Ko spada u red „istaknutih pravnika“

Suverenost države i nezavisnost sudija (2.deo)

Zašto srpska udruženja sudija i tužilaca, kao i srpski profesori prava, s pravom govore o potrebi zaštite pravosuđa od uticaja domaće politike, a potpuno zanemaruju zaštitu pravosuđa od malignog inostranog ideološkog uticaja?

Zašto je važno da se eliminiše ili makar smanji na najmanju moguću meru uticaj izvršne i zakonodavne vlasti u postupku izbora sudija i tužilaca, kristalno jasno je objasnio 2018. godine, na jednom skupu Društva sudija Srbije, nedavno preminuli doajen srpske ustavnopravne nauke Ratko Marković. Dok se izvršna i zakonodavna vlast u demokratskim režimima „ustanovljavaju primenom načela narodne suverenosti“, dotle se, veli profesor Marković, sudska vlast ustanovljava „primenom načela profesionalnosti.“ Kako je izbor sudija i tužilaca povezan sa ispunjenjem stručnih uslova, „taj izbor nije u stanju da, saglasno načelu narodne suverenosti, obavlja narod, tj biračko telo ili njegovo predstavništvo ili šef države, nego merodavno profesionalno telo, jer samo ono može vrednovati uslov presudan za taj izbor – stručnost prijavljenih kandidata.“ Zato „sudska vlast treba sama sebe da bira“, a ukoliko bi se „ipak izbor poverio šefu države ili zakonodavnom telu onda se on ne bi mogao obaviti bez predloga sudske vlasti“, zaključio je tom prilikom profesor Marković. Istovremeno je objasnio da je takav zbor nosilaca pravosudnih funkcija uslovljen time što nosioci izvršne i zakonodavne vlasti crpe legitimitet iz poverenja većine naroda, a nosioci sudske vlasti iz poverenja pravničke struke.

POZIVANJE NA NARODNU SUVERENOST Političari su se, međutim, oduvek teško mirili sa zahtevom da drže ruke dalje od sudija i tužilaca. O tome profesor Ratko Marković na istom skupu veli: „Sudovi i tužilaštva imaju različite uloge u postizanju istog cilja – vaspostavljanja pravde. Upotrebom ili zloupotrebom te svoje moći oni mogu preokrenuti mnoge životne sudbine, političke pravce i karijere. Otuda nastojanje političkih moćnika, kako god se predstavljali, da drže sudove i tužilaštva pod sobom.“ Političari bi, rečju profesora Markovića, „najradije da državni organi u kojima su predstavljeni – parlament, šef države, vlada – s pozivom na narodnu suverenost biraju sve sudije i tužioce i da im vremenski ograniče mandat, ne bi li se u njima umesto profesionalnog formirao poslušnički duh.“ Valja se prisetiti da je upravo pozivanje na narodnu suverenost služilo kao opravdanje francuskim jakobincima i sovjetskim i jugoslovenskim komunistima da uvedu od naroda na određeni rok izabrane sudije i da uvođenjem porote laiciziraju sudijski poziv.
Pravno-istorijski gledano potreba za obezbeđenjem sudske nezavisnosti postala je očigledna tek kada je politika počela da se organizuje i vodi na partijskom principu, kada je ministra-birokratu zamenio partijski ministar. Ta zakonomernost se lako može uočiti i u razvitku srpskog pravosuđa. U samo nekoliko dana razlike Srbija je 1881. godine dobila prvi Zakon o „nezavisnosti sudijskoj“, kako se tada s pravom nazivao Zakon o sudijama, i prvi Zakon o udruženjima i zborovima, s kojim je u zemlji započelo partijsko organizovanje. Svestan opasnosti da partizanstvo iz politike lako može da se prelije u sudstvo, poslanik Stojan Pavlović je tada za skupštinskom govornicom jasno upozorio kako „bez ovog zakona (Zakona o „nezavisnosti sudijskoj“), ja nikad ne bih mogao glasati za slobodu štampe, za zborove i udruženja, jer bi se ogrešio o savest.“

BORBA PARTIJSKOG SA NAČELOM SUDIJSKE NEZAVISNOSTI Kasniji razvitak pravosuđa Kraljevine Srbije nije bio ništa drugo nego borba partijskog načela s načelom sudijske nezavisnosti. Tako je donošenje Ustava od 1888. godine, a potom i njegovo ukidanje 1894. godine, iskorišćeno, najpre, od strane radikala, a onda od naprednjaka i liberala, da se u Kraljevini Srbiji partijski „prečisti“ formalnopravno nezavisno sudstvo. Iako se stanje u pravosuđu Srbije čas udaljavalo, a čas približavalo od normativnog ideala, mora se priznati da je taj ideal bio takav da se ondašnja Srbija u pogledu ustavnih i zakonskih jemstava sudske nezavisnosti, prema oceni ustavnog pravnika Tanasija Marinkovića, „neočekivano vinula i iznad najviših evropskih uzora, usvajajući, pored uobičajenog korpusa jemstava funkcionalne i personalne nezavisnosti, rešenja u pogledu načina sticanja i prestanka sudijske funkcije koja u zapadnoj Evropi počinju da se šire nakon Drugog svetskog rata, a u istočnoj se sreću tek nakon pada Berlinskog zida.“
Stoga je zaista žalosno što su rešenja postojećeg Ustava, koja se tiču izbora sudija i prestanka sudijske funkcije, znatno lošija iz ugla sudske nezavisnosti od rešenja koja je sadržao prvi Srbijin Zakon o „nezavisnosti sudijskoj“ iz daleke 1881. godine.
Prema važećem Ustavu Srbije zakonodavna vlast bira ne samo sudije na prvi mandat od tri godine i sve predsednike sudova, već i sve članove Visokog saveta sudstva, nadležnog za izbor i razrešenje svih sudija koji se biraju za stalno. Nasuprot tome, prema Zakonu o sudijama od 1881. godine Narodna skupština je birala samo sudije prvostepenih sudova, dok su se sve druge sudije i svi predsednici sudova birali tako što su kolegije svih sudija Apelacionog i Kasacionog suda (ili samo Kasacionog suda kada se birao njegov član) za jedno upražnjeno sudijsko mesto birale dvojicu kandidata, od kojih je ministar pravde predlagao knezu jednog. Jednom rečju, prema Zakonu od 1881. godine presudnu rečju u izboru sudija imala je sama sudijska struka (osim kod izbora prvostepenih sudija), dok je prema važećem Ustavu u izbora sudija presudna reč politike oličene u zakonodavnom telu.

UTICAJ NA PRAVOSUĐE Amandmani koje je 2018. izradilo Mnistarstvo pravde, a koji su za sada dobili zeleno svetlo tzv. Venecijanske komisije, sadrže rešenja koja su takva, da će i dalje biti i te kako moguć uticaj političkih partija na izbor sudija i tužilaca, samo, rečju R. Markovića, „u promenjenom i skrivenom obliku.“ Vlast pokušava da očuva uticaj na pravosuđe, pre svega, posredstvom instituta „istaknutih pravnika“ i „institucije za obuku u pravosuđu“. Ministarstvo pravde je predložilo da „istaknuti pravnici“ treba da čine polovinu članova Visokog saveta sudstva i, zajedno s ministrom pravde, polovinu Visokog saveta tužilaca. Ko spada u red „istaknutih pravnika“ ne određuje se na osnovu stručnih, već političkih merila, jer „istaknute pravnike“ ne bira strukovno udruženje, već Narodna skupština kao političko telo. Nacrtom ustavnih amandmana Ministarstva pravde predviđeno da za sudiju i zamenika javnog tužioca može biti „izabrano samo lice koje je okončalo posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom.“ Reč je o Pravosudnoj akademiji, koja bi usvajanjem ovakvih amandmana postala umesto zakonske ustavna kategorija.
Već je uočeno kako predlog da se za sudiju i zamenika javnog tužioca može izabrati samo lice koje je završilo obuku u Pravosudnoj akademiji pruža izvršnoj vlasti mogućnost da kadrira pravosuđem kontrolišući upis u Pravosudnu akademiju.

OBLIKOVANJE SVESTI Druga opasnost koja dolazi od ovakvog rešenja do sada je izmakla svim kritičarima nacrta ustavnih amandmana Ministarstva pravde. Nezavisnost srpskog pravosuđa ne bi bila ugrožena samo partijskim trijerisanjem kandidata kod upisa u Akademiju, već, čini se, još malignije uticajem zapadnih fondova i NVO na programe obuke kandidat za buduće sudije i tužioce. Kada se pogleda sadržaj programa obuke i priručnika koje na svom sajtu preporučuje Akademije, kao i izvori finansiranja ovih programa, postaje jasno da se radi o ustanovi koja kroz obuku, nametanjem određenih standarda u tumačenju pravnih propisa, treba da oblikuje svest srpskih sudija i tužilaca. Usvajanjem neoliberalnog diskursa u tumačenju pravnih normi sudije i tužioci treba da budu izmešteni iz domaćeg nacionalnog vrednosnog i kulturološkog okvira i time postanu deo kompradorske elite. Imajući u vidu da je sudija kada rešava pojedinačni slučaj dužan da, po rečima Slobodana Jovanovića, „izrazi jednu tuđu volju, zakonodavčevu, a ne svoju vlastitu,“ posledica vrednosno-kulturološkog konvertitstva obučenih sudija i tužilaca, koje se ogleda u tumačenju norme domaćeg zakonodavca prema usmenom ili pisanom uputstvu stranaca, neminovno će dovesti do desuverenizacije države.
Simptomatično je što srpska udruženja sudija i tužilaca, kao i srpski profesori prava, s pravom govore o potrebi zaštite pravosuđa od uticaja domaće politike, a potpuno zanemaruju zaštitu pravosuđa od malignog inostranog ideološkog uticaja. O tome ćuti i vlast. Zašto?

Nastaviće se