Sa zapada ništa novo

SRBIJA, EU I BELORUSIJA

Sme li Srbija uopšte da pomisli na uvođenje sankcija Belorusiji, a kamoli da se odluči na takav korak?

Ponavljamo da politika sankcija nema perspektivu. Ona seje nepoverenje i sprečava realno rešavanje sporova. Žao nam je zbog ove odluke. Očigledno je to demonstracija lojalnosti prema centru moći koji zahteva takve akcije i spreman je da ih nagradi – naveo je portparol beloruskog ministarstva spoljnih poslova Andrej Savinih 11. juna 2012, kada je vlada Mirka Cvetkovića, iako u poslednjim danima svog tehničkog mandata, odlučila da se priključi sankcijama koje je EU uvodila Belorusiji. Vlade koje su nasledile ovu Cvetkovićevu nisu izražavale toliku lojalnost prema EU i njegovoj spoljnoj politici, pa je nivo usklađenosti s direktivama iz Brisela sa 98 posto te 2012. spao na oko 50 odsto. Odolevalo se, između ostalog, žestokim pritiscima Zapada da se uvedu sankcije Rusiji, ali i onim da se pooštre sankcije protiv Belorusije.
Tako je, na primer, Srbija u avgustu prošle godine odlučila da se saglasi s relativno umerenom deklaracijom EU o izborima u Belorusiji, ali je odbila da se priključi sankcijama koje su potom uvedene toj zemlji. I to uprkos pritiscima koji su usledili iz Brisela uključujući i manipulaciju sa „čestitkama“ šefa Delegacije EU u Srbiji Sema Fabricija i ambasadora SAD Entonija Godfrija.

TRAGEDIJA I FARSA Zahvaljujući aferi s prizemljivanjem aviona „Rajanera“ u Minsku i hapšenjem navodnog novinara Romana Protaseviča, suočavamo se s ponovnim pozivima (insistiranjem) Brisela Srbiji da se priključi sankcijama protiv Minska. Sve i da su tačne optužbe Zapada na račun Belorusije u ovoj aferi, Srbija bi, kao slobodna i suverena država, o uvođenju bilo kakvih sankcija bilo kojoj drugoj zemlji trebalo da odlučuje sama, na osnovu svojih principa i interesa, a ne na osnovu pritisaka bilo koje druge sile, pa makar to bila i EU, ka kojoj put od „bezalternativnog“ postaje sve besperspektivniji.
„Očekivali bismo da zemlje kandidati za članstvo u EU i potencijalni kandidati prilagode svoje stavove i odražavaju ovaj najnoviji razvoj događaja u svojim političkim odlukama“, izjavio je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik za propagandni servis američkog Kongresa Radio Slobodna Evropa, tražeći od nas da se u interesu onih koji su nas godinama maltretirali sankcijama (pa i bombama) priključimo istovetnom maltretiranju onih koji nam nikada nikakvo zlo učinili nisu.

UDAR IZNUTRA Paralelno sa spoljašnjim pritiscima na Srbiju da, zarad „evropske perspektive“, učestvuje u progonu jedne države koja je stvorila (ili iskoristila) priliku da uhapsi jednog malog neonacistu (nepriznata Luganska Narodna Republika optužila je Protaseviča da je kao pripadnik neonacističkog ukrajinskog bataljona Azov učestvovao u ratnim zločinima), sprovodi se i opsežna unutrašnja kampanja. Luksemburški sajt „Nova Es“, na primer, objavljuje tekst pod naslovom „Srbija mora da uvede sankcije Belorusiji“ tvrdeći da otmica aviona i brutalan odnos prema sopstvenom građaninu ne smeju da ostanu bez reakcije. Niti je navodna otmica aviona, kao što to kaže uvaženi Bilčik, „akcija bez presedana“, nego su u ne tako davnoj prošlosti tome pribegavale i nekolike zapadne države i „svetionici demokratije“, niti je presedan „brutalan odnos“ pošto ne verujemo da je tretman beloruskih vlasti spram Protaseviča išta brutalniji od onog britanskog spram Džulijana Asanža.
Pritisku se po horizontali priključio i ovogodišnji dobitnik „specijalnog priznanja za istraživačko novinarstvo“ – koje su u saradnji dodelili Nezavisno udruženje novinara Srbije i američka ambasada – portal „Krik“, koji je svega nekoliko dana po izbijanju „afere Protasevič“ odlučio da objavi tekst o navodnoj kriminalnoj povezanosti porodice Karić s predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom. Ne želeći ni na koji način da ulazimo u odbranu časti i poštenja porodice Karić i njihovih poslovnih običaja i sposobnosti, mora se primetiti da je vremenski okvir u kojem je objavljen taj tekst zaista čudan, posebno s obzirom na to da se u njemu ne nalazi nikakav istinski novi podatak, nego stvari koje su uglavnom bile poznate i pre nekoliko meseci, pa i pre nekoliko godina. Pošto je istraživačka novinarska praksa „Krika“ i njemu srodnih udruženja, pre svega OCRRP-a (s kojim je „Krik“ sarađivao i u ovoj priči), takva da se pribegava selektivnosti, a ne potpunoj otvorenosti što je jedini način na koji se istinski može udovoljiti javnom interesu, javlja se osnovana sumnja da „tajming“ nije slučajan već više nego prigodan za pritisak na vlasti i Srbije, i Belorusije. A to da neokolonijalne sile, pored reforme izbornog sistema i pravosuđa, u svojim naporima da potčine jednu zemlju bez izuzetka koriste i „istraživačko novinarstvo“, već postaje opšte mesto.
Pritisak, ali i spremnost da se taj pritisak odbije, vide se i u pitanju u vezi sa sankcijama koje je gorepomenuti propagandni servis američkog Kongresa postavio premijerki Ani Brnabić, na šta je ona diplomatski odgovorila rekavši da je to „bespredmetno komentarisati“. Da se Srbija (verovatno) ni u ovom slučaju neće povinovati direktivama iz Brisela može se naslutiti i iz izjave Aleksandra Vučića, koji je ponovio da Srbija ne namerava da uvodi bilo kakve sankcije ni Rusiji, niti Kini.