Svetionik – Bandijera

Na 15-godišnjicu od pokradenog Referenduma, Crna Gora se u mojim očima nije promijenila iz korijena, a samo je korjenita promjena mogla da iskorijeni montenegrinsko nacionalističko zlo. Dana 21. maja 2006. Crna se Gora prekrižila i postala Montenegro

Dana 21. maja 2006. prestao sam da gledam crnogorske televizije. Zacrvenilo mi se pred očima od silnih separatističkih zastava. Uprkos dogovoru da se to ne čini do zvanične objave rezultata – Đukanovićeva struja počela je šenluk po svim gradovima, i ostavila zbunjene vođe srpskih stranaka da se budalasto zaglédaju. Jer, znali su: ako zucnu („Čekajte, alo, nismo se tako dogovorili!“), i pozovu narod da… (ubaciti glagol po želji), nastaće građanski rat..
Na 15-godišnjicu od pokradenog Referenduma, Crna Gora se u mojim očima nije promijenila iz korijena, a samo je korjenita promjena mogla da iskorijeni montenegrinsko nacionalističko zlo. Dana 21. maja 2006. Crna se Gora prekrižila i postala Montenegro.
Da li je Referendum bio pokraden?
Da Referendum jeste bio pokraden, manirom carta canta, dokazuje obimna „Bijela knjiga“.
Kao što je čuvena Peraška torta, po formi tart, sastavljena samo od kore i obimnog fila – tako je baš i „Bijela knjiga“ sastavljena od korica unutar kojih se nalazi more dokaza o pokradenosti Referenduma (pdf na www.in4s.net). Na 1300 strana ređaju se dokumenti o mahinacijama sa biračkim spiskom, pritiscima na glasače, kupovinom glasova, zloupotrebama tokom glasanja, problematičnim utvrđivanjem rezultata, kao i ulogom pristrasnih medija.
„Bijela knjiga“ dokazuje da je aktuelna Crna Gora zapravo nelegalna. Dakako, nije ona nelegalna iz rakursa međunarodnog prava, već iz rakursa većinskih srpskih glasača koji, takođe nelegitimno, nisu pitani, upravo zato što su većinski, ni da li da Crna Gora uđe u NATO. Referenduma o tome nije ni bilo.
Umjesto da se na 15-godišnjicu od pokradenog plebiscita, Montenegro prekrsti u Crnu Goru, posebno stoga što su se koncem mjeseca avgusta 2020. dogodili izbori čije su rezultate odredile litije na koje je znalo da izađe i preko 200.000 mahom Srba dnevno – Montenegrom iz nekog razloga špartaju i dalje takozvane patriotske auto-kolone.
U Podgorici se na skupovima samozvanih patriota i antifašista, a zapravo neofašista, čuju pjesme ustaške ikone Marka Perkovića Tompsona. Neko te plaćenike uči da je dozvoljeno izazivati bližnje porukom: „Samo našom zastavom može da se maše“, u značenju – samo novom, skorašnjom, crvenom. Poruka o „samo našoj zastavi“ znači prije svega da srpska trobojka, istorijska u Crnoj Gori, nije „naša“. Neki se gorski analitičari pitaju čime onda da na tzv. Dan nezavisnosti mašu Albanci, Bošnjaci i Hrvati? Neće oni mahati zastavama što ljube crvenu bandijeru, nego iz vlastitih interesa, ako uopšte budu stigli da mašu zastavama, jer…
Crnogorske „patriote“ sašile su bandijeru ginisovskih razmjera, od 5000 metara kvadratnih, koju kane razviti na Cetinju, 21. maja 2021, a pod parolom „svi pod jednu zastavu“. Sedmicama su po društvenim mrežama kružili pozivi da se participira „koliko ko može“, eda bi se skupio novac i platio golemi fetiš. Ne znam u kakvim stanovima žive oni koji će mahati tom zastavom, ali sam izračunao da će ona biti preko 172 puta veća od stana u kome živim. A možda mi tako i treba kad 21. maja 2006. nisam iskreno priljubio tu referendumom osveštanu tkaninu na usne i koljenopreklono je cjelivao.
Kad se prođe Crnom Gorom, čak i kroz gradove poput Nikšića i Herceg Novog, gdje je neupitno ko čini nacionalnu većinu, moguće je opaziti kako ima onih koji su crvenom bandijerom na balkonu ili prozoru deklarisali nacionalnu pripadnost. To što im niko kamenjem iz ruke ili praćke kupljene kod Kineza za evro ne lomi prozore, ukazuje samo na jedno: da su zastavama okitili svoje imanje u sredinama koje su tolerantne prema bližnjima. Do izbora od 30. avgusta prošle godine, na kojima se vjeruje da je pobijedila opozicija, svako isticanje srpske zastave bilo je zabranjeno. S rukom na srcu, mislim i da je danas.
S obzirom da osim nove zastave Montenegrini nemaju drugih identitetskih upora, naštampali su je u hiperinflatornim količinama, pa je kače i ističu, mašu njome i razmahuju se, te čine podvige objavljujući uplatnice koliko je ko dao za onu istorijski veliku, za – the big one!
Na pitanje kako je moguće da se po svemu srpsko Cetinje prometnulo u suprotnost, u antisrpsko Cetinje, odgovor može biti samo jedan, i logičan je zato što je metafizičan: moguće je, jer se oko velike svetinje uvijek motaju učenici onoga čije se ime ne spominje. Na Cetinju se, osim moštiju Svetog Petra Cetinjskog, nalaze i tri velike hrišćanske relikvije, ikona Bogorodice Filermske (koja je zatočena u Istorijskom muzeju), čestica Časnog krsta i ruka Svetog Jovana Krstitelja. Kada sam prije 7-8 godina pitao kumu Cetinjanku kako bi njeni sugrađani reagovali kada bi se na Lovćenu po treći put podigla Njegoševa kapela, što je, ne zaboravimo, testamentarna volja Petra Drugog Petrovića, odgovorila je da bi se većinsko Cetinje opasno diglo protiv. Navikli su se, kazala je, na mauzolej. Na pitanje novinara Gorana Milića s kim bi se prije uporedio, s kraljem Nikolom ili Njegošem, Milo Đukanović je spremno odgovorio da bi, dakako, s kraljem Nikolom. Na nekoj meni nebitnoj svečanosti, na stepenicama kojima se uspinje do mauzoleja na Lovćenu, Đukanović je onomad kazao kako je uvjeren da bi i Njegoš da je živ, podržao ulazak Crne Gore u Evropsku uniju. Aha. Onda nije, kada je kroz usta vojvode Draška opisivao Evropu, a danas bi. Kako da ne.
Ostaje da vidimo kako će se živjeti u sjeni fetiša čije se dimenzije deboto otimaju kontroli. Zastava od 5000 metara kvadratnih popuniće sve zenice koje budu gledale crnogorske televizije. No što će biti sa sezonom? Stotine inspektorah već stoje kao zapete puške na granici Crne Gore i Bokeljskog primorja. I novi pre-prezaduženi režim mora od nečega da živi kao i onaj prethodni, prezaduženi. Inspektori su spremni da se spušpte, ide kakva-takva sezona. Gotovi su da zađu po butigama, i da harače.

Programski format Svetionika jeste da bljeska s upravo bokokotorske nulte nadmorske. S jedine geografije na svijetu na kojoj naš narod i dalje živi uz more