Predočene procene izriče reprezentativni glas zapadnog političkog establišmenta, a rečeno pažnju zaslužuje i kao primer misaone matrice vlasne da uspostavlja pravila iz kojih se „čita“ naša situacija i učitava budućnost srpskog naroda.
Bezmalo okrepljujuće, a na radost podrugljivaca, jeste profesorovo neustezanje da ogoli istinu prema kojoj se kao „formativna komponenta zapadnog poretka“ u slučaju Srbije navodi zahtev da suverena zemlja pristane da bude raskomadana, da joj oduzmu deo teritorije, i da se, uz njeno sasluživanje, na otcepljenom delu proglasi druga država! Da li je zbunjujuće što ovako uređen poredak Srbija ne prihvata?
Kada je o formativnom poretku i njegovom usvajanju reč, činjenice o vezama na relaciji Zapad i Srbija značajno su složenije. Uputno je razlučiti istinu od propagandnih mistifikacija o ovom odnosu, pogotovo kada se kao isključivo metodološko pravilo uspostavi usvajanje ili odbijanje zahteva na kojima Zapad insistira, a čija su poenta saglasnost srpske države oko secesije dela svoje teritorije, kao i pristanak srpskog naroda koji živi izvan matične države – na vlastito identitetsko poništavanje! U minulim decenijama, tačnije u vremenu od 5. oktobra 2000. godine, uz nemale nacionalne žrtve i prihvatanja reformi i „reformi“, događala se istorija često nerazumnog i neobjašnjivog, a prilježnog i disciplinovanog srpskog potčinjavanja zapadnom poretku i njegovim „formativnim komponentama“.
Srbija je što voljno, što pod pritiskom i iznudom, prihvatila zapadni poredak i implementirala njegove formativne komponente u svoju – za građane uglavnom mučnu – stvarnost. Sve to uz proklamovanu političku volju i nalog prema kojem drugog izbora osim učestalog „samosakaćenja“ navodno nema. Razume se da je upravo i ova tvrdnja tema za raspravu.
Danas se Zapad kreće ka takozvanom nadzornom kapitalizmu. O tom procesu se govori sa strepnjom pred budućnošću koja ljudima obećava ne slobodu već „udobno ropstvo“, odnosno potpuni nadzor – meko, moćnim tehnološkim polugama podržano upravljanje njihovom voljom, emocijama i ukupnim životom. O novom evolutivnom obliku kapitalizma „zasnovanom na tekovinama informatičke revolucije i u kome su lični podaci korisnika postali najskuplja roba“ u Pečatu je nedavno pisao Marko Tanasković. Autorka koju citira, Šošana Zubof (njeno delo Doba nadzornog kapitalizma pominje se kao „najvažnija knjiga 21. veka“) upozorava da nastaje „novi ekonomski poredak koji tretira ljudsko iskustvo isključivo kao besplatnu sirovinu za obradu, kroz skrivene komercijalne prakse ekstrakcije, predviđanja i trgovine“. Nadzorni kapitalizam je, kaže Zubofova, „duboko antidemokratska i antiegalitarna sila, jer nastoji da zaobiđe sve državne institucije, društvene ugovore i ustavne zaštitne mehanizme, dajući istovremeno gotovo neograničenu moć naizgled benevolentnim figurama milijardera iz Silicijumske doline, poput Marka Zakerberga iz Fejsbuka, koji nikome ne moraju da polažu račune za svoje postupke“.
Kada na početku citirani E. Džozef Srbiji spočitava da je kao „država problem jer ne prihvata zapadni poredak“, on ne cilja na novi evolutivni momenat kapitalizma o kojem govori njegova koleginica s Univerziteta Harvard Šošana Zubof, a koji na Zapadu većina još ne razume i nije ga svesna. Izvesno je, međutim, da nezavisno od (ne)upitne volje srpskog društva i značajnog dela njegove elite da usvoji zapadni poredak, upravo taj zapadni poredak danas posredno prihvata srpsko društvo, osvaja ga i prožima, najpre namećući mu svoje „formativne komponente“, pa i one koje diktira njegov najnoviji razvojni momenat, a tiču se apsolutnog nadzora društva. U Srbiji se nadzor od strane Zapada danas uspostavlja kao važan momenat društveno-ekonomskog, političkog, medijskog i kulturnog života. Reč je ne samo o prikrivenom obliku nadzora o kojem govori Zubofova već o bukvalnom i materijalizovanom obliku kontrole i nadgledanja svih oblika funkcionisanja društva – o čemu Džozef neće da govori, premda je ove činjenice i te kako svestan!
Uslovno, mogli bismo da kažemo da je u Srbiji implementiran svojevrstan „diktat nadzornog neoliberalizma i kontrole“. To se odvija u vrlo posebnom obliku neokolonijalnog poretka: nadgleda se, usmerava i prati sve što sistemski uređuje važne vidove političkog, ekonomskog i svih drugih oblika društvenog života. Jedan događaj od prošle nedelje pojašnjava kako se recimo nadzire i usmerava srpsko pravosuđe. Reč je o beogradskom protestu advokata podstaknutih predlogom Nacrta o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Ovim predlogom, između ostalog, najavljen je niz, kako kažu, po sudsku praksu nepovoljnih rešenja kojima bi ubuduće siromašnim građanima bilo nedostupno traženje pravde preko suda!
Na tvrdnju Ministarstva pravde da je cilj izmena i dopuna ovog zakona „brži i lakši put do pravde i postizanje veće pravne sigurnosti“, advokati uzvraćaju da se njegovim rešenjima (nerazumno visokim taksama između ostalog) oštećenima onemogućuje da traže zaštitu i pravdu pred sudom, kao i da taj zakon ide u korist banaka, tajkuna i stranih investitora.
Ovim rešenjem, „naše sudstvo se vraća u vreme feudalizma kada su sudovi bili vlasništvo vlastele i magnata i kada su samo bogati imali pravo na sudove a sirotinja je smela da im se obrati samo ako je bila u stanju da plati velike globe“, ocenjuje narodni poslanik Vladan Glišić.
Podsećajući da je uređen pravni sistem nacionalni interes Republike Srbije, advokat Jelena Pavlović navodi da je Zakon o parničnom postupku „osnovni sistemski zakon kojim građani Srbije pred sudovima ostvaruju svoja prava i interese“.
Da li je srpsko pravosuđe još nečiji interes? Ko u ovom konkretnom slučaju usmerava i oblikuje nacionalni interes i zbog čega se tvrdi da je sve urađeno „u tajnosti“?
Ispostavilo se da je u radnoj grupi koja je oblikovala nacrt izmena ZPP-a bio veoma značajan uticaj Svetske banke, a „konstruktivnu“ ulogu imali su predstavnici NALED-a i Američke privredne komore! (U zvaničnom predstavljanju NALED-a ističe se da su njegovi ključni partneri: Delegacija EU, Fondacija za otvoreno društvo, GIZ i USAID.) Sve je dakle tu: poredak nadzora i nadzor poretka. Možda je građanima Srbije još uvek daleka briga o evoluciji kapitalizma u onaj „nadzorni“, ali bi izvesnost ovog drugog, doslovnog nadzora – sistemski uspostavljanog i sistematski uvećavanog i održavanog u zemljama kao što je naša – trebalo da im bude važna.
Advokati inače tvrde da ne brane samo svoje esnafske interese. Kažu da nastupaju u ime građana i da nije slučajno što je zapisano geslo njihovog otpora: Ni korak nazad!
