Tukididova zamka i kinesko buđenje

Da li je rat između SAD i Kine zaista neizbežan?

Iako su se mnogi nadali da će nova administracija Bele kuće poraditi na smanjenju tenzija između Vašingtona i Pekinga, to se do sada nije dogodilo. Pomak nabolje može se opaziti samo u saradnji na polju ekologije i klimatskih promena, što je dobro, ali zato su sva druga pitanja ostala jednako nerazrešena. Tačnije, goruća, još iz vremena Trampove vladavine.

TAJVANSKO PITANJE Ređaju se čarke između Amerike i Kine oko Tajvana, a uzrok je američko napuštanje politike „jedne Kine“ o pitanju Tajvana. Vašington (još) nije priznao Tajvan kao državu, ali učestalost kontakata na visokom nivou između zvaničnika SAD i Tajvana sve više nervira Kinu, jer Tajvan smatra delom svoje teritorije. Stoga je razumljivo da Peking nije zadovoljan ni činjenicom da Vašington liferuje Tajpeju sve više modernog naoružanja.
Kina se oseća izazvanom i uzvraća slanjem sve brojnijih formacija presretača i bombardera preko srednje linije koja na moru razdvaja Tajvan od kopna, a koju Peking ne priznaje.
Poligon za nadmetanje snaga dve supersile je mahom more, zato se u tom delu sveta zbog nerazjašnjenih pomorskih međa sve češće beleže opasni „bliski susreti“ između kineskih, na jednoj strani, i američkih, tajvanskih, filipinskih i japanskih brodova na drugoj.
Nedavno je zabeležen incident, kada je tajvanski patrolni brod presreo lađu kineske ratne mornarice; kapetan tajvanskog broda je putem radija upozorio kineskog kolegu da je zašao u teritorijalne vode Tajvana, i da treba da posluša naređenje tajvanske ratne mornarice i odmah se udalji iz spornog područja. Radio-amateri su ulovili odgovor kineskog komandanta, koji je na ultimatum uzvratio obaveštenjem da se kineski ratni brod nalazi u kineskom teritorijalnom moru, uz naglasak na činjenici da je „Tajvan deo Kine“. Geopolitičari su nemio događaj protumačili kao loš znak, koji nagoveštava da rat nije daleko.

[restrict]

OPASNA NESTABILNOST Načelnik generalštaba američke vojske Mark Milej čak i ne pokušava da umiri domaću i svetsku javnost, naprotiv – uveren je da se svet suočava sa „opasnom nestabilnošću“ i da aktuelni događaji podsećaju na period „pada Rima i kraha Sovjetskog Saveza“. Nameće se pitanje: Zar se rat nikako ne može izbeći?
Stavovi zapadnih diplomata i političara otkrivaju da nisu skloni da mirno prihvate činjenicu da Kina postaje najjača zemlja na planeti, a uz to nas i istorija uči da su male šanse da bi na „krovu sveta“ moglo da dođe do ikakve promene – bez ljutog boja.
Pogledajmo samo skorašnje događaje; Tomas Fridman je na primer krajem aprila u kolumni u „Njujork tajmsu“ analizirao koje je sve pogrešne poteze Zapad povlačio u odnosu na Rusiju, da bi se potkraj teksta iznenada upitao – da li je rat neminovan, pozivajući se na novelu „2034“ koju su napisali penzionisani američki admiral Džejms Stavridis i Eliot Akerman, nekadašnji marinac i obaveštajni oficir američke vojske. U knjizi se Stavridis i Akerman poigravaju mišlju kako bi moglo da dođe do rata između Kine i SAD. Okidač za rat bi, tvrde, mogla biti „čarka“ na moru koja bi se dogodila blizu Tajvana.
Prognoziraju da bi kineske ratne operacije iza kulisa, u tihom savezništvu, podržavali Iran i Rusija. Početak zvuči jezivo realistično, ali kraj, u kome Indija posle velikodušne razmene nuklearnih bojevih glava između Kine i SAD postaje nova svetska supersila, nije preterano ubedljiv. Mada ne treba smetnuti s uma podatak da su Teheran i Peking nedavno potpisali važan međunarodni sporazum o 40-godišnjoj saradnji, i to u vreme dok se na granici s Rusijom odvijaju najveće NATO vežbe, a najviši kineski diplomata poručuje Bajdenovoj administraciji da Amerika „nema pravo da s Kinom razgovara s pozicije moći“.

KLOPKE GEOPOLITIKE „Naša glupa odluka da gurnemo NATO u lice Rusije – posle pada Sovjetskog Saveza – očvrsnula je postkomunističku Rusiju i pretvorila je u našeg neprijatelja umesto u potencijalnog partnera, stvorivši idealne uslove za ustoličenje antizapadnjačkog autokrate kakav je Putin. Zamislite samo kako bi bilo da je Rusija, zemlja s kojom nemamo nikakve sporove oko granica, naš saveznik naspram Kine i Irana, umesto što je njihov saveznik u sukobima s nama“, vajka se Fridman.
Uveren je da su izgubljeni američki ratovi u Avganistanu i Iraku, zajedno s ekonomskom krizom 2008. godine i pandemijom, uveliko oslabili pre svega SAD, ali i njihove saveznike. Što je „poljuljalo poverenje u SAD, kao i samopouzdanje Amerikanaca“, zaključuje Fridman.
Na kraju eseja o klopkama svetske geopolitike naprasno poteže raspravu o mikroprocesorima kojima bi, kaže, zajedno s problematikom veštačke inteligencije morali da posvetimo posebnu pažnju jer su to sada jednako važni resursi kao što je to nekada bila nafta.

MIKROČIPOVI Amerika već koristi mikroprocesore kao polugu svoje spoljne politike, zato embargo na kupovinu mikroprocesora (koji su rezultat američke tehnologije) već stvara teško premostive probleme brojnim kineskim preduzećima.
Fridman tu vidi novu opasnost, jer je „na svega nekoliko kilometara od kineske granice sedište najvećeg i najsofisticiranijeg proizvođača čipova na svetu – Taiwan Semiconductor Manufacturing Company“. TSMC je jedan od tri proizvođača najnaprednijih poluprovodničkih čipova, ujedno najveći od svih. Na drugom mestu je „Samsung“, a na trećem „Intel“.
Tri od pet kompanija koje izrađuju programe i opremu za litografiju kompjuterskih procesora imaju sedište u SAD, a po jedna u Holandiji i Japanu. Pošto Kina (još uvek) nema dovoljno znanja na tom području, jasno je da joj američke sankcije zagorčavaju život. Na tu kartu je igrao Donald Tramp, a Džo Bajden je produžio istim putem, pa je Amerika nedavno zabranila kompaniji TSMC da izvozi procesore u sedam centara u Kini, pod izgovorom da tamošnji superkompjuteri izrađuju programe za kinesku vojsku. Analitičari predviđaju da Kini treba još deset godina, možda i više, da sama osvoji tu tehnologiju, posle čega se očekuje da će sat koji odbrojava vreme do početka sukoba s Amerikom – početi brže da kuca. Američki generali ne gaje tu vrstu optimizma – prema njima sukob bi mogao da bukne za najviše šest godina.

AUSTRALIJSKI BUBNJEVI RATA Na tu računicu se oslanjaju i u Australiji, gde je nedavno novi ministar odbrane Piter Daton upozorio narod da se pripremi na rat, jer „rat sa Kinom ne može u potpunosti da isključi – u bliskoj budućnosti“.
Još jasniji je ministar unutrašnjih poslova Australije, koji je na proslavi „dana Anzaca“ (pomen Australijancima i Novozelanđanima palim u ratovima) podvukao da se u regionu „sve glasnije i sve bliže čuju bubnjevi rata“, zbog čega građani moraju biti spremni na realnost u kojoj sve ide „u pravcu rata“.
Potom je profesor Džejms Lorenson građanima „preveo“ floskule političara o „pripremljenosti za rat“, s obzirom na to da ne opisuju dovoljno precizno šta to zapravo znači. „To znači na milione mrtvih, uključujući Australijance. Došlo bi do globalne ekonomske katastrofe. Do tančina treba objasniti ’kakav bi bio taj rat’“, ističe profesor i dodaje da se „opasnost od globalnog sukoba u poslednjih pet godina iz dana u dan samo – povećava“.

KINESKE PRIPREME Da Kina u pogledu statusa Tajvana, kao ni o drugim pitanjima koja se tiču njenog teritorijalnog integriteta, nije spremna da popušta niti pregovara, potvrđuje izjava predstavnika kineskog ministarstva spoljnih poslova Zhao Lijiana. On je podvukao da je „tajvansko pitanje isključiva stvar Kine“ koja „nikada neće dozvoliti nijednoj državi da se meša u njene unutrašnje poslove“.
Jasno je da Kina ne preti praznom puškom; prema proceni međunarodnog instituta SIPRI u Stokholmu, SAD sa 732 milijardi dolara, koliko troše na oružje, još uvek drže primat u svetu. Štaviše, Amerika troši na naoružanje više nego deset najbližih suparnika, mada i Kina konstantno povećava davanja za vojsku – samo prošle godine je zbog „pretnji u regionu“ potkrepila vojni budžet za 6,8 odsto. Iako se spoljna politika Kine ne zasniva na pretnji silom, odlučna je da ne odstupa od vitalnih nacionalnih interesa, zbog čega se sprema i za najgori scenario.
Kako izgledaju te pripreme, demonstrirala je prošle sedmice pred očima celog sveta kada je u samo jednom danu njena ratna mornarica dobila pojačanje u vidu tri velika plovila: nosača helikoptera, nuklearne podmornice i ratnog broda. Za Kinu je karakteristično da u poslednje vreme tako brzo gradi brodove za svoju vojsku, da je u tom pogledu nadmašila čak i američku ratnu mornaricu.
Iako Ameriku još nije sustigla po broju velikih nosača aviona – koji Kini i nisu toliko potrebni – kineska ratna mornarica (PLAN) postaje prava glavobolja za američku industriju. Zahvaljujući tridesetogodišnjem razmahu „globalizacije“, mnoge najveće fabrike su zbog jeftinije radne snage preseljene iz SAD u Kinu, pa je Kina i u domenu izgradnje brodovlja ostavila Ameriku daleko iza sebe.
U SAD više nema dovoljno brodogradilišta koja bi mogla da pariraju kineskim. Otuda je kineska vojna mornarica još 2019. godine prestigla američku: Kina je već početkom 2020. imala 350, a Amerika samo 293 ratna broda. Novi kineski amfibijski brod i nosač helikoptera klase 075 Yushen, sličan američkim brodovima Wasp, može da nosi oko trideset helikoptera uz oko 1.200 vojnika i samo je još više povećao razliku u naoružanju – u korist Kine. Plus što se u kineskim brodogradilištima ubrzano grade još dva slična broda.
Veliki iskorak za Kinu predstavlja i nova nuklearna podmornica klase 094 Jin, koju su krstili Changzheng 18. Ona je šesta iste vrste i može da nosi 12 balističkih raketa dometa preko 8.000 kilometara. Sve to dopunjuje i novi razarač klase 055 Renhai pod imenom Dalian, koji je treći svoje vrste, a pored topova i protivavionskih raketa nosi i veće protivbrodske rakete YJ-18, kao i rakete za napade na kopnene ciljeve CJ-10.

RAT ILI ODVRAĆANJE Sve to nas dovodi do ključnog pitanja – da li takvo gomilanje ratnog arsenala, uz sve češće provokacije od strane SAD i njenih saveznika, neminovno vodi u rat ili će to naoružanje poslužiti samo za odvraćanje (deterrence) protivnika, što bi bio spas za kuglu zemaljsku.
Nema sumnje da je sada na potezu Vašington. Stručnjaci za geopolitiku se naime slažu u proceni da se SAD i Kina trenutno nalaze u položaju u kome nova i sve veća svetska sila – Kina – zahvaljujući svom privrednom i vojnom potencijalu preuzima primat od dosadašnje najveće supersile, Amerike. Što bi mogao da postane dovoljan razlog za – rat. Posredi je Tukididova zamka, poznata još iz vremena ratova između ljutih rivala, antičke Sparte i Atine.
Jedan od očeva istoriografije – Tukidid svojevremeno je u svom delu „Istorija Peloponeskog rata“ opazio da je „uspon Atine, i strah koji je to izazvalo u Sparti, učinilo rat neizbežnim“.
Na univerzitetu Harvard su na tragu tog drevnog spoznanja pokrenuli „Projekat Tukididova zamka“ koji je osmislio Grejam Alison. U knjizi „Osuđeni na rat“ posvetio se upravo toj temi, odnosno traženju odgovora na dilemu jesu li ratovi koje „izazivaju stare supersile“ uvek neizbežni? U to ime je s grupom naučnika pomno analizirao podatke koji otkrivaju odnose među moćnim državama tokom poslednjih 500 godina, a na osnovu postojećih istorijskih dokumenata. Identifikovano je čak 16 primera kada su se nove, „rastuće“ sile suočile s već iznemoglim konkurentom. U 12 slučajeva je međusobno nadgornjavanje oko premoći okončano ratom. U svega četiri primera je izbegnuto krvoproliće: prilikom odmeravanja snaga između Španije i Portugalije u kasnom 19. veku, tokom sukoba SAD i Velike Britanije početkom 20. veka, u vreme Hladnog rata između SAD i Sovjetskog Saveza u 20. veku, te sukoba Nemačke i Francuske s Velikom Britanijom oko budućnosti EU. U svim tim primerima isprepletani su međusobni odnosi i već satkane veze bili jači od sporova koji su te države gurali u haos rata. To je podatak koji uliva nadu, iako se radi o svega četvrtini primera koje je na površinu izbacila sumorna statistika harvardskog projekta.
Zebnju budi činjenica da je u tri četvrtine primera sudar stare i rastuće, nove regionalne ili svetske sile, kako nas istorija uči – obavezno prerastao u rat. Nije teško shvatiti da bi u našem svetu, zbog ogromne razorne moći savremenog oružja uključujući i nuklearno, rat kao opcija bio poguban za sve.
Takav razvoj događaja mogao bi biti izbegnut samo ukoliko SAD i Kina pronađu način za „miroljubivu koegzistenciju“, suživot u miru, koji su kao luč mikrokozma svojevremeno u svetu propagirale jugoslovenska, a uz nju srpska diplomatija.
Ali ta luč neće dugo trajati ako političke vođe supersila, a pre svega američka administracija, nisu naučili lekciju koje nam je istorija ostavila u amanet kako ne bismo ponavljali najskuplje greške iz prošlosti. Izvesno je da će Amerika s mukom prepustiti tron najjače među jakima, mada mora da uzme u obzir i činjenicu da današnja Kina više nije ona država kojoj su u prošlosti zapadne sile nametale ponižavajuće uslove trgovanja, drogom trovale njihovo stanovništvo i kažnjavale je kako im se prohtelo.
A s obzirom na to da smo u godini kada se obeležava dva veka smrti Napoleona Bonaparte, valjalo bi da se i u Ovalnom kabinetu sete njegove dalekovide mudrosti iz 1817. godine: „Neka Kina spava; jer kada se probudi, protrešće svet.“ Kina odavno više ne spava.

[/restrict]