Medijsko ratovanje i humanitarno intervenisanje

Razmišljanja nad slikom Srba u očima Zapada (2)

Šta se to desilo sa Srbima na kraju 20. i početkom 21. veka? Kako se to istorija okrenula protiv njih? Zašto su nekadašnji saveznici postali protivnici? Zašto plamti antisrpska mržnja u nekim krugovima regiona, nekadašnjeg „bratstva i jedinstva“, ali i nekim antisrpskim centrima na Zapadu? Kako je „mehanizam istorije“ na višestruk način razapeo nacionalno biće srpskog naroda na kraju drugog milenijuma?

Ratne događaje pratila je spoljna (Zapad i SAD) i regionalna (SFRJ) medijska haranga protiv Srba. U stvaranju slike o srpskom narodu veliku ulogu odigrali su stari i novi mediji. Kakvim sve imenima nisu nazivani Srbi? Fašisti, bliski životinjama, nezasluženo postoje na zemljinom šaru… Razdoblje od 1990. do 1999. i posle 2000. godine biće upamćeno po medijskom ratu protiv Srba.

ŠIRENJE LAŽI Sve je počelo razbijanjem SFRJ 1990. godine, kada su politička prava Srba na samoopredeljenje kvalifikovana kao nacionalšovinistička, a prava svih drugih kao osloboditeljska kojima Srbi sprečavaju samostalnost. Zadatak medija bio je da pojačavaju ovu podelu i da intenzivno šire laži i manipulacije o srpskom narodu.
Politička laž „dobra radi“ čini zlo onome o kome se laže, ali istovremeno razara onoga koji laže. Laž doprinosi samoobmanjivanju. Laž, tvrdi Kolakovski, ne ukida razliku između istine i neistine.
Setimo se medijske laži o koncentracionom logoru u Prištini. Ili teksta iz „Njujork tajmsa“ od 13. juna 1998: „Srbi bombarduju sela i spremaju se da sa Kosova proteraju 1,8 miliona Albanaca. Vrše se masakri nad Albancima i pravi se talas izbeglica.“
Laži, manipulacije, skrivanje činjenica, hiperbolisanje događaja, sve vesti idu protiv Srba – to je bio mehanizam zapadnog i regionalnog medijskog pristupa disoluciji SFRJ i otimanja KiM. Zapaljene gume u Dubrovniku, Markale u Sarajevu, Voker u Račku, „Vašington post“, „Njujork tajms“, Si-En-En, Bi-Bi-Si i hiljade drugih medija udruženih u jednoj stvari – unakaziti nacionalno biće Srba. Dok su mediji i mislioci slični francuskim „novim filozofima“ širom globusa izveštavali o neizdrživom stanju u Sarajevu (kao da nisu ratovala dva Sarajeva – srpsko i muslimansko), američki general beleži da su „vladini vojnici“ bombardovali sarajevski aerodrom i tako presecali jedini put za dostavljanje pomoći.

[restrict]

PROIZVOLJNOST POJMOVA Druga vrsta medijske laži je manipulacija. Treća vrsta medijskih laži je skrivajuća istina. Ona se obavlja igrom jezika ili igrom imenovanja stvari. Recimo, za albanske teroriste se piše da protestuju, da koriste metod „udari i pobegni“. Jezikom se skriva prava priroda terorista, pravi se od njih nevina žrtva. Ili „srpski genocidni napadi na nenaoružano albansko stanovništvo“ („Vašington post“ od 11. maja 1998). Ovakvom formulacijom poništava se državna obaveza vojske i policije da se bore protiv onih koji napadaju teritoriju i suverenitet, pod izrazom srpski napadi se kvalifikuju kao genocidni, a albansko stanovništvo je nenaoružano. Ovakve medijske laži primer su proizvoljnosti značenja pojmova i krivotvorenja činjenica.
U skrivanju stvarnosti posebno se ističu elektronski mediji. Si-En-En prikazuje sliku posledica bombardovanja kratko i s mestima lakih razaranja (staklo u hodniku), a Bi-Bi-Si voli da iz srpske prestonice objavi sliku Beograda s razglednica (Kalemegdan) a ne ruševine. Si-En-En objavljuje i mapu Srbije u tri dela s jasnom porukom o cepanju zemlje.
Analiza jezika zapadnih i regionalnih medija koji šire laži o Srbima pokazuje da je njihov osnovni cilj bio da stvore i održe predrasude (stereotipe) o jednom narodu kao zločinačkom narodu koga treba kazniti.
Možemo da razlikujemo nekoliko vrsta jezika medijskih manipulacija. Jezik obmane. To je jezik koji svesno iskrivljuje činjenice i stvarnost. Jezik zahteva, kao što je ovaj: „Srbija treba da povuče snage bezbednosti s Kosmeta“. Jezik pretnji. Srbima se 10 godina pretilo ekonomski, diplomatski, politički, vojno. Jezik optužujućeg konteksta. NATO govornici su na konferencijama saopštavali: „Neće se dozvoliti nova Bosna“. Ovakvim iskazom Kosovo se dovodi u vezu s Bosnom, a zna se da su Srbi dobili sankcije zbog rata u Bosni.
Ovakvi oblici manipulativnog jezika zaobilazno su dovodili u vezu Srbe s političkom krivicom.
Postoji više motiva medijskih manipulacija i laži o Srbima. Odgovornost za dugu istoriju laganja javnosti pada na ljudsko neznanje, tačnije, na ljudske predrasude. Politički interesi vlada takođe utiču na medijsko oblikovanje javnosti i o tom pitanju postoji više dobrih studija. Dokaz za ovu tvrdnju je i visok stepen podudarnosti stavova između aktuelnih ratnih vlada Zapada i njihovih medija u vreme bombardovanja Srba. Uvek treba imati na umu da moć medija izvire iz novca i tržišta. Medij ima svog vlasnika (država ili privatnik) a informacija je roba koja se kupuje i prodaje. „Moć štampe diktira novac“, piše Špengler u Propasti Zapada.
Zapadna demokratija probija uši Srbiji da medijska oblast treba da bude slobodna. Sloboda medija znači spremnost na tolerisanje različitih informacija, kao i različitost svojinskih oblika. A kako je NATO praktikovao slobodu govora? NATO je smrvio i taj postulat demokratije. Bacio je bombe na RTS i pri tome ubio 16 radnika RTS-a. Na tu vest su grupe novinara na Zapadu i u regionu aplaudirale. Ovim činom NATO je otišao dalje od totalitarnih vladara: oni su proganjali „krivo“ ili „neprijateljsko“ mišljenje, a NATO je razarao sredstvo javnog mišljenja.

„MEĐUNARODNE“ SANKCIJE Kažnjavanje Srba ostvareno je retko viđenim sistemom sankcija. Blokada je bila potpuna. Sankcije prema nekim državama su politički, ekonomski, društveni instrument koji Zapad primenjuje već poduže. Tako je uveo totalne sankcije srpskom narodu 1992. godine, sa ciljem da zaustavi razvoj srpskog društva.
Šta su „međunarodne“ sankcije? Savremena zapadna politička istorija pokazuje težnju da se rat kao sredstvo rešavanja sporova između država zameni novom institucijom – sankcijama. Ova institucija treba da postigne pretpostavljeni cilj – promenu državne politike određene zemlje ili njeno razaranje.
Zašto su Srbiji uvedene sankcije početkom 1990-ih? Rezolucijom broj 757 od 31. maja 1992. SR Jugoslaviji je Savet bezbednosti uveo, u istoriji međunarodnih odnosa nezabeležene sankcije po strogosti i obimu, zbog „mešanja u oružani sukob u Bosni i Hercegovini“. Drugim rečima, SR Jugoslavija je definisana kao agresor, iz čega će uslediti mnoštvo drugih posledica po egzistenciju srpskog naroda.
Ova činjenica otvara jedno logično političko pitanje. Državna kriza SFR Jugoslavije počela je 1990. a 1991. godine započeli su oružani konflikti u Sloveniji i Hrvatskoj. Zašto se Savet bezbednosti, u cilju očuvanja svetskog mira, nije umešao mehanizmom sankcija na početku rata u bivšoj Jugoslaviji nego tek sredinom 1992. godine?
Stvarni razlog za uvođenje sankcija protiv SR Jugoslavije nije bio odbrana mira, jer je on već bio ugrožen početkom ratnih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, već odbrana projekta stvaranja više novih država od SFRJ. Da je cilj sankcija bio odbrana države BiH po svaku cenu, može se zaključiti po tome što pravo (i sloboda) srpskom narodu, kao konstitutivnom narodu, na izbor države u kojoj će živeti – nije priznato.
Sećamo li se kako su sankcije primenjene? Davljenje SR Jugoslavije obuhvatilo je sve privredne, političke, intelektualne i sportsko-zabavne delatnosti. Takvim sistemom kazni bilo je direktno pogođeno stanovništvo SR Jugoslavije u svojoj biološkoj egzistenciji: devastacija ekonomije, pad prirodnog priraštaja, podsticanje odlaska intelektualnog kadra iz zemlje (prema zvaničnim podacima 400.000), intenziviranje ponižavanja pojedinaca i porodica. U takvim okolnostima srpsko društvo se ubrzano kriminalizovalo i korumpiralo. I još nešto. Za vreme četvorogodišnjeg trajanja sankcija Srbi su u političkim i medijskim centrima imenovani kao ortodoksni komunisti, antidemokrate, izazivači rata, nacisti, fašisti, narod koji čini etničko čišćenje. Formalno-pravno, sankcije su predstavljale okvir za negaciju istorijskih činjenica i stvaranje lažne slike o srpskom narodu.

SPOLJNI ZIDOVI Ali prisetimo se kontinuiteta sankcija. S ukidanjem sankcija SR Jugoslaviji (1996) koje je nametnuo Savet bezbednosti UN instrument „zaustavljanja društvenog razvoja“ nije izbačen iz političke igre protiv srpskog naroda. Ustanovljen je „spoljni zid“ sankcija protiv SR Jugoslavije čiji je učinak na srpsko društvo bio opšte siromašenje, a akteri kažnjavanja selektivni. Ovaj neobičan spoj „spoljnog zida“ sankcija i njegovih društvenih posledica ogledao se u tome što je jedan broj zapadnih država uspevao da spreči pristup SR Jugoslaviji međunarodnim organizacijama. Cilj „spoljnog zida sankcija“ bio je da se SR Jugoslavija izoluje od svetskih političkih, finansijskih, kulturnih tokova sve dok se ne izvrše unutrašnje političke promene.
Između 1995. i 1999. godine razni politički akteri sa Zapada najavljivali su pretnje novim sankcijama. Politički cilj ovakvih pretnji bio je pojačavanje „pritiska na vlast u Beogradu“ da bi se rešilo pitanje „ljudskih prava na Kosmetu“.
Ko nije živeo u Srbiji pod sankcijama, ne zna kakvo je to zlo protiv opstanka celog naroda. Tri oblika sankcija preživela je Srbija. Posle medijske demonizacije Srba na Zapadu, regionu, posle davljenja sankcijama, morao je da usledi još jedan udar na Srbe: bombardovanje NATO-a.

NATO AGRESIJA Protiv SR Jugoslavije 24. marta 1999. izvršen je protivpravni ratni napad od strane NATO-a. Taj neobjavljeni rat, po količini oružja, intenzitetu udara, obimu ciljeva, ostaće sasvim sigurno zapamćen u istoriji ratovanja. Razoreni su svi materijalni objekti, šteta se procenjuje na oko 50 milijardi američkih dolara; ubijeno je preko 300 lica, ranjeno 12 hiljada ljudi.
Prirodna sredina takođe nije bila pošteđena: crnelo se nebo nad SR Jugoslavijom od zapaljene nafte, azota i drugih hemijskih preparata. Šume su gorele, domaće i divlje životinje ubijane. Možda to i nije bio rat, koliko bestijalnost rata. Danonoćno bombardovanje je ličilo na krvožednost. Stepen surovosti i divljaštva s kojim je NATO razarao SR Jugoslaviju teško je razumeti, ako se zna da SRJ nije pogazila bilo koji međunarodni zakon.
NATO agresija na Srbiju (SR Jugoslaviju) samo je jedna faza u zapadnoevropskoj i američkoj strategiji preoblikovanja društava i država po svojoj meri i svojim modelima. Vojna agresija na Srbiju imala je pripremu. Deset godina je na razne načine devastirano srpsko društvo, da bi završni vojni udarac usledio 24 marta 1999. godine. Srbija i srpski narod su u tom razdoblju drastično osiromašeni, izolovani u najvišem stepenu, medijski satanizovani. U javnosti Zapada bili su prikazani kao anticivilizacijski element koji treba da se pokori, transformiše ili nestane.
Razlog bombardovanja sa stanovišta NATO-a bio je skriven i javan. Ovaj prvi je geopolitički – slabljenje Srbije, smanjivanje države, odvajanje Srbije od ruskog uticaja, cepanje srpskih nacionalnih prostora. Srbi su isterani iz Hrvatske i s Kosova i Metohije, uz podršku Zapada. Otimanje KiM je u funkciji stvaranja druge države na otetoj teritoriji, neprijateljske prema Srbima. Javni razlog NATO agresije bio je tobože zaštita kosovskih Albanaca od srpskog „terora“, od „srpskog genocida“. NATO je imenovao svoju agresiju kao „humanitarnu intervenciju“. Antisrpska propaganda na Zapadu je bila bezobalna. Handke piše da je „nastupio trenutak ludila: Sjedinjene Ratničke Demokratije izgubile su svaku moć razlikovanja, ne mogu da prihvate činjenicu da je neko protiv rata“.
Ova nezakonita agresija pokazala je da demokratija nije garant mirne politike, pokazala je da demokratija koristi vojnu silu protiv druge demokratije. Zapadne države su imale 1999. godine demokratske institucije. I Srbija je imala demokratske institucije. Pa ipak je udruženom vojnom silom napadnuta, sa ciljem da joj se otme deo teritorije. Laž o „humanitarnoj intervenciji“ ogoljena je 2008. godine kada su kosovski Albanci samoproglasili državu Kosovo, a koja je odmah priznata kao država od strane NATO članica i njenih saveznika.

IDEOLOGIJA DEMOKRATSKOG RATA Države koje stoje iza NATO-a obilato su pomagale političku laž u svim fazama borbe protiv srpskog naroda. Te demokratije su lagale godinama o srpskom nacionalnom karakteru, lagale su o prirodi režima („diktatura“), lagale su u vreme sadističkih kazni, a lažu i o svim aspektima NATO agresije.
Kakav je po svom karakteru NATO rat protiv Srba i svih građana SR Jugoslavije? To je, pre svega, rat saveza 19 „demokratskih“ država protiv jedne države koja je imala demokratski izabranu vladu, sa ciljem da joj se otme jedan deo teritorije.
Činjenica da je pogaženo međunarodno pravo, da je izvršen zločin protiv mira, ništa ne znači pred vojnom silom i političkom voljom zapadnodemokratskih država. U ratu se ne biraju sredstva. Agresor koristi laž, silu, obmanu. Niko od naredbodavaca agresije na Srbiju nije optužen, pa samim tim ni osuđen. Kao da se zločin masovnog ubijanja i razaranja jedne države nije ni desio. „Gledajmo u budućnost“, govore nam ideolozi „demokratskog rata“.
Slobodan Milošević je demokratskim izborima došao na vlast 1990. i demokratskim izborima sišao s vlasti 2000. godine. Kao izabrani predsednik Srbije branio je prava Srba u procesu razbijanja SFRJ, i ustavni poredak i teritoriju Republike Srbije od kosovskih oružanih separatista i NATO-a. Zbog toga je zaslužio da ga Zapad i region kriminalizuju najtežim rečima: Hitler, kasapin, fašista…
Sliku te „belosvetske prevare“ na najbolji način je opisao Handke jednom situacijom u Parizu. Mladi Kambodžanac, kelner u azijskom restoranu, pošto je ugledao na Handkeovom sakou „target“, izgovorio je glasno: „Pol Pot! Milošević! Srbija!“ Koliko li je takvih Kambodžanaca po Evropi i svetu bilo? Laž Zapad bila je kolosalna. Nije samo na vrhovima političkih centara zapadne moći Milošević napravljen epohalnim zlom. Ta antisrpska propaganda sišla je do ulice, restorana, stadiona. Kambodžanac ga je uporedio s komunističkim diktatorom Pol Potom, ubicom stotine hiljada Kambodžanaca (Kampućija) između 1975. i 1979. godine.
Slobodan Milošević je crvena marama za zapadno-regionalne političare i medije. On personalizuje srpsku krivicu za ratove, razbijanje Jugoslavije. On je „srpski Hitler“ za zapadne političare. Ali niko politički objektivan ne može da ospori ispravnost njegovog generalnog političkog stava (koji je bio opštesrpski) početkom razaranja SFRJ. Ako se jedna država rastura po nacionalnom ključu, onda i srpski narod ima pravo na takav izbor. Ovaj princip su zapadni antisrpski krugovi odbacivali lažima i iskonstruisanom krivicom Srba, ali to, razume se, nije argument.
Prava Miloševićeva tragedija počinje 1999. godine. Zapadne krvopije su spremale pobunu kosmetskih Šiptara i na taj izazov se moralo mudro i na pripremljen način odgovoriti. Ali nije bilo mogućno srpskoj mudrosti da odvrati NATO silu od agresije. Plan je bio davno smišljen (oko 1992. godine).
Nema nikakve sumnje da je Milošević završio svoj krug vladavine 4. juna 1999. Ovaj poraz se ne da zamaskirati, niti podmetnuti kao pobeda. Na izborima od 24. septembra 2000. on gubi u borbi za vlast od Vojislava Koštunice. Ali tu nije kraj političke sudbine Slobodana Miloševića. NATO vlade su ga optužile za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, a potom dopisale i optužnicu za zločine u Hrvatskoj i genocid u Bosni i Hercegovini (!). Vlast DOS-a je bez ikakvog moralnog smisla za nacionalne i državne interese lako isporučila (prodala) Slobodana Miloševića Haškom tribunalu i to na Vidovdan 2001. godine.
U Hagu započinje novo poglavlje u istoriji Slobodana Miloševića. Od njega, a ne haških sudija, zavisilo je kakvo će mesto imati u istoriji srpskog naroda i slobodoljubivog i pravdoljubivog dela čovečanstva. Njegovoj poslednjoj odbrani nema se šta zameriti.
Zapad i region su optuživali Handkea da brani „masovnog ubicu Miloševića“, ali se on „navikao da me nazivaju prijateljem masovnog ubice“. Na francuskoj televiziji voditeljke pitaju ministarku komunistkinju zašto brani krvoločnog diktatora Miloševića. Handke komentariše: „Ne osećam se da pripadam ovoj zemlji.“ On neće da pristane na medijsku i političku istinu o utamničenom legalnom predsedniku SR Jugoslavije. Tako piše u svojoj knjizi Istorija iza pripovesti.

HAŠKI TRIBUNAL Skoro tri decenije (25 godina) haški sud se bavi građanskim ratom na prostoru SFRJ. Ej, tri decenije! A to nije slučajno. Potrebno je stvoriti mit o srpskom, a ne građanskom, verskom i nacionalnom ratu, i srpskoj krivici i srpskim zločinima.
„Haška pravda“ je, pored svih prigovora koji joj se stavljaju, pogazila ideju jednakosti kao supstancu svakog modernog pravnog poretka, što se može dokazati na tretmanu „krivice“ unutrašnjih učesnika razaranja bivše Jugoslavije. Od kada je pušten u rad, ovaj tribunal ima jedan model „optuživanja“ Srba: konstruiše se krivica vodećih srpskih političkih i vojnih ličnosti. Napisana je „optužnica“ protiv predstavnika Srba koji su, to treba podsetiti, izabrani na demokratski način. Takva rabota Haškog tribunala nije slučajna: njihov je cilj da na politički simboličan način optuže ceo srpski narod kao zločinački.
Nastojanjem da ceo srpski narod optuži kao zločinački, Haški tribunal želi da stvori jednu sliku naroda za budućnost, naroda o kome će biti dopušteno da se govori rasistički, a s druge strane, ovaj sud hoće da kaže svetu kako se tokom razbijanja SFRJ i tokom odbrane SR Jugoslavije Srbi nisu borili za svoja prava i svoje interese, nego samo radi nekakvog ubijanja drugih zajednica na ovim prostorima. Upravo je to osnovni zadatak Haškog tribunala – da zatre i poništi karakter građanskog rata u BiH i smisao srpske borbe za ona prava, slobode i interese za koje su se borile sve druge nacionalne i verske zajednice na ovom delu Balkana a što im je „međunarodna zajednica“ velikodušno priznala. Iz tog razloga Haški tribunal „optužuje“ vodeće političke ličnosti srpske nacije.

Nastavak u sledećem broju

[/restrict]