Lekcije Semjona Zelenskog

Nedotučene kaznene ekspedicije i njihovi sledbenici pokušavaju danas da preuzmu ideologiju nacista od onih koji su bili opsednuti teorijama o sopstvenoj izuzetnosti, rekao je Putin na Paradi pobede

Dan pobede nad nacizmom je verovatno najznačajniji praznik u savremenoj Rusiji i nije slučajno što je predsednik Vladimir Putin zatražio da građani ove godine imaju čak 11 spojenih neradnih dana. Prvi maj, Vaskrs i Dan pobede tako su se stopili u praznični niz koji objedinjuje sve ideje, težnje i stremljenja ruskog naroda. Praznik rada podseća da plamen socijalne pravde ponovo bukti u najvećoj državi sveta, dok proslava Vaskrsenja Hristovog ukazuje da se Rusija vraća hrišćanskim korenima – bez ugrožavanja bilo čijeg prava na slobodu veroispovesti. Konačno, kada se svet rada i materijalne izgradnje spoji s duhovnim uzdizanjem ljudi, onda je narod sposoban na najveće podvige i pobede, kao što je bilo 9. maja 1945. godine, kada je Moskva predvodila napore čovečanstva u otporu rušilačkom i ubilačkom nacističkom režimu, s epicentrom u Berlinu i pipcima u mnogim prestonicama Evrope i sveta. Ne treba zaboraviti ni da je tadašnji sovjetski lider Staljin u potpunosti rehabilitovao Rusku pravoslavnu crkvu tokom Velikog otadžbinskog rata (1941–1945), svestan da je bez Boga u duši naroda nemoguće izvojevati pobedu protiv zla. [restrict]

JASNE PORUKE KREMLJA Na neki način, današnja Rusija se ponovo nalazi pred sličnim iskušenjima. I ponovo je njen odgovor isti: oslanjanje na sopstvene snage u privredi i poljoprivredi, jačanje socijalne komponente, armije i Crkve. Ove godine tradicionalna parada za Dan pobede održana je bez prisustva najviših inostranih delegacija, uz samo jedan izuzetak. To je Emomali Rahmon, od 1994. predsednik bivše sovjetske republike Tadžikistan, zemlje koja se nedavno našla u udarnim vestima svetskih medija zbog pograničnog sukoba sa takođe sovjetskom Kirgizijom, gde je pre nekoliko meseci vlast smenjena revolucijom. S obzirom na to da su obe države u ruskoj zoni interesa, kao članice vojnog saveza ODKB, Putin i Rahmon poslali su na ovaj način poruku da Moskva neće dozvoliti da se geopolitički procesi u Centralnoj Aziji odvijaju nekontrolisano, pod uticajem spoljnih faktora. Jer, od 2001. i formiranja Šangajske organizacije za saradnju, Rusija i Kina počele su da preuzimaju odgovornost za bezbednost i stabilnost u ovom delu sveta. Potvrda toga je i nedavna odluka predsednika Džoa Bajdena da američke trupe napuste Avganistan, posle dve decenije od invazije na ovu zemlju.
Govoreći pred okupljenim veteranima Drugog svetskog rata i drugim visokim zvanicama na Paradi pobede na Crvenom trgu u Moskvi, Vladimir Putin je naglasio da će „Rusija čvrsto braniti svoje nacionalne interese“. „Rat je doneo toliko neizdrživih iskušenja, patnji i suza, da je to nemoguće zaboraviti. Nema oprosta i opravdanja za one koji ponovo osmišljavaju agresivne planove. Skoro čitav vek nas deli od događaja kada je u centru Evrope drsko prikupljala predatorsku silu monstruozna nacistička zver. Sve ciničnije su zvučale parole rasne i nacionalne superiornosti, antisemitizma i rusofobije“, ocenio je ruski predsednik događaje koji su prethodili izbijanju Drugog svetskog rata i ukazao da, u svetlu aktuelnih međunarodnih dešavanja, Rusija tvrdo brani međunarodno pravo. „Pri tome, mi ćemo čvrsto štititi naše nacionalne interese i osigurati bezbednost našeg naroda“, poručio je Putin – pre nego što su pod zidinama Kremlja počele da defiluju pod konac postrojene čete i bataljoni, najmoderniji tenkovi, rakete, avioni i helikopteri. To je bila još jedna jasna poruka.
Ali one koji snevaju o nekoj novoj svetskoj hegemoniji nisu najviše zabrinule njegove poruke o ugroženosti međunarodnog prava, već su se svi obrušili na reči u kojima je pominjao „nedotučene kaznene ekspedicije“. Kako je naglasio, istorija zahteva da se čine zaključci i izvlače lekcije. „Nažalost, sada ponovo pokušavaju da preuzmu mnogo toga od ideologije nacista, od onih koji su bili opsednuti teorijama u kojima bulazne o sopstvenoj izuzetnosti“, rekao je Putin i podvukao da se ne radi samo o ekstremistima i grupama međunarodnih terorista. „Danas mi vidimo okupljanje nedotučenih kaznenih ekspedicija, njihovih sledbenika, pokušaje revizije istorije i pravdanja izdajnika i zločinaca, na čijim je rukama krv stotina hiljada nedužnih ljudi. Naš narod isuviše dobro zna čemu to vodi“, rekao je predsednik Ruske Federacije. Njegove reči pojasnio je i portparol Dmitrij Peskov, rečima da „u evropskim zemljama sve više dižu glavu neonacisti“ i da je za Rusiju to neprihvatljivo. „U Ukrajini, u nekim zemljama Pribaltika, zaista vidimo iste te neonaciste. ’Galicija’ je u Kijevu marširala sasvim nedavno“, ukazao je Peskov.

KOME SMETA GEORGIJEVSKA TRAČICA Zaista, najbolja ilustracija Putinovih reči jesu događaji i Ukrajini. To je zemlja u kojoj je od 2017. zakonom zabranjeno isticanje nekada zajedničkog simbola borbe protiv nacizma i fašizma – „georgijevske lente“, odnosno narandžasto-crne tračice Svetog Đorđa. Činjenica je, takođe, da su ukrajinske vlasti mnogo tolerantnije prema pojavama neonacizma i njihovim simbolima, nego prema tekovinama antifašizma, uključujući i georgijevsku lentu i crvenu zastavu pobede koja je 1945. pobodena na vrhu Rajhstaga. Umesto da se Ukrajina diči pobedom kojoj je i sama mnogo doprinela, vlast u Kijevu godinama popušta pred pritiskom fašista i njihovom ideologijom – najpogubnijom upravo za samu ovu državu. Od 2017. zabranjeno je pokazivanje, nošenje i distribucija georgijevske tračice i bilo kakve simbolike u narandžasto-crnoj boji. Umesto sopstvene antifašističke simbolike pod kojom su se borili njihovi dedovi, Ukrajincima je Zapad odobrio korišćenje simbola crvenog maka koji koriste Britanci, ali veze nema s ukrajinskom tradicijom. Onima koji nose georgijevsku traku sledi kazna od 100 dolara, za ponovljen „prekršaj“ 200, a moguće je dobiti i 15 dana zatvora.
S druge strane, neonacisti šetaju slobodno širom Ukrajine, nose kukaste krstove i podižu ruku u znak pozdrava „zig hajl“ – čak i u centru Kijeva. I niko ih ne sprečava. Poslednji put to se desilo 28. aprila, kada je održan „marš višivanke“, tj. tradicionalne ukrajinske vezene košulje, koja je i simbol ukrajinskih ekstremnih nacionalista. Povod nije bila ukrajinska „nedelja mode“ već godišnjica formiranja zloglasne SS divizije „Galičina“ (Galicija), što je oblast na zapadu ove zemlje, gde je i najveća podrška ekstremnoj ideologiji: prema nekim istraživanjima, navodno više od 70 odsto tamošnjih građana pozitivno ocenjuje istorijsku ulogu nacističkog saradnika Stepana Bandere i njegovih saboraca. Stotine ljudi promarširalo je 28. aprila Kijevom, noseći „višivanke“ i držeći u rukama zastave s amblemom „Galičine“, iste onakve kakve su se mogle u ovom gradu videti i tokom nacističke okupacije pre osam decenija. Tada su, doduše, pored njih stajale crveno-bele nemačke zastave s kukastim krstom u sredini, dok se danas vijore žuto-plave ukrajinske.

BRUTALNA REVIZIJA ISTORIJE Ovo je bila toliko očigledna demonstracija nacizma u ukrajinskoj prestonici da je, dva dana kasnije, ipak morao da se oglasi i predsednik Vladimir Zelenski, rekavši da nema opravdanja za „ovu situaciju“ i da „kategorički osuđuje bilo kakve manifestacije totalitarnih režima, uključujući i nacional-socijalistički, kao i pokušaje revizije istine o Drugom svetskom ratu“. „Poraz nacizma bio je pobeda našeg naroda“, saopštio je šef države. Ali ne samo što ukrajinski predsednik ništa nije učinio da spreči neonacističko divljanje, i što se oglasio tek 30. aprila uveče, već je i njegova poruka prilično dvosmislena – isto kao i zvanična politika Kijeva i odnos prema nacizmu posle 2014. godine. Najpre, on govori o tome da „osuđuje manifestacije totalitarnih režima, uključujući i nacional-socijalistički“, čime ide naruku onima koji izjednačavaju Hitlera i Staljina, odnosno tadašnji Berlin i Moskvu. A to i jeste brutalna revizija istorije, gde se žrtve proglašavaju za zločince. To je svesna igra u kojoj učestvuju mnogi u Evropi, pogotovo oni koji su tokom rata služili Hitleru: em što tako satanizuju Rusiju i dezavuišu njenu veliku pobedu (u korist Amerikanaca), em „peru“ i sopstvene biografije – jer „svi smo mi isti“. A Putin kaže: Nismo isti!
Druga mantra novokijevske „religije vesternizma“ jeste uvođenje praznika 8. maja, kao „Dana sećanja i pomirenja“, dok je 9. maj preimenovan u „Dan pobede nad nacizmom u Drugom svetskom ratu“. U svim zemljama dani sećanja se uvode povodom tužnih događaja i nacionalnih tragedija, pa je nejasno za čime Ukrajinci žale 8. maja? Nije valjda za kapitulacijom Nemačke? A šta je „pomirenje“, s kim se to oni mire? Da nije možda s poraženom stranom, odnosno ukrajinskim nacistima s Banderom na čelu, a koji su istrebljivali civilno stanovništvo? Sve im je, dakle, oprošteno?
Ne misle svi tako u Ukrajini. Devetog maja, na Dan pobede, uprkos zabranama, lideri odnedavno najpopularnije partije „Opoziciona platforma“, s Jurijem Bojkom, Vadimom Rabinovičem i Viktorom Medvedčukom na čelu, okupili su se u centru Kijeva pored legendarnog tenka T-34 i odatle započeli prazničnu povorku – dok su se istovremeno okupljali i ekstremni nacionalisti. Većih incidenata nije bilo, ali je i to poslužilo neformalnom lideru OP Viktoru Medvedčuku da izjavi kako se ne sme dopustiti „revanš nacizma koji diže glavu“ u Ukrajini. Zar nisu to isto izjavili Putin i Peskov i da li to govori da je u budućnosti ipak moguće približavanje političkih stavova Moskve i Kijeva? I da li je upravo to razlog što zapadni krugovi uporno podstiču Ukrajinu da se silom obračuna s nepokornim Donbasom, pa čak i Krimom?
Ali dok predsednik Zelenski ne zna kom bi se carstvu privoleo i da li su protekli dani za njega bili odraz žalosti, ili nacionalnog ponosa, pomoć bi mogla da mu stigne iz „okupiranog Donbasa“. Na vojnoj paradi koju je samoproglašena republika održala 9. maja u Donjecku publicistkinja Tatjana Montjan nosila je tokom ceremonije Besmrtni puk sliku – Semjona Ivanoviča Zelenskog! Deda predsednika Ukrajine, kad već unuk nije hteo da to učini, simbolično je i potpuno zasluženo defilovao ulicama u Tatjaninim rukama: reč je o dvostrukom nosiocu Ordena Crvene zvezde, koje je 1944. zaslužio kao komandir minobacačkog voda, a zatim i pešadijske čete. Kada bi znao da njegov unuk dopušta da nacisti marširaju Kijevom i slave Banderu i Hitlera – šta bi mu rekao? Verovatno isto što i Putin.

[/restrict]