„Северни ток 2“ – између тријумфа и пораза

Како су утицајни амерички медији, наглашено иначе склони Бајдену, и неки (такође утицајни) политичари видели успех опробане (посебно из времена Хелмута Кола) „чековне дипломатије“ канцеларке Ангеле Меркел (издашне компензације Украјини) да у последњим тренуцима њене шеснаестогодишње владавине спаси оспоравани енергетски подухват, као Путинов геостратешки тријумф и „катастрофу“ за Сједињене Америчке Државе

Ангела Меркел је, кад ништа друго није помогло како би се уклонио најтежи камен спотицања у односима с Вашингтоном, дуготрајни спор око фамозног „Северног тока 2“, прибегла „дипломатији чекова“. То средство је, издашно и ефикасно, користио њен велики политички заштитник Хелмут Кол. Кад год се требало искупити од директног војног учешћа у бројним америчким ратним авантурама, ту су били чекови.
Говорило се да је Вашингтон први заливски рат против Ирака добрим делом финансијски „покрио“ немачким маркама. Медији су спекулисали о цеху тешком седамнаест милијарди марака. Чувене и моћне немачке марке одавно нема, али чекови су и даље ту. Они су, очигледно, били кључ споразума између Ангеле Меркел и Џоа Бајдена, којим је коначно, тако би бар требало да буде, стављена тачка на спорења између Берлина и Вашингтона око судбине „Северног тока 2“.

[restrict]

ОПИПАВАЊЕ ПУЛСА У припреми јулске опроштајне посете Ангеле Меркел САД – после септембарских парламентарних избора и рекордних шеснаест година неприкосновене владавине, она више неће бити на канцеларском трону – главно питање гласило је: шта Берлин може да учини како би Вашингтон одустао од претњи да ригорозним санкцијама заустави, у последњем тренутку, „на последњим метрима“, пресече велики енергетски пројекат и подухват у који је уложено више од десет милијарди евра.
С том идејом и намером, главни канцеларкин саветник за спољну политику Јан Хекер испипавао је средином јуна „пулс“ у Вашингтону. Испоставило се да је кључ решења – Украјина. Прецизније: финансијске и друге компензације које Берлин, добровољно и уз снажну (готово наредбодавну) „асистенцију“ Вашингтона, треба да пружи Кијеву.
Стављањем у погон „Северног тока 2“ Украјина, наиме, престаје да буде (искључива) транзитна рута за снабдевање Европе руским гасом. Озбиљан политички, а посебно финансијски удар за ову, ионако уздрману земљу: таксе на транзит руског гаса издашно су (у питању су милијарде долара) пуниле њену државну касу.
У последњим данима своје владавине и, рекосмо, на последњим метрима, Ангела Меркел је, уз висок финансијски цех, успела да спаси „Северни ток 2“ и забележи велики политички успех. Истина, у „читању“ вашингтонског немачко-америчког споразума има много спорења и високе политичке температуре. Посебно у Варшави. Пољаци су, наиме, уз балтичке земље, и директно „погођену“ Украјину, све време, још од идеје о изградњи првог „Северног тока“, били жестоко против великог енергетског подухвата. У то време, медији и политичари у овој земљи, упоређивали су споразум између тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера и руског председника Владимира Путина са (оним) злокобним пактом између Хитлера и Стаљина!
Кад је реч о Украјини, и њеној „погођености“, треба подсетити да покретачка и пресудна идеја директног повезивања руског и немачког тла гасоводом дном Балтичког мора јесте била, и остала, да се заобилажењем Украјине избегну честа „варничења“ између Москве и Кијева, посебно у време ледених зимских дана, која су ишла (завртањем славина) на штету немачких, и европских (крајњих) корисника руског гаса.
Читајући споразум из Вашингтона хладне главе, успех би, у овом случају, требало да има више „очева“, иако га утицајни амерички медији, наглашено наклоњени новом америчког председнику, још из времена изборне кампање и њеног драматичног, не и беспрекорно чистог исхода, тумаче као тријумф руског председника Владимира Путина и пораз Џозефа Бајдена.

ЕНЕРГЕТСКА БИТКА Амерички медији су у тој оцени и процени, углавном, сагласни и изричити. „Њузвик“, на пример, констатује да споразум између Меркелове и Бајдена представља пораз САД и „чисту Путинову победу“. У позадини свега су, дакако, амерички економски и геостратешки интереси, битка за велика, у овом случају је у питању оно европско, тржишта. И, дакако, политичке утицаје.
Американци би, наиме, да по сваку цену, истисну руски гас продајом сопственог течног гаса. За немачке, и европске, привреднике, превасходни интерес, више него за политичаре, јесте онај економски: руски гас је далеко јефтинији, и његова испорука (посебно изградњом северних токова) сигурнија. Америчка енергетска битка за Европу, која се све време преламала преко северних (руских) рута, започела је снажном офанзивом, и жестоким притиском на Берлин, још из доба Барака Обаме, иако је то било време наглашено добрих односа, чинило се чак идиличних односа између америчког председника и немачке канцеларке.
С Доналдом Трампом у Белој кући, идилу је заменио политички мраз између Вашингтона и Берлина. Ескалирао је отворени сукоб, дотад нечувен у америчко-немачким односима. У епицентру тог сукоба нашао се управо онај енергетски.
У америчким политичким и медијским круговима је, очигледно, владало уверење да ће Бајден, с обзиром на то да је у време започињања споменуте америчке енергетске битке за Европу, кад је у питању судбина „Северног тока 2“, бити још оштрији и резолутнији од Трампа. У томе су га охрабривале, и присиљавале, конгресне резолуције у којима се захтевало хитно, и неодложно, увођење санкција које би, у последњем тренутку, пресекле и зауставиле практично већ завршени гасовод.
Бајден је непосредно пред први званични председнички излазак из Беле куће, европску турнеју са серијом самита (НАТО, ЕУ) и оним политички најинтригантнијим, и најважнијим, с руским председником Путином, одбио да потпише припремљени декрет о санкцијама.
Тумачило се то на разне начине. Једни су то „читали“ као део „офанзиве шарма“ и успостављања (некадашње) хармоније у трансатлантским односима, поремећене у време његовог претходника Трампа, и, у том контексту, „уступак“ немачкој канцеларки. Други су пак у томе видели (позитиван) „сигнал“ руском председнику пред сусрет у Женеви. У сваком случају, отворени критичари вашингтонског споразума, у чијем се средишту нашла најспорнија ставка у америчко-немачким односима, тврде да је Бајден тим споразумом дефинитивно, и на дужи рок, затворио велико европско тржиште америчким произвођачима течног гаса и учинио велику геостратешку грешку: „поклонио“ је предност Русима.
Утицајни глас на америчкој политичкој сцени, и неуспешни председнички кандидат, републиканац Тед Круз осуо је паљбу на Бајдена: ово је велика геополитичка победа руског председника и катастрофа за Сједињене Америчке Државе! Политички очигледно смишљено: ништа од гласног тријумфализма у Москви. Има, међутим, израза наглашеног олакшања: споразум из Вашингтона, упркос „генерално негативном ставу према Русији“ (опаска руског амбасадора у Вашингтону Анатолија Антонова) омогућава да се „у миру, и коначно, заврши гасовод“.

ОБЗИР ПРЕМА УКРАЈИНИ Званични Берлин не скрива задовољство, али и наглашени обзир према Украјини. Координатор за немачко-америчке односе Петер Бајер констатује готово усхићено: ово је добар дан (дан потписивања споразума) за трансатлантске односе, добар дан за немачко-америчке односе. Шеф дипломатије (још неко време) Хајко Мас шаље (утешну) поруку Кијеву: трансатлантски партнери су чврсто уз Украјину.
И сама канцеларка је на заједничкој конференцији за медије с америчким председником покушала да „демфује“ страх од могућности да Москва енергетски врши политички притисак на Берлин: имамо механизме, рекла је, националне и европске, при чему је превасходно мислила на нове, ригорозније санкције, да то спречимо.
Званичници из Москве хладно узвраћају: никад енергенте нису, кажу, користили као политичко средство, за њих је то, наглашавају превасходно, и искључиво, комерцијално питање. Од Кијева зависи хоће ли доћи до новог споразума о транзиту извесних количина гаса старом, украјинском, рутом…
У заједничком саопштењу министарстава спољних послова Пољске и Украјине изражено је незадовољство због споразума из Вашингтона: констатује се да он представља војну, политичку и енергетску претњу Украјини и средњој Европи.
Украјински председник Зеленски упозорава: нема договора без учешћа стране која је закинута. Дакле: Украјине. Добро обавештени амерички медији сугеришу пак да је Бајден „превентивно“ припремио украјинског председника за оно што се догодило у Вашингтону, а користи које би Кијев, упркос свему, могао да има од америчко-немачког споразума биће му прецизније саопштене кад Зеленски, средином августа, стигне у Белу кућу.
Највеће и „најубедљивије“ компензације треба, рекосмо, да стигну (чековима) из Берлина. Уз милијарде евра, које би требало да „покрију“ мањак у каси због очекиваног смањења транзита руског гаса, а тиме и транзитних такси, у изгледу и плану су немачка улагања у неке престижне пројекте и санирање (запуштене) украјинске електричне мреже, њено повезивање с европском, како би се обезбедило сигурно снабдевање струјом.
Иако је вашингтонски споразум неспоран успех немачке канцеларке, њу је на пут у Белу кућу и (опроштајни) сусрет с америчким председником испратила наглашена медијска и политичка скепса, до отвореног неразумевања: због чега Ангела Меркел, коцкајући се немачким престижом и утицајем, толико упорно остаје привржена „Путиновим цевима“, наслов једног, такође критичког текста, у „Шпиглу“.
Посланик Зелених у Европском парламенту, један од бивших лидера ове странке, Рајнхард Битикофер упозорава да Немачка због „Северног тока 2“ губи утицај у Европи. Берлин може имати водећу улогу само ако уважава не само своје него и интересе суседа и савезника, што у овом случају, ето, не чини: на сцени је политика „прво Немачка“. Лидери еколошке странке поручују да би, ако дођу на власт и дају канцелара, односно канцеларку (да ће бити у власти, то је, по свему судећи, готово неизбежно), „закључати“ већ завршени гасовод!
„Шпигл“ констатује: нејасно је зашто канцеларка то чини, упркос критикама из сопствене партије, партнера из Вашингтона и противљењу (побуни) у самој Европској унији. Спомиње се и противљење „Северном току 2“ и у канцеларкином уреду: некадашњи, веома утицајни, канцеларкин саветник за националну безбедност, доскорашњи немачки амбасадор у Уједињеним нацијама Кристоф Хојсген био је отворени, и оштри, противник великог енергетског пројекта.
Норберт Ретген, утицајни члан канцеларкине Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), председник спољнополитичког одбора у Бундестагу, захтевао је, после „случаја Наваљни“, хитну и безусловну обуставу довршења „Северног тока 2“.
Симптоматично је да у овим вербалним медијским и политичким рафалима против „Северног тока 2“, над чијом судбином и сутрашњицом је у Вашингтону стављена тачка, нема ниједног гласа пословних људи и индустријалаца чија жеђ за руским гасом је, очигледно, превагнула и код канцеларкине одлуке да истраје.

[/restrict]