobnim paktom između Hitlera i Staljina!
Kad je reč o Ukrajini, i njenoj „pogođenosti“, treba podsetiti da pokretačka i presudna ideja direktnog povezivanja ruskog i nemačkog tla gasovodom dnom Baltičkog mora jeste bila, i ostala, da se zaobilaženjem Ukrajine izbegnu česta „varničenja“ između Moskve i Kijeva, posebno u vreme ledenih zimskih dana, koja su išla (zavrtanjem slavina) na štetu nemačkih, i evropskih (krajnjih) korisnika ruskog gasa.
Čitajući sporazum iz Vašingtona hladne glave, uspeh bi, u ovom slučaju, trebalo da ima više „očeva“, iako ga uticajni američki mediji, naglašeno naklonjeni novom američkog predsedniku, još iz vremena izborne kampanje i njenog dramatičnog, ne i besprekorno čistog ishoda, tumače kao trijumf ruskog predsednika Vladimira Putina i poraz Džozefa Bajdena.

ENERGETSKA BITKA Američki mediji su u toj oceni i proceni, uglavnom, saglasni i izričiti. „Njuzvik“, na primer, konstatuje da sporazum između Merkelove i Bajdena predstavlja poraz SAD i „čistu Putinovu pobedu“. U pozadini svega su, dakako, američki ekonomski i geostrateški interesi, bitka za velika, u ovom slučaju je u pitanju ono evropsko, tržišta. I, dakako, političke uticaje.
Amerikanci bi, naime, da po svaku cenu, istisnu ruski gas prodajom sopstvenog tečnog gasa. Za nemačke, i evropske, privrednike, prevashodni interes, više nego za političare, jeste onaj ekonomski: ruski gas je daleko jeftiniji, i njegova isporuka (posebno izgradnjom severnih tokova) sigurnija. Američka energetska bitka za Evropu, koja se sve vreme prelamala preko severnih (ruskih) ruta, započela je snažnom ofanzivom, i žestokim pritiskom na Berlin, još iz doba Baraka Obame, iako je to bilo vreme naglašeno dobrih odnosa, činilo se čak idiličnih odnosa između američkog predsednika i nemačke kancelarke.
S Donaldom Trampom u Beloj kući, idilu je zamenio politički mraz između Vašingtona i Berlina. Eskalirao je otvoreni sukob, dotad nečuven u američko-nemačkim odnosima. U epicentru tog sukoba našao se upravo onaj energetski.
U američkim političkim i medijskim krugovima je, očigledno, vladalo uverenje da će Bajden, s obzirom na to da je u vreme započinjanja spomenute američke energetske bitke za Evropu, kad je u pitanju sudbina „Severnog toka 2“, biti još oštriji i rezolutniji od Trampa. U tome su ga ohrabrivale, i prisiljavale, kongresne rezolucije u kojima se zahtevalo hitno, i neodložno, uvođenje sankcija koje bi, u poslednjem trenutku, presekle i zaustavile praktično već završeni gasovod.
Bajden je neposredno pred prvi zvanični predsednički izlazak iz Bele kuće, evropsku turneju sa serijom samita (NATO, EU) i onim politički najintrigantnijim, i najvažnijim, s ruskim predsednikom Putinom, odbio da potpiše pripremljeni dekret o sankcijama.
Tumačilo se to na razne načine. Jedni su to „čitali“ kao deo „ofanzive šarma“ i uspostavljanja (nekadašnje) harmonije u transatlantskim odnosima, poremećene u vreme njegovog prethodnika Trampa, i, u tom kontekstu, „ustupak“ nemačkoj kancelarki. Drugi su pak u tome videli (pozitivan) „signal“ ruskom predsedniku pred susret u Ženevi. U svakom slučaju, otvoreni kritičari vašingtonskog sporazuma, u čijem se središtu našla najspornija stavka u američko-nemačkim odnosima, tvrde da je Bajden tim sporazumom definitivno, i na duži rok, zatvorio veliko evropsko tržište američkim proizvođačima tečnog gasa i učinio veliku geostratešku grešku: „poklonio“ je prednost Rusima.
Uticajni glas na američkoj političkoj sceni, i neuspešni predsednički kandidat, republikanac Ted Kruz osuo je paljbu na Bajdena: ovo je velika geopolitička pobeda ruskog predsednika i katastrofa za Sjedinjene Američke Države! Politički očigledno smišljeno: ništa od glasnog trijumfalizma u Moskvi. Ima, međutim, izraza naglašenog olakšanja: sporazum iz Vašingtona, uprkos „generalno negativnom stavu prema Rusiji“ (opaska ruskog ambasadora u Vašingtonu Anatolija Antonova) omogućava da se „u miru, i konačno, završi gasovod“.

OBZIR PREMA UKRAJINI Zvanični Berlin ne skriva zadovoljstvo, ali i naglašeni obzir prema Ukrajini. Koordinator za nemačko-američke odnose Peter Bajer konstatuje gotovo ushićeno: ovo je dobar dan (dan potpisivanja sporazuma) za transatlantske odnose, dobar dan za nemačko-američke odnose. Šef diplomatije (još neko vreme) Hajko Mas šalje (utešnu) poruku Kijevu: transatlantski partneri su čvrsto uz Ukrajinu.
I sama kancelarka je na zajedničkoj konferenciji za medije s američkim predsednikom pokušala da „demfuje“ strah od mogućnosti da Moskva energetski vrši politički pritisak na Berlin: imamo mehanizme, rekla je, nacionalne i evropske, pri čemu je prevashodno mislila na nove, rigoroznije sankcije, da to sprečimo.
Zvaničnici iz Moskve hladno uzvraćaju: nikad energente nisu, kažu, koristili kao političko sredstvo, za njih je to, naglašavaju prevashodno, i isključivo, komercijalno pitanje. Od Kijeva zavisi hoće li doći do novog sporazuma o tranzitu izvesnih količina gasa starom, ukrajinskom, rutom…
U zajedničkom saopštenju ministarstava spoljnih poslova Poljske i Ukrajine izraženo je nezadovoljstvo zbog sporazuma iz Vašingtona: konstatuje se da on predstavlja vojnu, političku i energetsku pretnju Ukrajini i srednjoj Evropi.
Ukrajinski predsednik Zelenski upozorava: nema dogovora bez učešća strane koja je zakinuta. Dakle: Ukrajine. Dobro obavešteni američki mediji sugerišu pak da je Bajden „preventivno“ pripremio ukrajinskog predsednika za ono što se dogodilo u Vašingtonu, a koristi koje bi Kijev, uprkos svemu, mogao da ima od američko-nemačkog sporazuma biće mu preciznije saopštene kad Zelenski, sredinom avgusta, stigne u Belu kuću.
Najveće i „najubedljivije“ kompenzacije treba, rekosmo, da stignu (čekovima) iz Berlina. Uz milijarde evra, koje bi trebalo da „pokriju“ manjak u kasi zbog očekivanog smanjenja tranzita ruskog gasa, a time i tranzitnih taksi, u izgledu i planu su nemačka ulaganja u neke prestižne projekte i saniranje (zapuštene) ukrajinske električne mreže, njeno povezivanje s evropskom, kako bi se obezbedilo sigurno snabdevanje strujom.
Iako je vašingtonski sporazum nesporan uspeh nemačke kancelarke, nju je na put u Belu kuću i (oproštajni) susret s američkim predsednikom ispratila naglašena medijska i politička skepsa, do otvorenog nerazumevanja: zbog čega Angela Merkel, kockajući se nemačkim prestižom i uticajem, toliko uporno ostaje privržena „Putinovim cevima“, naslov jednog, takođe kritičkog teksta, u „Špiglu“.
Poslanik Zelenih u Evropskom parlamentu, jedan od bivših lidera ove stranke, Rajnhard Bitikofer upozorava da Nemačka zbog „Severnog toka 2“ gubi uticaj u Evropi. Berlin može imati vodeću ulogu samo ako uvažava ne samo svoje nego i interese suseda i saveznika, što u ovom slučaju, eto, ne čini: na sceni je politika „prvo Nemačka“. Lideri ekološke stranke poručuju da bi, ako dođu na vlast i daju kancelara, odnosno kancelarku (da će biti u vlasti, to je, po svemu sudeći, gotovo neizbežno), „zaključati“ već završeni gasovod!
„Špigl“ konstatuje: nejasno je zašto kancelarka to čini, uprkos kritikama iz sopstvene partije, partnera iz Vašingtona i protivljenju (pobuni) u samoj Evropskoj uniji. Spominje se i protivljenje „Severnom toku 2“ i u kancelarkinom uredu: nekadašnji, veoma uticajni, kancelarkin savetnik za nacionalnu bezbednost, doskorašnji nemački ambasador u Ujedinjenim nacijama Kristof Hojsgen bio je otvoreni, i oštri, protivnik velikog energetskog projekta.
Norbert Retgen, uticajni član kancelarkine Hrišćansko-demokratske unije (CDU), predsednik spoljnopolitičkog odbora u Bundestagu, zahtevao je, posle „slučaja Navaljni“, hitnu i bezuslovnu obustavu dovršenja „Severnog toka 2“.
Simptomatično je da u ovim verbalnim medijskim i političkim rafalima protiv „Severnog toka 2“, nad čijom sudbinom i sutrašnjicom je u Vašingtonu stavljena tačka, nema nijednog glasa poslovnih ljudi i industrijalaca čija žeđ za ruskim gasom je, očigledno, prevagnula i kod kancelarkine odluke da istraje.

[/restrict]