НАДЗОР

Србија је једини проблем на Балкану, јер она не прихвата западни поредак. Ову оштру колико и проблематичну оцену износи Едвард Џозеф, професор америчког Универзитета „Џонс Хопкинс“ и спољнополитички аналитичар НАТО-а, који у недавном интервјуу сарајевском Авазу набраја аргументе за свој став: „Србија је кандидат за ЕУ, али њена кандидатура је шарада. У ствари, Србија промовише вредности, а понекад и дневни ред Русије и Кине, а у Мађарској има важног савезника. Ипак, то хвале западни званичници, који затварају очи пред нападом на демократију и подривањем из Србије савезника у НАТО-у, попут Црне Горе. Зашто? Јер Србија држи полугу над Косовом. Због тога и због ове полуге Србија не жели прихватити независност Косова, које је још једна формативна компонента западног поретка у региону.“
Предочене процене изриче репрезентативни глас западног политичког естаблишмента, а речено пажњу заслужује и као пример мисаоне матрице власне да успоставља правила из којих се „чита“ наша ситуација и учитава будућност српског народа.
Безмало окрепљујуће, а на радост подругљиваца, јесте професорово неустезање да оголи истину према којој се као „формативна компонента западног поретка“ у случају Србије наводи захтев да суверена земља пристане да буде раскомадана, да јој одузму део територије, и да се, уз њено саслуживање, на отцепљеном делу прогласи друга држава! Да ли је збуњујуће што овако уређен поредак Србија не прихвата?
Када је о формативном поретку и његовом усвајању реч, чињенице о везама на релацији Запад и Србија значајно су сложеније. Упутно је разлучити истину од пропагандних мистификација о овом односу, поготово када се као искључиво методолошко правило успостави усвајање или одбијање захтева на којима Запад инсистира, а чија су поента сагласност српске државе око сецесије дела своје територије, као и пристанак српског народа који живи изван матичне државе – на властито идентитетско поништавање! У минулим деценијама, тачније у времену од 5. октобра 2000. године, уз немале националне жртве и прихватања реформи и „реформи“, догађала се историја често неразумног и необјашњивог, а приљежног и дисциплинованог српског потчињавања западном поретку и његовим „формативним компонентама“.
Србија је што вољно, што под притиском и изнудом, прихватила западни поредак и имплементирала његове формативне компоненте у своју – за грађане углавном мучну – стварност. Све то уз прокламовану политичку вољу и налог према којем другог избора осим учесталог „самосакаћења“ наводно нема. Разуме се да је управо и ова тврдња тема за расправу.
Данас се Запад креће ка такозваном надзорном капитализму. О том процесу се говори са стрепњом пред будућношћу која људима обећава не слободу већ „удобно ропство“, односно потпуни надзор – меко, моћним технолошким полугама подржано управљање њиховом вољом, емоцијама и укупним животом. О новом еволутивном облику капитализма „заснованом на тековинама информатичке револуције и у коме су лични подаци корисника постали најскупља роба“ у Печату је недавно писао Марко Танасковић. Ауторка коју цитира, Шошана Зубоф (њено дело Доба надзорног капитализма помиње се као „најважнија књига 21. века“) упозорава да настаје „нови економски поредак који третира људско искуство искључиво као бесплатну сировину за обраду, кроз скривене комерцијалне праксе екстракције, предвиђања и трговине“. Надзорни капитализам је, каже Зубофова, „дубоко антидемократска и антиегалитарна сила, јер настоји да заобиђе све државне институције, друштвене уговоре и уставне заштитне механизме, дајући истовремено готово неограничену моћ наизглед беневолентним фигурама милијардера из Силицијумске долине, попут Марка Закерберга из Фејсбука, који никоме не морају да полажу рачуне за своје поступке“.
Када на почетку цитирани Е. Џозеф Србији спочитава да је као „држава проблем јер не прихвата западни поредак“, он не циља на нови еволутивни моменат капитализма о којем говори његова колегиница с Универзитета Харвард Шошана Зубоф, а који на Западу већина још не разуме и није га свесна. Извесно је, међутим, да независно од (не)упитне воље српског друштва и значајног дела његове елите да усвоји западни поредак, управо тај западни поредак данас посредно прихвата српско друштво, осваја га и прожима, најпре намећући му своје „формативне компоненте“, па и оне које диктира његов најновији развојни моменат, а тичу се апсолутног надзора друштва. У Србији се надзор од стране Запада данас успоставља као важан моменат друштвено-економског, политичког, медијског и културног живота. Реч је не само о прикривеном облику надзора о којем говори Зубофова већ о буквалном и материјализованом облику контроле и надгледања свих облика функционисања друштва – о чему Џозеф неће да говори, премда је ове чињенице и те како свестан!
Условно, могли бисмо да кажемо да је у Србији имплементиран својеврстан „диктат надзорног неолиберализма и контроле“. То се одвија у врло посебном облику неоколонијалног поретка: надгледа се, усмерава и прати све што системски уређује важне видове политичког, економског и свих других облика друштвеног живота. Један догађај од прошле недеље појашњава како се рецимо надзире и усмерава српско правосуђе. Реч је о београдском протесту адвоката подстакнутих предлогом Нацрта о изменама и допунама Закона о парничном поступку. Овим предлогом, између осталог, најављен је низ, како кажу, по судску праксу неповољних решења којима би убудуће сиромашним грађанима било недоступно тражење правде преко суда!
На тврдњу Министарства правде да је циљ измена и допуна овог закона „бржи и лакши пут до правде и постизање веће правне сигурности“, адвокати узвраћају да се његовим решењима (неразумно високим таксама између осталог) оштећенима онемогућује да траже заштиту и правду пред судом, као и да тај закон иде у корист банака, тајкуна и страних инвеститора.
Овим решењем, „наше судство се враћа у време феудализма када су судови били власништво властеле и магната и када су само богати имали право на судове а сиротиња је смела да им се обрати само ако је била у стању да плати велике глобе“, оцењује народни посланик Владан Глишић.
Подсећајући да је уређен правни систем национални интерес Републике Србије, адвокат Јелена Павловић наводи да је Закон о парничном поступку „основни системски закон којим грађани Србије пред судовима остварују своја права и интересе“.
Да ли је српско правосуђе још нечији интерес? Ко у овом конкретном случају усмерава и обликује национални интерес и због чега се тврди да је све урађено „у тајности“?
Испоставило се да је у радној групи која је обликовала нацрт измена ЗПП-а био веома значајан утицај Светске банке, а „конструктивну“ улогу имали су представници НАЛЕД-а и Америчке привредне коморе! (У званичном представљању НАЛЕД-а истиче се да су његови кључни партнери: Делегација ЕУ, Фондација за отворено друштво, ГИЗ и УСАИД.) Све је дакле ту: поредак надзора и надзор поретка. Можда је грађанима Србије још увек далека брига о еволуцији капитализма у онај „надзорни“, али би извесност овог другог, дословног надзора – системски успостављаног и систематски увећаваног и одржаваног у земљама као што је наша – требало да им буде важна.
Адвокати иначе тврде да не бране само своје еснафске интересе. Кажу да наступају у име грађана и да није случајно што је записано гесло њиховог отпора: Ни корак назад!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *