Dr Mirjana Anđelković Lukić – Ekoterorizam nad Srbijom

Ako vlast korporaciji „Rio Tinto“ dozvoli eksploataciju rude i gradnju fabrike za proizvodnju litijuma, suočićemo se s ekološkom katastrofom velikih razmera

Britansko-australijska korporacija „Rio Tinto“ ni po koju cenu ne sme u Srbiji da započne eksploataciju rude jadarit na području Rađevine i Mačve, gde već nekoliko godina ostvaruje projekat istraživanja ležišta litijuma i bora svetske klase, pod nazivom „Jadar“. Jer ukoliko bismo dozvolili da ova, u svetu po zlu čuvena, korporacija započne eksploataciju rude i gradnju fabrike za proizvodnju litijuma na najplodnijem zemljištu Zapadne Srbije sa ogromnim potencijalima za proizvodnju zdrave, organske hrane, suočili bismo se s ekoterorizmom neviđenih razmera i posledicama po celu Srbiju. Pored toga, mizerna rudarska renta od tri do četiri procenta (7,6 miliona evra godišnje), koju bi država dobijala od ostvarene godišnje dobiti „Rio Tinta“ (oko 550 miliona evra na godišnjem nivou ili oko četiri milijarde evra za 10 godina), mnogo je niža od godišnje dobiti koju stanovništvo ovoga kraja može da zaradi od poljoprivredne proizvodnje i pčelarstva – kaže na početku razgovora za „Pečat“ dr Mirjana Anđelković Lukić, dipl. inž. tehnologije i viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta u penziji.
Naša sagovornica rođena je u Nišu, gimnaziju i fakultet završila je u Beogradu, magistrirala i doktorirala na Tehnološkom fakultetu, zaposlila se u Vojnotehničkom institutu na eksplozivima i posle radila na ispitivanju naoružanja. I magistarsku i doktorsku tezu uradila je iz područja vojnih eksploziva. Za sebe kaže da je ratni ekolog jer je istraživala posledice NATO bombardovanja na SRJ i na tu temu napisala je tri knjige. Sudski je veštak za eksplozivne materije, a sada se kao pridruženi član Udruženja „Ne damo Jadar“ bavi „Rio Tintom“.
Nalaze stručne analize koju je ovim povodom uradila, ukazujući na sve neophodne detalje procesa vađenja i prerade rude jadarit, kao i na neuporedivo veću štetu od koristi za državu Srbiju, dr Anđelković Lukić je i usmeno i pisanim putem predočila premijerki Srbije Ani Brnabić tokom prijema u Vladi.

Jeste li tokom razgovora stekli utisak da vas je Ana Brnabić čula i razumela?
„Rio Tinto“ je jedna od najvećih rudarsko-metalurških korporacija u svetu i njenim stručnjacima dobro je poznato da slično ležište rude jadarit ne postoji nigde na planeti. Nisam sigurna da to znaju oni koji su doneli odluku da im dozvole istraživanje, ali ni oni koji su namerili da im dozvole eksploataciju i preradu rude mimo svake logike ekonomske opravdanosti i zaštite životne sredine. Posle izlaganja ministarke energetike, razvoja i zaštite životne sredine dr Zorane Mihajlović i njenih saradnika u SANU ne bih rekla da me je premijerka čula i razumela, i to je veoma zabrinjavajuće. Jer tražila je da prekinem sa stručnim izlaganjem, pretpostavljam da je opterećuje to što ja govorim a njoj nije poznato. Uostalom, svedoci smo da je i za Brnabićku i za Vučića „Jadar razvojni projekat Srbije“. Predsednik čak insistira da se u blizini rudnika napravi fabrika litijumskih baterija, a to znači da će kad uđu u našu zemlju i zabodu prvi ašov, početi da se šire i ponašaju kao da je to njihovo zemljište. A na tom području su, između ostalog, brojni kulturni i istorijski spomenici i kosti 3.000 srpskih ratnika sahranjenih na Gučevu.
S obzirom na to da ste stručnjak za eksplozive, koji deo „razvojnog projekta Srbije“ smatrate naročito opasnim za stanovništvo i životnu sredinu?
Za mene je prvo i najvažnije pitanje – čiji je jadarit koji „Rio Tinto“ hoće da eksploatiše u Rađevini!? Pa naš je! Vaš, moj, ljudi koji tamo žive, naše dece i unuka, svih građana Srbije i, konačno, to je imovina Republike Srbije. Zato, ako je jedna Norveška rekla „Rio Tintu“ – doviđenja, zašto bi mala i siromašna država Srbija dozvolila da je iskorišćava „Rio Tinto“. Inače, u slučaju projekta „Jadar“ ima mnogo problema, počev od količine rude koja se vadi, količine eksploziva koji se koristi, zatim vazdušnog zagađenja usled eksplozija, količine slane vode koja negde treba da se skladišti, do realne opasnosti da se tlo urušava i propada posle izvlačenja slane vode. Nedavno su se na području Petrinje u Hrvatskoj, posle zemljotresa, otvarale velike rupe u zemlji. Po tvrdnji njihovih geologa, urušavanje zemlje i nastajanje velikih rupa je posledica korišćenja eksploziva za podzemno bušenje stena u procesu eksploatacije nafte. Ovde će se za vađenje rude jadarita koristiti eksploziv za rušenje stena, i pretpostavka je da može isto da se desi na tako velikoj površini gde se izvlači voda. To su stvari koje su nepredvidive, posebno za vreme nekih elementarnih katastrofa kao što su zemljotresi ili velike poplave. Sledeći problem je odlaganje jalovine, zatim količina sumporne kiseline koja će se koristiti u preradi rude od oko 300 hiljada tona na godinu (koncentracije 94do 98%), a to podrazumeva da će se 300 dana u godini Srbijom voziti kompozicija sa 20 železničkih cisterni od 50 tona koncentrovane kiseline iz Bora ili iz Bugarske do rudnika jadarita, tako će Srbija biti premošćena od istoka do zapada veoma opasnom hemikalijom. Cisterne će se prazniti u krugu hemijskog kompleksa. Verovatnoća udesa u transportu ili pri pražnjenju sumporne kiseline je značajna, što znači dugogodišnji rizik za Srbiju. Leti zbog velikih temperatura šine se krive i lako može doći do izvrtanja cisterni i curenja koncentrovane sumporne kiseline. Rizik postoji i u zimskom periodu. Izlivena kiselina i sumporni oksidi sve okolo agresivno nagrizaju, a posebno su opasni za ljude koji se nađu u okruženju pogođenom akcidentom. Kada je pripremana površina za kopanje rudnika, nađeno je da se 25 metara ispod površine nalazi slana voda miocenskog porekla, odnosno ostatak Panonskog mora. Ali ta voda ide i dublje. Pitanje je šta će oni raditi s tom vodom kada otvore rudnik, a vode, kažu, ima 400.000 tona. Istraživanja su počeli pre petnaestak godina i ovo je „grande finale“. Oni tu vodu planiraju da stavljaju u neke lagune presvučene vodootpornom PVC folijom. Niko mi nije odgovorio u SANU šta će raditi s tom vodom. Pa, naravno, ta voda će vremenom nagrizati i probiti tu foliju i zagaditi zemljište, što se dogodilo već i tokom istraživanja. Takođe, dobila sam podatak da prostorni plan posebne namene koji su oni nama izneli ne sadrži tačne podatke. Oni kažu da će kopati 5.000 tona rude dnevno, a to zahteva od 3,7 do 7 tona dvokomponentnog emulzionog eksploziva koji ima veliku brzinu detonacije (4.800 do 5.000 metara u sekundi) s produženim trajanjem pritiska. To će se sigurno odraziti na seizmiku tla. Njihov odgovor je da neće. Ali svako može da ode do Bora da vidi kako to izgleda u rudniku Čukaru Peki, da vidi kako izgleda kopanje tunela za ispitivanje najvećeg nalazišta zlata na svetu u sklopu basena Bor, koji je Srbija prodala Kinezima za 530 miliona dolara a vredi najmanje 50 milijardi dolara. Mi tu imamo neki mali procenat od 37 odsto i kupujemo zlato od Kineza koje oni proizvode u Boru. A sad u tom Čukaru Peki oni koriste isti taj rudarski eksploziv. Ljudi od eksplozija tamo ne mogu da žive ni noću ni danju. Pucaju im zidovi i otvaraju se pukotine od 10 cm na oko dva kilometra udaljenosti od mesta eksplozije. Prekinute su im vodene žile, presušili im bunari. Ljudi imaju stada koza od kojih žive a nemaju vode za preradu mleka. Ne mogu da se bave poljoprivredom jer otrovna prašina prekriva polja. Isto će tako biti i s Rađevinom ako dođe „Rio Tinto“. Ima nekoliko pojava prilikom kopanja tog rudnika, a najopasniji su prašinasto-gasni oblaci, puni čestica koje zagađuju vazduh a u konkretnom slučaju to su i arsen, i kadmijum, i olovo i druge opasne materije. Oni nemaju rešenje za arsen.

OTKUPLJUJU NAŠU ZEMLJU „Rio Tinto“ je jedna veoma opskurna korporacija koja je u Novoj Gvineji izazvala građanski rat tako što je suprotstavila stanovnike na one za i protiv i izazvala sukobe među njima. Prema dostupnim informacijama tamo je poginulo između 15 i 20 hiljada ljudi. I sada Papua Nova Gvineja tuži „Rio Tinto“. A naš predsednik je rekao da su mu smešni ti koji protestuju protiv Kineza u Smederevu i sada „Rio Tinta“. Čak je rekao da razume Kineze koji izvoze svoje prljave tehnologije. Sve te strane, multinacionalne kompanije se na isti način ponašaju prema kolonijalnim zemljama kakva je i Srbija. Dobro ih poznajem. „Knauf“ u Surdulici je počeo da se proširuje tako što stalno otkupljuje okolno zemljište. Isto tako će raditi „Rio Tinto“ ako dođe u Rađevinu, i tako će malo-pomalo otkupljivati našu zemlju.

Vlada je u „Službenom glasniku“ usvojila uredbu o utvrđivanju prostornog plana posebne namene (PPPN) za realizaciju projekta eksploatacije „Jadar“. Definiše li ta uredba neka rešenja?
Da, poznato je da se u Srbiji vlada uredbama, ali ja pitam gde će smeštati jalovinu? Oni su isplanirali deponije dužine 2.000 metara, širine 400 metara, visine 45 metara sa nagibom od 15 metara. Kada se ruda izvadi iz rudnika, ona se samelje i tretira sumpornom kiselinom, iz nje se izdvaja borna kiselina, natrijum-sulfat i na kraju litijum. Taj proces zahteva ogromnu potrošnju vode i „Rio Tinto“ za to planira izvlačenje 8.000 tona vode dnevno iz Drine. Šta će raditi s tom otpadnom vodom? Ministarka Mihajlović i premijerka Brnabić insistiraju na tome da će se ta voda ispuštati u Jadar i da će biti čistija od vode ove reke. Međutim, kad se takva voda tretira, u njoj nema nikakvih minerala, ona je kao destilovana i uopšte nije pogodna za živi svet. U okolini Jadra ima mnogobrojnih zaštićenih životinjskih vrsta i biljnih vrsta, pojavili su se i dabrovi, imaju i veoma raznovrstan biljni svet, ali sve će to biti uništeno jer neće moći da opstane. „Rio Tinto“ nema definisan način prečišćavanja te enormne količine otpadne vode u kojoj se nalazi kiselina. Pored toga, oni koriste ogromnu količinu kreča, nekih 50.000 tona godišnje za neutralizaciju kiselina koje koriste u proizvodnji. Dakle, to su problemi s kojima će se ljudi u okruženju Loznice, pa i u samoj Loznici susretati. Radi se o izuzetno prljavoj tehnologiji. Naravno da nisam protiv rudarenja u Srbiji, ali zašto da mi ne kopamo te rude, jer mi bismo pravili manje štete po životnu sredinu, a i kapaciteti bi bili manji.

DONOSE NAM PRLJAVE TEHNOLOGIJE Smederevska železara oduvek je bila veliki zagađivač, ali nikad kao od vremena dolaska Kineza. Grad Smederevo biva crven od fabričkog smoga koji sadrži neki oksid gvožđa, a pre izvesnog vremena padao je crni garež po gradu. Kinezi su rekli da je to od novog uglja i da će oni to zameniti, ali od toga nema ništa. Nedavno su Kinezi u Boru ispustili ogromnu količinu bakar-sulfata u pritoku reke Pek i zagadili i reku i podzemne vode preko bunara. I sad kažu da će obeštetite stanovništvo područja pogođenog havarijom, a ja ih pitam kako – hoće li im očistiti vodu, ili dati novu, čistu vodu. Eto dokaza da su to veoma riskantni i agresivni poslovi sa stranim zagađivačima kojima su vrata Srbije u poslednjih dvadesetak godina široko otvorena a oni sa sobom donose zastarele tehnologije koje nisu u skladu s evropskim standardima, što se vidi po efektima ostvarenim na našu životnu sredinu.

Dok vi na opasnosti i štete od projekta „Jadar“ ukazujete s naučnog stanovišta, stanovnici Rađevine i Mačve koji su njime direktno pogođeni prete da će se od njega braniti i golim životima. Zbog čega?
Ako vlast uprkos zdravom razumu i naučnim dokazima dozvoli eksploataciju rude i gradnju fabrike za proizvodnju litijuma, suočićemo se s ekološkom katastrofom velikih razmera, čije će posledice osećati pola Srbije. To će značiti da „Rio Tinto“ s našim dopuštenjem upropašćava plodnu zemlju koja u svetu ima sve veću cenu. Odmah da kažem da godišnja dobit stanovništva Rađevine i Mačve od poljoprivredne proizvodnje koja se ostvaruje na tom prostoru premašuje dobit od mizerne rudarske rente (tri do četiri procenta) koju bi Srbija dobijala kada bi vlast, nedajbože, pristala na ovaj pogubni aranžman. Naime, „Rio Tinto“ planira da zauzme katastarske parcele od 22 sela, da raseli poljoprivredno stanovništvo Rađevine koje se bavi zdravom hranom i pčelarstvom, da zaokupi ukupno 1.235 hektara najplodnije zemlje. Kad sve to uradi, uništiće vode u reci Jadar koja će postati mrtva reka, zagadiće vazduh tako što će svoje otrovne sadržaje isporučivati na velike daljine kad su povoljne vazdušne struje (vazdušno rastojanje Loznica–Beograd je 102,23 kilometra, a Banja Koviljača je udaljena oko četiri kilometra od Loznice), od plodne zemlje napraviće pustoš, izrovanu tragovima kamiona i prekrivenu jalovinom, kao što radi u svim zemljama koje su imale nesreću da im dođe „Rio Tinto“, rizikovaće udese od izlivanja koncentrovanih sumpornih i hlorovodoničnih kiselina tokom transporta i izrovaće put Loznica–Valjevo zbog svakodnevnog prolaska 26 do 32 teška kamiona s jalovinom. Dakle, ni sa tehničke, ni sa ekološke, ni sa ekonomske tačke gledišta, ovaj projekat nije prihvatljiv ni za stanovnike Rađevine i Mačve, ni za Republiku Srbiju.

Nastaviće se