PAD NA PAMET – Na koloseku srpske tuge

Uplovljavajući na dok Andrićgrada, Handke je tečno pevao „Ide Mile lajkovačkom prugom“ najviše osluškujući i ponavljajući onaj stih „dugačka je lajkovačka pruga“. U tom stihu je našao nešto što mu je bilo potrebno

Andrićev institut u Andrićgradu dodelio je „Veliku nagradu Ivo Andrić“ nobelovcu Peteru Handkeu, pa je dan nakon toga upriličena plovidba do Starog Broda kako bismo svi videli šta je tamo napravljeno za ovu godinu koju je pojela korona.
Naravno, čim je Peter sleteo u Republiku Srpsku, mediji iz BiH osuli su baražnu paljbu po njemu, a Andrićgrad ponovo označili kao mesto gde je vršen genocid nad muslimanskim stanovništvom devedesetih godina. Ponovo je svako ko je prisustvovao, s Emirom Kusturicom na čelu, nazvan velikosrpskim nacionalistom ili poricateljem genocida, bez obzira na to što se sve odigralo u gradu na čijim se kapijama bratski grle Mehmed-paša i Makarije Sokolović. Ali zašto bi se onih željnih rata i svađe to ticalo.

POMIRENJE – NE RAT Ti medijski udari na Handkea nisu prestajali iako je on u svom govoru na dodeli nagrade pričao o pomirenju. Nije ih se ticalo ni to što niko tih dana nije pomenuo ni rat ni svađu. Sve je bilo podređeno umetnosti.
Međutim, to je naljutilo celu BiH. Oni nekoga čiji je umetnički domet apsolutno neosporan svlače s pijedestala u blato svojih uverenja i ideologije ne shvatajući da se ne može baš svako uvaliti u blato, naročito ako je taj previše visoko, kao što je Handke. Čak mislim da je te dežurne huškače najviše iznerviralo upravo to što cela ta svetkovina književnosti nije imala veze s njima. Insistiraju na ratu u danima kada smo mi, sedeći na trgu u Andrićgradu, jedni drugima punili uši utiscima o Handkeovim delima. Dok smo mi pričali o njegovom opisu čistača cipela, o vlatima trave koja nije sigurna da li je trava ili travnjak, o dvogodišnjem detetu sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, o simfoniji kapa, o lukovima višegradske ćuprije, o sazvučjima koje smo čuli među koricama knjiga, o važnosti umetnosti, noćima obojenim poezijom, o šetnji, mediji su govorili o genocidu, svađanju, oduzimanju nagrada i ordenja, o orgijanju, vatri, barutu i krvi. Mi smo nakon prvog dana ustali opijeni lepotom i zaigrani rečima poput dece, a oni su i dalje brujali o užasima.
Drugog dana smo zaplovili ka Starom Brodu i slušali stihove dok su oni mržnjom bombardovali s ekrana i stranica štampe. I dalje su nas optuživali za genocid kada smo doplovili na mesto u kom je ubijeno preko šest i po hiljada Srba. Tamo smo obišli sve što smo mogli, pa su neki i plakali videvši skulpture i muzejsku postavku, hiljade imena koja ispunjavaju muzej od poda do krova.
Išli smo u crkvu u Starom Brodu, pomolili se za naše stradalnike i sve čistog srca i sa užasom svesni činjenice da je stradanje srpskog naroda oduvek bilo sakrivano i vest o njemu zabranjivana.
Ali mi ni tad, kada bi bilo prirodno pričati o počiniocima i žrtvama, nismo spominjali one koji su i dalje negde iz Sarajeva lajali na nas, pre svih na Handkea. On je nemo obilazio i gledao sve ovo tražeći u svemu ono po šta je i devedesetih dolazio, a to je istina, i uz nju je, siguran sam, tražio i umetnost.

NA KOLOSEKU SRPSKE TUGE Uplovljavajući na dok Andrićgrada, Handkea smo slušali kako tečno peva „Ide Mile lajkovačkom prugom“ najviše osluškujući i ponavljajući onaj stih „dugačka je lajkovačka pruga“. U tom stihu je našao nešto što mu je bilo potrebno. Ujutru sam ga video kako to zapisuje na papir.
Na tom višednevnom slavljenju umetnosti i ničega drugog, svima nama koji smo bili u ovom društvu na pameti je bio samo taj stih „dugačka je lajkovačka pruga“. I hukćući kroz noć tim predugim kolosekom srpske tuge, našli smo sreću na jednoj stanici obasjanoj lepotom pisane i izgovorene reči na kojoj je otpravnik vozova bio Handke. Tamo smo napravili pauzu. Nije nam palo na pamet da gledamo na susedni kolosek kojim je protutnjao voz kroz čije otvorene prozore su do nas doletale psovke i ratni povici. Oni su se gubili u noći.
Mi smo se tih dana odmarali za dalji put našom prugom. Iako je ponekad mračna, naša je i valja nam hoditi njom. A brate, da je dugačka, dugačka je, Bog je blagoslovio.