Српска понуда

Ускоро ће из Бањалуке властима Федерације БиХ бити упућена коначна верзија предлога разговора о будућности дејтонске творевине, али у мањем ентитету нема претераног оптимизма у погледу спремности бошњачке стране да прихвати позив

Док Запад и његови бошњачки штићеници очекују да наметнути Кристијан Шмит, са потврдом Савета безбедности УН или без ње, 1. августа преузме посао високог представника у БиХ од свог неефикасног претходника Валентина Инцка, Република Српска спроводи у дело најављене потезе који би – ако ништа друго – требало да створе јаснију слику о будућности дејтонске творевине.

ПЕСИМИЗАМ ЖЕЉКЕ ЦВИЈАНОВИЋ Тако ће ускоро из Бањалуке, како најављује председница РС Жељка Цвијановић, представницима власти у Федерацији БиХ (Бошњацима и Хрватима) бити упућена коначна верзија предлога за разговоре о будућности некадашње централне југословенске републике. После чега ће се видети има ли Република Српска адекватне саговорнике међу представницима друга два народа за ову изузетно важну тему.
Не изненађује што је прва сарадница Милорада Додика изразила песимизам у погледу спремности Федерације БиХ да прихвати овај предлог о разговорима. Мада није прецизирала ко би од „партнера“ из већег ентитета могао да минира разговоре, јасно је да мисли на политичку врхушку најбројнијег народа БиХ која Босну види искључиво као грађанску, унитарну државу, саздану по мери интереса Бошњака. У погледу те „визије“ нема суштинске разлике између владајуће СДА и „леве“ опозиције из Сарајева, али ипак треба сачекати званичан одговор из града на Миљацки који ће потврдити или демантовати оправданост израженог скептицизма председнице Републике Српске.
Предлог Бањалуке за разговоре о будућности БиХ наишао је, према објашњену госпође Цвијановић, на негативне реакције (неких) страних дипломата, тачније речено, на њихово свесно погрешно тумачење циљева које РС жели да оствари преговорима с представницима Бошњака и Хрвата. Те дипломате су приликом састанака с председницом мањег ентитета позив на дијалог о будућности Босне и Херцеговине видели као „жељу руководства Српске за започињањем разговора о мирном разлазу“. Иако су Додик и његови сарадници више пута наглашавали да „та тема тренутно није на дневном реду“, представљање позива на дијалог о будућности БиХ као „пута у сецесију“ очигледно више одговара пројектованој жељеној слици заинтересованих страних фактора. Или, боље речено, њиховој потреби да челнике српског дела ове сложене и несрећне државе стално представљају такозваној међународној заједници као опасне сепаратисте који угрожавају мир и стабилност не само своје земље већ и региона.

МИСИЈА КРИСТИЈАНА ШМИТА Не треба нимало сумњати да је за ове дипломате, као и њихове наредбодавце, Кристијан Шмит легитимни нови високи представник у БиХ који треба да поново наметне пољуљани ауторитет међународне заједнице (прецизније речено, њеног западног дела) у земљи коју доживљавају као слабу државу у њиховој сфери утицаја, да не кажемо као колонију Запада.
Остаје да се види хоће ли пројектанти гурања баварског политичара на сарајевски задатак покушати да му претходно оснаже легитимитет у Савету безбедности УН и тиме ризикују вето Москве у том телу светске организације.
Ако је судити по предвиђањима амбасадора Руске Федерације у Србији Александра Боцан-Харченка, то се ипак неће десити.
Он је, говорећи за „Политику“, проценио да ће, „ако Запад не одустане од овог нелегитимног покушаја упркос томе што се Русија противи, ова ситуација довести до додатних напетости“. Али се, по његовом мишљењу, у БиХ „неће десити ништа ванредно“. Док ће они који су прогурали Шмита преко Савета за спровођење мира „сматрати да је високи представник постављен“, за руководство РС ће наследник Валентина Инцка – према мишљењу добро обавештеног Боцан-Харченка – „бити нелегитиман, због чега неће бити никакве сарадње са њим“.
Из ових речи руског дипломате се може, ако не са сигурношћу закључити, онда извесно наслутити да Москва не верује да ће се потврда избора Шмита наћи пред Саветом безбедности на Ист Риверу. Наравно, ствари се могу променити у смислу постизања каквог-таквог компромиса светских сила. Мада нам се не чини реалним да би, како неки сматрају, он могао да буде такав да Кремљ прихвати избор Немца, уз услов да овом, претходно договореном резолуцијом Савета безбедности, буду ускраћена фамозна „бонска овлашћења“. Једноставно, тешко је поверовати да би Шмитови промотори могли да се одрекну тих овлашћења које виде као један од главних адута у планираном процесу кажњавања непослушних и трансформисања БиХ у унитарну државу.
Мада не жели да јавно открије своје конкретне планове пре него што седне у Инцкову столицу, Шмит је ипак, кроз коментар рада Хашког трибунала и оцену кривице недавно на доживотну робију (правоснажном пресудом) осуђеног генерала Ратка Младића, потврдио много тога што се претпостављало о његовим опредељењима. Од некадашњег стипендисте Фондације „Конрад Аденауер“ тако смо могли чути већ добро познату причу да је Међународни суд за ратне злочине из Хага „од непроцењиве важности за људе у БиХ, али и свету“, као и да је бивши командант Војске Републике Српске „један од најодговорнијих за масакре који су се догодили у Босни и Херцеговини“.
За Шмита се, јасно, у Сребреници у јулу 1995. године „догодио геноцид, после којег је тек међународна заједница интервенисала и омогућила постизање Дејтонског споразума“. И мада с правом истиче како „сви грађани БиХ имају право да знају шта се (тада) десило“, не треба имати илузија о томе какву „истину“ овај проверени кадар баварског ЦСУ-а има на уму, односно планира да је брани (и намеће!) током свог још незапочетог мандата у Сарајеву. Зато нас уопште не би изненадило уколико он (под условом да се тиме пред растанак са БиХ не позабави Валентин Инцко), као један од првих доказа повратка утицаја „међународне заједнице“ у БиХ, не презентује свету Закон о забрани негирања геноцида у Сребреници. Којим ће заштитити грађане и народе Босне од оних који доводе у питање једину пожељну „свету истину“ Запада о овој трагедији.

НАТО САМИТ Иако дотични „хер Кристијан“ важи за великог пријатеља Хрватске, питање је хоће ли курс који ће он спроводити у БиХ бити у складу с интересима „лијепе њихове“, тачније, њеним настојањима да својим сународницима у Федерацији БиХ обезбеди равноправан статус с Бошњацима. А да између Загреба и његових важних пријатеља са Запада постоје огромне разлике у погледу будућности дејтонске творевине, потврдили су недавни самит НАТО-а у Бриселу и објашњења која је о том „нескладу“ јавности презентовао Зоран Милановић.
Председник Хрватске саопштио је да је на његово инсистирање тек после шест дана преговора у завршну декларацију о БиХ ушла реченица у којој се Дејтонски мировни споразум спомиње „као основ функционисања Босне и Херцеговине“. Био је то компромис којим је Хрватска добила бар део онога на чему је инсистирала (желела је да се спомену и три конститутивна народа) како не би употребила право вета да блокира декларацију. Не мање је значајно то што је Милановић отворено именовао Немачку и Италију као државе које су се противиле убацивању Дејтонског споразума у документ о БиХ, те обелоданио да „део западних земаља заговара такозвани грађански модел у Босни и Херцеговини“.
Мада, за разлику од Немачке и Италије, није конкретно споменуо САД, јасно је да предводник Северноатлантске алијансе дели ставове Берлина и Рима (као и других западноевропских фактора) о потреби замене наводно истрошеног споразума из Охаја новим „модерним“ уставом „по мери грађана БиХ“. И премда је лепо што Милановић инсистира на томе да се „у било какве промене у БиХ морају укључити Хрватска и Србија као потписнице Дејтонског споразума“, неизвесно је колико ће Загреб бити спреман да истрајава на овим принципијелним ставовима, супротстављајући се жељама Вашингтона и Берлина. Није згорег присетити се да је пре скоро три деценије Фрањо Туђман, под притиском Американаца, сахранио тадашњу „Херцег–Босну“ и прихватио да се Хрвати из БиХ нађу под истим кровом с Бошњацима у заједничком ентитету – Федерацији БиХ. Да ли су се у међувремену односи између Хрватске и њених патрона толико променили да су садашњи становници Пантовчака и Банских двора спремни да се, због заштите сународника у суседној држави, супротставе плановима кључних западних играча за стварање „грађанске“, унитарне Босне?