Paklena bitka i istina o njoj

Mitske razmere jedne tragedije:

Knjiga BOJANA DIMITRIJEVIĆA I NEMANJE DEVIĆA

2. deo

Desilo se to 6. maja 1945. godine, bila je nedelja, Uskrs i Đurđevdan istoga dana. Sačuvalo se svedočenje da je taj dan bio miran, bez borbe, da su visovi bili pod snegom, a doline osute beharom. Za većinu ravnogoraca iz ove kolone bio je to poslednji Uskrs i Đurđevdan i poslednji veliki hrišćanski praznici koje su jedni drugima čestitali

Kolona Jugoslovenske vojske u otadžbini, noseći svoj krst na golgotskom putu preko bosanskih planina, čije kretanje iz dana u dan, iz kilometra u kilometar prate istoričari Dimitrijević i Dević, našla se, nošena istorijskim usudom, na planini Bitovlji, desetak kilometara severno od Konjica. Desilo se to 6. maja 1945. godine, bila je nedelja, Uskrs i Đurđevdan istoga dana. Sačuvalo se svedočenje da je taj dan bio miran, bez borbe, da su visovi bili pod snegom, a doline osute beharom. Za većinu ravnogoraca iz ove kolone bio je to poslednji Uskrs i Đurđevdan i poslednji veliki hrišćanski praznici koje su jedni drugima čestitali.
Sutradan je kolona kod Bradine prešla prugu i drum koji povezuju Konjic i Sarajevo. Od toga dana stalni pratilac kolone bili su partizanski avioni koji su poletali sa sarajevskog i mostarskog aerodroma, zasipajući ih bombama i mitraljeskom vatrom. Bila je to uglavnom avijacija Nezavisne Države Hrvatske, čiji su se piloti avionima priključili partizanima. Kolona se zatim, zaputivši se prema Drini, uspinjala uz planinu Visočicu, a onda se ispred nje isprečila nabujala reka Jezernica, desna pritoka Neretve u njenom gornjem toku. Jezernica se probijala kroz strmu i nesavladivu klisuru. S jedne strane okomit kanjon i nabujala reka, a s druge selo Obalj, koje su zaposele jake partizanske snage. Cela kolona našla se u gotovo nesavladivoj klopci. Ravnogorci su pobacali teško naoružanje u kanjon reke Jezernice, zatim su se u reci našli i verni pratioci konji. Okrenuli su se prema Obalju i u noći između 10. i 11. maja uz juriš uspeli su da potisnu komuniste, i otvore put preko planine Lelije, prema Zelengori, gde ih je čekao kraj.
Na planini Zelengori, koja zahvata prostor od oko 160 kvadratnih kilometara na teritorijama opština Kalinovik, Foča i Gacko, Jugoslovenska vojska u otadžbini vodila je 13. maja poslednju bitku posle koje je prestala da postoji kao organizovana vojna snaga. Bitka se vodila na prostoru gde su se još u lišću belele kosti partizana koji su ovde izginuli nepune dve godine ranije u Petoj ofanzivi, gde su ih opkolili Nemci. Sada su u ulozi Nemaca bili partizani za koje „borba sa četnicima Draže Mihailovića nije bila samo borba vojničkog značaja sa protivnikom, već je to bila klasna, ideološko-politička borba sa glavnom snagom kontrarevolucije u zemlji“. Sada su komunisti koristili priliku da unište svog najvažnijeg protivnika u građanskom ratu koji su oni poveli.
Istoričari Bojan Dimitrijević i Nemanja Dević, pozivajući se na istorijske izvore ravnogorskog i partizanskog porekla, uspeli su da osvetle ovu bitku u kojoj je, kao što smo pomenuli, stradalo 9.235 ravnogoraca, među kojima i više od 300 oficira. Najžešći sukobi vođeni su u područjima sela Vrbnica, Ljubina i Zakmur. Ravnogorci koji su ostali bez municije bili su opkoljeni sa svih strana, iza svakog drveta čekala ih je partizanska cev. Nadletali su ih partizanski avioni, mitraljirali i zasipali bombama. Pored bombi i mitraljeskih rafala iz aviona su sejani i leci namenjeni borcima na kojima je pisalo da je rat završen, da je zavladao mir, da ih kod kuća čekaju porodice. Od njih je traženo da pobiju svoje starešine i da s tim letkom mirno idu kući.

POGIBIJA VOJE MIHAILOVIĆA Potporučnik Ivko Jovanović, ranije komandant bataljona u Požeškom korpusu JVuO, ostavio je svedočanstvo o borbama vođenim 12. maja kada je poginuo Vojislav, sin đenerala Mihailovića: „Zauzet je Obalj i krećemo pod borbom u planinu Leliju, gde nas njihovi avioni biju jače nego ikada. Idemo, pa ko pade – pade, a ko ostade ide dalje. Nadali smo se da će nam biti lakše kad se dokopamo Zelengore, ali avaj, Zelengora je bila zaposednuta sa svih strana. Zadnji krkljanac je počeo, zauzimamo neko selo gde su oni (partizani) smešteni. Mislim da se zvalo Vrbnik ili Vrbnica, ne sećam se tačno. Opšti krkljanac. Avioni tuku sad na smenu. Jedni dolaze, a drugi odlaze. Gine Voja, naš ljubimac i za sve ratni drug. Relejno se javlja: ’Pogibe nam Voja.’ Ovo nam teško pada, Čiča nailazi i vidi svog miljenika mrtvog. Idu mu suze ispod naočara, teško ga je bilo gledati, da se vojska do kraja ne demorališe. Vadi papir iz torbe i skicira mesto, a on mrtav prigrlio svoju ’bredu’. Kad je Čiča skicirao mesto, reče: ’Sahranite ga.’ Vojislav Mihailović je u trenutku pogibije imao 21 godinu; u najboljem maniru oficirskih sinova, bez ikakve protekcije, tokom rata je bio redov Crnogorske (kosjerićke) brigade.“

U toj paklenoj bici ravnogorci su padali kao snoplje. Ova drama može se najbolje dočarati pogibijom đenerala Miroslava Trifunovića, komandanta Srbije. Na golgotski put kroz Bosnu poveo je i svojih dvoje maloletne dece, ćerku i sina. U ovim dramatičnim trenucima nije se od njih odvajao. Partizani su im se sasvim približili, prema Trifunoviću je iz šume s bliskog odstojanja poletela bomba. Da bi spasio decu, Trifunović je dograbio bombu s namerom da je odbaci od sebe, ali mu je ona eksplodirala u rukama i ubila ga. Danas se zna za grob đenerala Trifunovića.
Ovako je, prema svedočenju Aleksandra Miloševića, izgledao đeneral Mihailović dok je izdavao svoju poslednju komandu: „Na nogama mu behu vojničke engleske cokule, iznad kojih se video na seljačkim čarapama divan vez šumadijskog sela. Čakšire na levom kolenu pocepane. Na levom rukavu vojničke bluze, ispod ramena, prišivena krasno izvezena kruna i grb sa natpisom: ’Svome Čiči – Jaručišanke’… Lice mu je upola osvetljavalo sunce. Mrko bakarna boja naročito je isticala ionako jako odražene bore na izmučenom i izmršavelom licu. Izraz mu je bio miran, više svetiteljski. Iz njega se jasno čitala i u ovom trenutku, najcrnjem od najcrnjih, bezgranična vera u pobedu ravnogorske misli, pobedu pravde i istine, pobedu moralnih veličina čovekovih… Tog trenutka naš besmrtnih Čiča izgledao mi je u snazi svog duhovnog bića kao masiv Maglića.“ U tim odsudnim trenucima kako je posvedočio očevidac ovih događaja Aleksandar Milošević, Mihailović je izdao svoju poslednju naredbu: ‘Po trojkama, petorkama, desetinama, kako se može, i snagom svog ličnog zalaganja i umenja, produžite svaki na svoju nadležnu teritoriju. Nastavite borbu za dobro našega naroda. Ja ću biti sa vama. Naša je pobeda!“
Malo je bilo onih koji su, izvršavajući ovu Mihailovićevu naredbu, uspeli da se izvuku iz partizanskog obruča, i da se domognu svojih zavičaja. Većina ih je ostavila kosti na bojištu na Zelengori. Na ovoj planini u to vreme nije važilo ratno pravo koje je štitilo zarobljenike. Nisu vredela ni obećanja odštampana na lecima koje su bacali komunistički avioni. Svi su ubijani, ranjenici na licu mesta, a za one koji su se mogli kretati traženi su obližnji ponori, vrtače i jame nad kojima su ti ljudi masovno ubijani, a njihova tela bacana u jame. Istina, bio je jedan broj sveštenika, intelektualaca, ravnogorskih komandanata koji su vođeni u Sarajevo i Foču, tamo su isleđivani i ubijani. Manji broj je upućen iz Sarajeva u logore u Srbiji.

KROMPIR S VRANICE Jedan od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini koji su ostavili svedočenja o Bosanskoj golgoti bio je Aleksandar Milošević – zabeležio je zanimljiv događaj koji se zbio 5. maja 1945. godine na jednom vrhu planine Vranice, gde je kraj vatre zanoćio Draža Mihailović s najužom pratnjom. „U dugom i teškom maršu kroz nenaseljena mesta utrošili smo sve zalihe hrane, i u ovom momentu nije bilo hrane za večeru. Neko je od prisutnih imao jedan nepečen krompir u džepu. Izvadio ga je, ispekao u vremenu međusobnog razgovora, i ponudio Čiči. On je odbio da ga primi i izrazom lica, pri tome, pokazao takvu uzvišenost u žrtvi, da je za sobom poveo i one koji su i te kako priželjkivali taj pečeni krompir. Sutradan ujutru, u momentu kad smo svi bili spremni za pokret, zapazio sam da je krompir ostao kraj vatrišta.“

Bojan Dimitrijević i Nemanja Dević, nastojeći da što bolje rasvetle ovu dramu na Zelengori, ukrštali su istorijske izvore ravnogorske i partizanske. Komunisti su se pripremili da na Drini zadaju poslednji udarac Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Pažljivo je praćeno kretanje kolone kroz centralnu Bosnu na osnovu čega su se mogli doneti zaključci da će ravnogorci nastojati da priđu Drini i domognu se Srbije. Na Ivan sedlu 8. maja formiran je Operativi štab, kome su bile podređene partizanske jedinice zadužene da unište Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Na čelu Operativnog štaba bio je Danilo Komnenović, komandant Bosanskohercegovačke divizije Korpusa narodne odbrane. Među jedinicama koje su se posebno istakle u likvidaciji ravnogoraca bila je 3. sandžačka brigada, u čijem sastavu gotovo da i nije bilo partizana koji su 1942. godine krenuli u Bosansku Krajinu. Ova jedinica pretrpela je velike gubitke 1943. godine u bici na Sutjesci, a njen novi sastav činili su novomobilisani borci sa prostora Sandžaka. Pored ove u okršaju sa ravnogorcima i streljanju zarobljenika istakla se i 12. i 13. hercegovačka brigada i posebno 19. krajiška brigada. Ravnogorce su ubijali i pripadnici partizanskih jedinica vojske i milicije koje su činili sandžački muslimani. Kako stoji u jednom izveštaju, oni su od ostalih partizanskih jedinica preotimali četnike da bi ih ubijali. Posebno su to činile milicijske jedinice koje su zvali „ćebovci“ gde se isticao Hasan Hodžić. Ali ipak, kako kažu Dimitrijević i Dević, glavni likvidatori ravnogoraca na Zelengori bili su Srbi.

Kraj u sledećem broju