Медијско ратовање и хуманитарно интервенисање

Размишљања над сликом Срба у очима Запада (2)

Шта се то десило са Србима на крају 20. и почетком 21. века? Како се то историја окренула против њих? Зашто су некадашњи савезници постали противници? Зашто пламти антисрпска мржња у неким круговима региона, некадашњег „братства и јединства“, али и неким антисрпским центрима на Западу? Како је „механизам историје“ на вишеструк начин разапео национално биће српског народа на крају другог миленијума?

Ратне догађаје пратила је спољна (Запад и САД) и регионална (СФРЈ) медијска харанга против Срба. У стварању слике о српском народу велику улогу одиграли су стари и нови медији. Каквим све именима нису називани Срби? Фашисти, блиски животињама, незаслужено постоје на земљином шару… Раздобље од 1990. до 1999. и после 2000. године биће упамћено по медијском рату против Срба.

фото: Иван Добричић

ШИРЕЊЕ ЛАЖИ Све је почело разбијањем СФРЈ 1990. године, када су политичка права Срба на самоопредељење квалификована као националшовинистичка, а права свих других као ослободитељска којима Срби спречавају самосталност. Задатак медија био је да појачавају ову поделу и да интензивно шире лажи и манипулације о српском народу.
Политичка лаж „добра ради“ чини зло ономе о коме се лаже, али истовремено разара онога који лаже. Лаж доприноси самообмањивању. Лаж, тврди Колаковски, не укида разлику између истине и неистине.
Сетимо се медијске лажи о концентрационом логору у Приштини. Или текста из „Њујорк тајмса“ од 13. јуна 1998: „Срби бомбардују села и спремају се да са Косова протерају 1,8 милиона Албанаца. Врше се масакри над Албанцима и прави се талас избеглица.“
Лажи, манипулације, скривање чињеница, хиперболисање догађаја, све вести иду против Срба – то је био механизам западног и регионалног медијског приступа дисолуцији СФРЈ и отимања КиМ. Запаљене гуме у Дубровнику, Маркале у Сарајеву, Вокер у Рачку, „Вашингтон пост“, „Њујорк тајмс“, Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и хиљаде других медија удружених у једној ствари – унаказити национално биће Срба. Док су медији и мислиоци слични француским „новим филозофима“ широм глобуса извештавали о неиздрживом стању у Сарајеву (као да нису ратовала два Сарајева – српско и муслиманско), амерички генерал бележи да су „владини војници“ бомбардовали сарајевски аеродром и тако пресецали једини пут за достављање помоћи.

[restrict]

ПРОИЗВОЉНОСТ ПОЈМОВА Друга врста медијске лажи је манипулација. Трећа врста медијских лажи је скривајућа истина. Она се обавља игром језика или игром именовања ствари. Рецимо, за албанске терористе се пише да протестују, да користе метод „удари и побегни“. Језиком се скрива права природа терориста, прави се од њих невина жртва. Или „српски геноцидни напади на ненаоружано албанско становништво“ („Вашингтон пост“ од 11. маја 1998). Оваквом формулацијом поништава се државна обавеза војске и полиције да се боре против оних који нападају територију и суверенитет, под изразом српски напади се квалификују као геноцидни, а албанско становништво је ненаоружано. Овакве медијске лажи пример су произвољности значења појмова и кривотворења чињеница.
У скривању стварности посебно се истичу електронски медији. Си-Ен-Ен приказује слику последица бомбардовања кратко и с местима лаких разарања (стакло у ходнику), а Би-Би-Си воли да из српске престонице објави слику Београда с разгледница (Калемегдан) а не рушевине. Си-Ен-Ен објављује и мапу Србије у три дела с јасном поруком о цепању земље.
Анализа језика западних и регионалних медија који шире лажи о Србима показује да је њихов основни циљ био да створе и одрже предрасуде (стереотипе) о једном народу као злочиначком народу кога треба казнити.
Можемо да разликујемо неколико врста језика медијских манипулација. Језик обмане. То је језик који свесно искривљује чињенице и стварност. Језик захтева, као што је овај: „Србија треба да повуче снаге безбедности с Космета“. Језик претњи. Србима се 10 година претило економски, дипломатски, политички, војно. Језик оптужујућег контекста. НАТО говорници су на конференцијама саопштавали: „Неће се дозволити нова Босна“. Оваквим исказом Косово се доводи у везу с Босном, а зна се да су Срби добили санкције због рата у Босни.
Овакви облици манипулативног језика заобилазно су доводили у везу Србе с политичком кривицом.
Постоји више мотива медијских манипулација и лажи о Србима. Одговорност за дугу историју лагања јавности пада на људско незнање, тачније, на људске предрасуде. Политички интереси влада такође утичу на медијско обликовање јавности и о том питању постоји више добрих студија. Доказ за ову тврдњу је и висок степен подударности ставова између актуелних ратних влада Запада и њихових медија у време бомбардовања Срба. Увек треба имати на уму да моћ медија извире из новца и тржишта. Медиј има свог власника (држава или приватник) а информација је роба која се купује и продаје. „Моћ штампе диктира новац“, пише Шпенглер у Пропасти Запада.
Западна демократија пробија уши Србији да медијска област треба да буде слободна. Слобода медија значи спремност на толерисање различитих информација, као и различитост својинских облика. А како је НАТО практиковао слободу говора? НАТО је смрвио и тај постулат демократије. Бацио је бомбе на РТС и при томе убио 16 радника РТС-а. На ту вест су групе новинара на Западу и у региону аплаудирале. Овим чином НАТО је отишао даље од тоталитарних владара: они су прогањали „криво“ или „непријатељско“ мишљење, а НАТО је разарао средство јавног мишљења.

„МЕЂУНАРОДНЕ“ САНКЦИЈЕ Кажњавање Срба остварено је ретко виђеним системом санкција. Блокада је била потпуна. Санкције према неким државама су политички, економски, друштвени инструмент који Запад примењује већ подуже. Тако је увео тоталне санкције српском народу 1992. године, са циљем да заустави развој српског друштва.
Шта су „међународне“ санкције? Савремена западна политичка историја показује тежњу да се рат као средство решавања спорова између држава замени новом институцијом – санкцијама. Ова институција треба да постигне претпостављени циљ – промену државне политике одређене земље или њено разарање.
Зашто су Србији уведене санкције почетком 1990-их? Резолуцијом број 757 од 31. маја 1992. СР Југославији је Савет безбедности увео, у историји међународних односа незабележене санкције по строгости и обиму, због „мешања у оружани сукоб у Босни и Херцеговини“. Другим речима, СР Југославија је дефинисана као агресор, из чега ће уследити мноштво других последица по егзистенцију српског народа.
Ова чињеница отвара једно логично политичко питање. Државна криза СФР Југославије почела је 1990. а 1991. године започели су оружани конфликти у Словенији и Хрватској. Зашто се Савет безбедности, у циљу очувања светског мира, није умешао механизмом санкција на почетку рата у бившој Југославији него тек средином 1992. године?
Стварни разлог за увођење санкција против СР Југославије није био одбранa мира, јер је он већ био угрожен почетком ратних сукоба у Словенији и Хрватској, већ одбрана пројекта стварања више нових држава од СФРЈ. Да је циљ санкција био одбрана државе БиХ по сваку цену, може се закључити по томе што право (и слобода) српском народу, као конститутивном народу, на избор државе у којој ће живети – није признато.
Сећамо ли се како су санкције примењене? Дављење СР Југославије обухватило је све привредне, политичке, интелектуалне и спортско-забавне делатности. Таквим системом казни било је директно погођено становништво СР Југославије у својој биолошкој егзистенцији: девастација економије, пад природног прираштаја, подстицање одласка интелектуалног кадра из земље (према званичним подацима 400.000), интензивирање понижавања појединаца и породица. У таквим околностима српско друштво се убрзано криминализовало и корумпирало. И још нешто. За време четворогодишњег трајања санкција Срби су у политичким и медијским центрима именовани као ортодоксни комунисти, антидемократе, изазивачи рата, нацисти, фашисти, народ који чини етничко чишћење. Формално-правно, санкције су представљале оквир за негацију историјских чињеница и стварање лажне слике о српском народу.

СПОЉНИ ЗИДОВИ Али присетимо се континуитета санкција. С укидањем санкција СР Југославији (1996) које је наметнуо Савет безбедности УН инструмент „заустављања друштвеног развоја“ није избачен из политичке игре против српског народа. Установљен је „спољни зид“ санкција против СР Југославије чији је учинак на српско друштво био опште сиромашење, а актери кажњавања селективни. Овај необичан спој „спољног зида“ санкција и његових друштвених последица огледао се у томе што је један број западних држава успевао да спречи приступ СР Југославији међународним организацијама. Циљ „спољног зида санкција“ био је да се СР Југославија изолује од светских политичких, финансијских, културних токова све док се не изврше унутрашње политичке промене.
Између 1995. и 1999. године разни политички актери са Запада најављивали су претње новим санкцијама. Политички циљ оваквих претњи био је појачавање „притиска на власт у Београду“ да би се решило питање „људских права на Космету“.
Ко није живео у Србији под санкцијама, не зна какво је то зло против опстанка целог народа. Три облика санкција преживела је Србија. После медијске демонизације Срба на Западу, региону, после дављења санкцијама, морао је да уследи још један удар на Србе: бомбардовање НАТО-а.

НАТО АГРЕСИЈА Против СР Југославије 24. марта 1999. извршен је противправни ратни напад од стране НАТО-а. Тај необјављени рат, по количини оружја, интензитету удара, обиму циљева, остаће сасвим сигурно запамћен у историји ратовања. Разорени су сви материјални објекти, штета се процењује на око 50 милијарди америчких долара; убијено је преко 300 лица, рањено 12 хиљада људи.
Природна средина такође није била поштеђена: црнело се небо над СР Југославијом од запаљене нафте, азота и других хемијских препарата. Шуме су гореле, домаће и дивље животиње убијане. Можда то и није био рат, колико бестијалност рата. Даноноћно бомбардовање је личило на крвожедност. Степен суровости и дивљаштва с којим је НАТО разарао СР Југославију тешко је разумети, ако се зна да СРЈ није погазила било који међународни закон.
НАТО агресија на Србију (СР Југославију) само је једна фаза у западноевропској и америчкој стратегији преобликовања друштава и држава по својој мери и својим моделима. Војна агресија на Србију имала је припрему. Десет година је на разне начине девастирано српско друштво, да би завршни војни ударац уследио 24 марта 1999. године. Србија и српски народ су у том раздобљу драстично осиромашени, изоловани у највишем степену, медијски сатанизовани. У јавности Запада били су приказани као антицивилизацијски елемент који треба да се покори, трансформише или нестане.
Разлог бомбардовања са становишта НАТО-а био је скривен и јаван. Овај први је геополитички – слабљење Србије, смањивање државе, одвајање Србије од руског утицаја, цепање српских националних простора. Срби су истерани из Хрватске и с Косова и Метохије, уз подршку Запада. Отимање КиМ је у функцији стварања друге државе на отетој територији, непријатељске према Србима. Јавни разлог НАТО агресије био је тобоже заштита косовских Албанаца од српског „терора“, од „српског геноцида“. НАТО је именовао своју агресију као „хуманитарну интервенцију“. Антисрпска пропаганда на Западу је била безобална. Хандке пише да је „наступио тренутак лудила: Сједињене Ратничке Демократије изгубиле су сваку моћ разликовања, не могу да прихвате чињеницу да је неко против рата“.
Ова незаконита агресија показала је да демократија није гарант мирне политике, показала је да демократија користи војну силу против друге демократије. Западне државе су имале 1999. године демократске институције. И Србија је имала демократске институције. Па ипак је удруженом војном силом нападнута, са циљем да јој се отме део територије. Лаж о „хуманитарној интервенцији“ огољена је 2008. године када су косовски Албанци самопрогласили државу Косово, а која је одмах призната као држава од стране НАТО чланица и њених савезника.

ИДЕОЛОГИЈА ДЕМОКРАТСКОГ РАТА Државе које стоје иза НАТО-а обилато су помагале политичку лаж у свим фазама борбе против српског народа. Те демократије су лагале годинама о српском националном карактеру, лагале су о природи режима („диктатура“), лагале су у време садистичких казни, а лажу и о свим аспектима НАТО агресије.
Какав је по свом карактеру НАТО рат против Срба и свих грађана СР Југославије? То је, пре свега, рат савеза 19 „демократских“ држава против једне државе која је имала демократски изабрану владу, са циљем да јој се отме један део територије.
Чињеница да је погажено међународно право, да је извршен злочин против мира, ништа не значи пред војном силом и политичком вољом западнодемократских држава. У рату се не бирају средства. Агресор користи лаж, силу, обману. Нико од наредбодаваца агресије на Србију није оптужен, па самим тим ни осуђен. Као да се злочин масовног убијања и разарања једне државе није ни десио. „Гледајмо у будућност“, говоре нам идеолози „демократског рата“.
Слободан Милошевић је демократским изборима дошао на власт 1990. и демократским изборима сишао с власти 2000. године. Као изабрани председник Србије бранио је права Срба у процесу разбијања СФРЈ, и уставни поредак и територију Републике Србије од косовских оружаних сепаратиста и НАТО-а. Због тога је заслужио да га Запад и регион криминализују најтежим речима: Хитлер, касапин, фашиста…
Слику те „белосветске преваре“ на најбољи начин је описао Хандке једном ситуацијом у Паризу. Млади Камбоџанац, келнер у азијском ресторану, пошто је угледао на Хандкеовом сакоу „таргет“, изговорио је гласно: „Пол Пот! Милошевић! Србија!“ Колико ли је таквих Камбоџанаца по Европи и свету било? Лаж Запад била је колосална. Није само на врховима политичких центара западне моћи Милошевић направљен епохалним злом. Та антисрпска пропаганда сишла је до улице, ресторана, стадиона. Камбоџанац га је упоредио с комунистичким диктатором Пол Потом, убицом стотине хиљада Камбоџанаца (Кампућија) између 1975. и 1979. године.
Слободан Милошевић је црвена марама за западно-регионалне политичаре и медије. Он персонализује српску кривицу за ратове, разбијање Југославије. Он је „српски Хитлер“ за западне политичаре. Али нико политички објективан не може да оспори исправност његовог генералног политичког става (који је био општесрпски) почетком разарања СФРЈ. Ако се једна држава растура по националном кључу, онда и српски народ има право на такав избор. Овај принцип су западни антисрпски кругови одбацивали лажима и исконструисаном кривицом Срба, али то, разуме се, није аргумент.
Права Милошевићева трагедија почиње 1999. године. Западне крвопије су спремале побуну косметских Шиптара и на тај изазов се морало мудро и на припремљен начин одговорити. Али није било могућно српској мудрости да одврати НАТО силу од агресије. План је био давно смишљен (око 1992. године).
Нема никакве сумње да је Милошевић завршио свој круг владавине 4. јуна 1999. Овај пораз се не да замаскирати, нити подметнути као победа. На изборима од 24. септембра 2000. он губи у борби за власт од Војислава Коштунице. Али ту није крај политичке судбине Слободана Милошевића. НАТО владе су га оптужиле за ратне злочине на Косову и Метохији, а потом дописале и оптужницу за злочине у Хрватској и геноцид у Босни и Херцеговини (!). Власт ДОС-а је без икаквог моралног смисла за националне и државне интересе лако испоручила (продала) Слободана Милошевића Хашком трибуналу и то на Видовдан 2001. године.
У Хагу започиње ново поглавље у историји Слободана Милошевића. Од њега, а не хашких судија, зависило је какво ће место имати у историји српског народа и слободољубивог и правдољубивог дела човечанства. Његовој последњој одбрани нема се шта замерити.
Запад и регион су оптуживали Хандкеа да брани „масовног убицу Милошевића“, али се он „навикао да ме називају пријатељем масовног убице“. На француској телевизији водитељке питају министарку комунисткињу зашто брани крволочног диктатора Милошевића. Хандке коментарише: „Не осећам се да припадам овој земљи.“ Он неће да пристане на медијску и политичку истину о утамниченом легалном председнику СР Југославије. Тако пише у својој књизи Историја иза приповести.

ХАШКИ ТРИБУНАЛ Скоро три деценије (25 година) хашки суд се бави грађанским ратом на простору СФРЈ. Еј, три деценије! А то није случајно. Потребно је створити мит о српском, а не грађанском, верском и националном рату, и српској кривици и српским злочинима.
„Хашка правда“ је, поред свих приговора који јој се стављају, погазила идеју једнакости као супстанцу сваког модерног правног поретка, што се може доказати на третману „кривице“ унутрашњих учесника разарања бивше Југославије. Од када је пуштен у рад, овај трибунал има један модел „оптуживања“ Срба: конструише се кривица водећих српских политичких и војних личности. Написана је „оптужница“ против представника Срба који су, то треба подсетити, изабрани на демократски начин. Таква работа Хашког трибунала није случајна: њихов је циљ да на политички симболичан начин оптуже цео српски народ као злочиначки.
Настојањем да цео српски народ оптужи као злочиначки, Хашки трибунал жели да створи једну слику народа за будућност, народа о коме ће бити допуштено да се говори расистички, а с друге стране, овај суд хоће да каже свету како се током разбијања СФРЈ и током одбране СР Југославије Срби нису борили за своја права и своје интересе, него само ради некаквог убијања других заједница на овим просторима. Управо је то основни задатак Хашког трибунала – да затре и поништи карактер грађанског рата у БиХ и смисао српске борбе за она права, слободе и интересе за које су се бориле све друге националне и верске заједнице на овом делу Балкана а што им је „међународна заједница“ великодушно признала. Из тог разлога Хашки трибунал „оптужује“ водеће политичке личности српске нације.

Наставак у следећем броју

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *