Srpska ponuda

Uskoro će iz Banjaluke vlastima Federacije BiH biti upućena konačna verzija predloga razgovora o budućnosti dejtonske tvorevine, ali u manjem entitetu nema preteranog optimizma u pogledu spremnosti bošnjačke strane da prihvati poziv

Dok Zapad i njegovi bošnjački štićenici očekuju da nametnuti Kristijan Šmit, sa potvrdom Saveta bezbednosti UN ili bez nje, 1. avgusta preuzme posao visokog predstavnika u BiH od svog neefikasnog prethodnika Valentina Incka, Republika Srpska sprovodi u delo najavljene poteze koji bi – ako ništa drugo – trebalo da stvore jasniju sliku o budućnosti dejtonske tvorevine.

PESIMIZAM ŽELJKE CVIJANOVIĆ Tako će uskoro iz Banjaluke, kako najavljuje predsednica RS Željka Cvijanović, predstavnicima vlasti u Federaciji BiH (Bošnjacima i Hrvatima) biti upućena konačna verzija predloga za razgovore o budućnosti nekadašnje centralne jugoslovenske republike. Posle čega će se videti ima li Republika Srpska adekvatne sagovornike među predstavnicima druga dva naroda za ovu izuzetno važnu temu.
Ne iznenađuje što je prva saradnica Milorada Dodika izrazila pesimizam u pogledu spremnosti Federacije BiH da prihvati ovaj predlog o razgovorima. Mada nije precizirala ko bi od „partnera“ iz većeg entiteta mogao da minira razgovore, jasno je da misli na političku vrhušku najbrojnijeg naroda BiH koja Bosnu vidi isključivo kao građansku, unitarnu državu, sazdanu po meri interesa Bošnjaka. U pogledu te „vizije“ nema suštinske razlike između vladajuće SDA i „leve“ opozicije iz Sarajeva, ali ipak treba sačekati zvaničan odgovor iz grada na Miljacki koji će potvrditi ili demantovati opravdanost izraženog skepticizma predsednice Republike Srpske.
Predlog Banjaluke za razgovore o budućnosti BiH naišao je, prema objašnjenu gospođe Cvijanović, na negativne reakcije (nekih) stranih diplomata, tačnije rečeno, na njihovo svesno pogrešno tumačenje ciljeva koje RS želi da ostvari pregovorima s predstavnicima Bošnjaka i Hrvata. Te diplomate su prilikom sastanaka s predsednicom manjeg entiteta poziv na dijalog o budućnosti Bosne i Hercegovine videli kao „želju rukovodstva Srpske za započinjanjem razgovora o mirnom razlazu“. Iako su Dodik i njegovi saradnici više puta naglašavali da „ta tema trenutno nije na dnevnom redu“, predstavljanje poziva na dijalog o budućnosti BiH kao „puta u secesiju“ očigledno više odgovara projektovanoj željenoj slici zainteresovanih stranih faktora. Ili, bolje rečeno, njihovoj potrebi da čelnike srpskog dela ove složene i nesrećne države stalno predstavljaju takozvanoj međunarodnoj zajednici kao opasne separatiste koji ugrožavaju mir i stabilnost ne samo svoje zemlje već i regiona.

MISIJA KRISTIJANA ŠMITA Ne treba nimalo sumnjati da je za ove diplomate, kao i njihove naredbodavce, Kristijan Šmit legitimni novi visoki predstavnik u BiH koji treba da ponovo nametne poljuljani autoritet međunarodne zajednice (preciznije rečeno, njenog zapadnog dela) u zemlji koju doživljavaju kao slabu državu u njihovoj sferi uticaja, da ne kažemo kao koloniju Zapada.
Ostaje da se vidi hoće li projektanti guranja bavarskog političara na sarajevski zadatak pokušati da mu prethodno osnaže legitimitet u Savetu bezbednosti UN i time rizikuju veto Moskve u tom telu svetske organizacije.
Ako je suditi po predviđanjima ambasadora Ruske Federacije u Srbiji Aleksandra Bocan-Harčenka, to se ipak neće desiti.
On je, govoreći za „Politiku“, procenio da će, „ako Zapad ne odustane od ovog nelegitimnog pokušaja uprkos tome što se Rusija protivi, ova situacija dovesti do dodatnih napetosti“. Ali se, po njegovom mišljenju, u BiH „neće desiti ništa vanredno“. Dok će oni koji su progurali Šmita preko Saveta za sprovođenje mira „smatrati da je visoki predstavnik postavljen“, za rukovodstvo RS će naslednik Valentina Incka – prema mišljenju dobro obaveštenog Bocan-Harčenka – „biti nelegitiman, zbog čega neće biti nikakve saradnje sa njim“.
Iz ovih reči ruskog diplomate se može, ako ne sa sigurnošću zaključiti, onda izvesno naslutiti da Moskva ne veruje da će se potvrda izbora Šmita naći pred Savetom bezbednosti na Ist Riveru. Naravno, stvari se mogu promeniti u smislu postizanja kakvog-takvog kompromisa svetskih sila. Mada nam se ne čini realnim da bi, kako neki smatraju, on mogao da bude takav da Kremlj prihvati izbor Nemca, uz uslov da ovom, prethodno dogovorenom rezolucijom Saveta bezbednosti, budu uskraćena famozna „bonska ovlašćenja“. Jednostavno, teško je poverovati da bi Šmitovi promotori mogli da se odreknu tih ovlašćenja koje vide kao jedan od glavnih aduta u planiranom procesu kažnjavanja neposlušnih i transformisanja BiH u unitarnu državu.
Mada ne želi da javno otkrije svoje konkretne planove pre nego što sedne u Inckovu stolicu, Šmit je ipak, kroz komentar rada Haškog tribunala i ocenu krivice nedavno na doživotnu robiju (pravosnažnom presudom) osuđenog generala Ratka Mladića, potvrdio mnogo toga što se pretpostavljalo o njegovim opredeljenjima. Od nekadašnjeg stipendiste Fondacije „Konrad Adenauer“ tako smo mogli čuti već dobro poznatu priču da je Međunarodni sud za ratne zločine iz Haga „od neprocenjive važnosti za ljude u BiH, ali i svetu“, kao i da je bivši komandant Vojske Republike Srpske „jedan od najodgovornijih za masakre koji su se dogodili u Bosni i Hercegovini“.
Za Šmita se, jasno, u Srebrenici u julu 1995. godine „dogodio genocid, posle kojeg je tek međunarodna zajednica intervenisala i omogućila postizanje Dejtonskog sporazuma“. I mada s pravom ističe kako „svi građani BiH imaju pravo da znaju šta se (tada) desilo“, ne treba imati iluzija o tome kakvu „istinu“ ovaj provereni kadar bavarskog CSU-a ima na umu, odnosno planira da je brani (i nameće!) tokom svog još nezapočetog mandata u Sarajevu. Zato nas uopšte ne bi iznenadilo ukoliko on (pod uslovom da se time pred rastanak sa BiH ne pozabavi Valentin Incko), kao jedan od prvih dokaza povratka uticaja „međunarodne zajednice“ u BiH, ne prezentuje svetu Zakon o zabrani negiranja genocida u Srebrenici. Kojim će zaštititi građane i narode Bosne od onih koji dovode u pitanje jedinu poželjnu „svetu istinu“ Zapada o ovoj tragediji.

NATO SAMIT Iako dotični „her Kristijan“ važi za velikog prijatelja Hrvatske, pitanje je hoće li kurs koji će on sprovoditi u BiH biti u skladu s interesima „lijepe njihove“, tačnije, njenim nastojanjima da svojim sunarodnicima u Federaciji BiH obezbedi ravnopravan status s Bošnjacima. A da između Zagreba i njegovih važnih prijatelja sa Zapada postoje ogromne razlike u pogledu budućnosti dejtonske tvorevine, potvrdili su nedavni samit NATO-a u Briselu i objašnjenja koja je o tom „neskladu“ javnosti prezentovao Zoran Milanović.
Predsednik Hrvatske saopštio je da je na njegovo insistiranje tek posle šest dana pregovora u završnu deklaraciju o BiH ušla rečenica u kojoj se Dejtonski mirovni sporazum spominje „kao osnov funkcionisanja Bosne i Hercegovine“. Bio je to kompromis kojim je Hrvatska dobila bar deo onoga na čemu je insistirala (želela je da se spomenu i tri konstitutivna naroda) kako ne bi upotrebila pravo veta da blokira deklaraciju. Ne manje je značajno to što je Milanović otvoreno imenovao Nemačku i Italiju kao države koje su se protivile ubacivanju Dejtonskog sporazuma u dokument o BiH, te obelodanio da „deo zapadnih zemalja zagovara takozvani građanski model u Bosni i Hercegovini“.
Mada, za razliku od Nemačke i Italije, nije konkretno spomenuo SAD, jasno je da predvodnik Severnoatlantske alijanse deli stavove Berlina i Rima (kao i drugih zapadnoevropskih faktora) o potrebi zamene navodno istrošenog sporazuma iz Ohaja novim „modernim“ ustavom „po meri građana BiH“. I premda je lepo što Milanović insistira na tome da se „u bilo kakve promene u BiH moraju uključiti Hrvatska i Srbija kao potpisnice Dejtonskog sporazuma“, neizvesno je koliko će Zagreb biti spreman da istrajava na ovim principijelnim stavovima, suprotstavljajući se željama Vašingtona i Berlina. Nije zgoreg prisetiti se da je pre skoro tri decenije Franjo Tuđman, pod pritiskom Amerikanaca, sahranio tadašnju „Herceg–Bosnu“ i prihvatio da se Hrvati iz BiH nađu pod istim krovom s Bošnjacima u zajedničkom entitetu – Federaciji BiH. Da li su se u međuvremenu odnosi između Hrvatske i njenih patrona toliko promenili da su sadašnji stanovnici Pantovčaka i Banskih dvora spremni da se, zbog zaštite sunarodnika u susednoj državi, suprotstave planovima ključnih zapadnih igrača za stvaranje „građanske“, unitarne Bosne?