BEZIZLAZNI IZLAZ

Da li su osećanja koja prethode saumoubistvima samo vrh ledenog brega velikih psiholoških problema nastalih tokom pandemije?

Neposredno pre pandemije uzrokovane koronavirusom, podatak da oko osamsto hiljada ljudi godišnje u svetu sebi oduzme život ukazivao je na samoubistvo kao na jedan od vodećih uzroka nasilne smrti među ljudskom populacijom. Stopa suicida, iskazana brojem samoubica u odnosu na sto hiljada stanovnika veoma je nejednaka u različitim zemljama i regionima. Sa samoubistvom kao izraženim zdravstvenim problemom u čitavom razvijenom svetu, posebno u Japanu i zemljama zapadne Evrope, suočava se i Srbija sa srednjom stopom suicida, odnosno podatkom da godišnje više od hiljadu ljudi uspešno podigne ruku na sebe. Činjenica da na svakih četrdeset sekundi na planeti jedan čovek ubije sebe, označava tamni ritam tanatoidnog pulsa koji je u vreme pandemije dobio posebno značenje.
U uslovima pandemije ovaj planetarni puls se ubrzao i uvećan broj suicida pokazuje da se aktivnost virusa odražava ne samo na fizički, već i na duševni život ljudi. Budući da se delovanje koronavirusa javlja u sadejstvu sa drugim bolestima, smatra se da je prikladnije umesto pandemije govoriti o sindemiji. To zajedničko, sinergično delovanje ima za posledicu znatno veći negativni efekat nego li prost zbir pojedinačnih bolesti. Skloni da intenzivnije i dublje emocionalno reaguju, pojedinci u uslovima pandemije su i više izloženi stresnim doživljajima koji produbljuju njihovu depresivnost, pa se i delovanje sindemije ogleda u pogoršavanju njihovog psihičkog stanja.

SINDEMIČNA SUICIDNOST Iako važi za veoma prilagodljivo biće, odakle proističe njegov konformizam, čovek plaća veliku cenu da opstane u promenjenim uslovima. U toj globalnoj životnoj realnosti koju ne mogu da promene, pojedinci i kolektivi se adaptiraju na svoj način. U vreme ove sindemije, život je postao drugačiji, a potreba da i u tim bitno izmenjenim uslovima funkcioniše normalno, traži od pojedinca dodatnu energiju što ga dovodi do iscrpljivanja, poremećaja njegovog materijalnog stanja, socijalnog, kulturnog i duševnog života. Porast broja inficiranih i strah od novih varijanti mutiranog virusa, dramatizuje opštu duhovnu krizu koja stvara i produbljuje čovekove zdravstvene i psihičke probleme.
Primena mera za suzbijanje epidemije, poput fizičkog distanciranja i prinudne izolacije, dovodi do redukovanja i ukidanja neposredne komunikacije, socijalne izolovanosti i usamljenosti. U nedostatku sagovornika, čovek počinje da razgovara sam sa sobom ali i sa stvarima oko sebe, najpre u sebi, vodeći unutrašnji dijalog, a onda i glasno. Ta komunikacija može da bude i produktivna, ali se situacija menja kada počne da doživljava da mu stvari odgovaraju i kada dolazi do narušavanja granice realnosti a iracionalno u sadržaju nesvesnog počne da preovladava nad mogućnošću racionalne kontrole.
Pogoršavanje mentalnog stanja izraženo u povećanoj anksioznosti, depresivnosti i osećanju obesmišljenosti sopstvenog postojanja potencijalno uslovljava i stvaranje suicidnih osećanja koje prethode saumoubistvima koja su samo vrh ledenog brega velikih psiholoških problema nastalih tokom pandemije. Veliki broj pokušaja i izvršenih samoubistava ukazuje na znatno veći broj onih koji su u pojačanom strahu, anksioznosti i depresiji.
Premda je početak pandemijske krize delovao podsticajno na ljude i smanjivanje broja samoubistava u odnosu na prethodni period, završetak te prve akutne faze i produžetak krize doneo je mentalni zamor osenčen osećanjem beznađa, što je uz materijalne i socijalne nevolje uticalo na pogoršanje mentalnog stanja duševno nestabilnih osoba. Kada se potroše materijalne i duhovne rezerve, stresni doživljaj je prelomna tačka negativne promene duševnog zdravlja. Pokazuje se da se niti koje nas povezuju sa svetom i drugim ljudima ispredaju iz našeg svesnog i emocionalnog bića, ali da negativne misli i osećanja dovode u pitanje i prekidaju te veza što ima za posledicu preokretanje vitalne energije agresivnosti u destruktivnu autoagresivnost. Budući da je čovekova agresivnost izraz njegove životne energije samopotvrđivanja usmerene ka spoljašnjem svetu, autoagresijom on je usmerava ka sebi u cilju egzistencijalnog samoponištenja.

BEKSTVO OD STVARNOSTI Na osnovu podataka o samoubistvu u Japanu, gde se vodi i najpreciznija i najpouzdanija evidencija o stopi suicida u ovoj zemlji, u prvoj deceniji trećeg milenijuma godišnje je više od 34000 ljudi oduzimalo sebi život. Primenom preventivnih mera ovaj broj je smanjen za oko trećinu. O katastrofalnim posledicama pandemije u Japanu ukazuje podatak da je u ovoj zemlji do pojave koronavirusa postojao desetogodišnji trend smanjivanja veoma visokog broja samoubistava, ali je od početka pandemije on ponovo u porastu. U poslednjim mesecima prošle, 2020. godine zabeleženo je 40 posto više samoubistava nego u istom periodu prethodne godine. Svakog meseca u Japanu više od 2000 Japanaca sebi oduzme život. Muškarci to čine dva puta više nego žene, ali je broj samoubistava žena u vreme sindemije zbog gubitka posla uvećan za preko 80 posto. Podatak da je od suicida izgubljeno više ljudskih života nego što je premunulo od korona virusa ukazuje na to da primenu mera za suzbijanje epidemije nisu pratila i odgovarajuća prevencija odvraćanja od suicida. Pokazalo se da su od zaraze znatno veći problem posledice primenjenih mera protiv nje koje su dovele do epidemije samoubistava.
Uporedo sa velikim brojem žrtava od koronavirusa u Italiji je tokom pandemije došlo i do povećanog broja samoubistva. Zbog prekomernog stresa suicid je zabeležen i među zdravstvenim radnicima sa prve linije fronta u borbi protiv kovida 19. Budući da je u nas, zbog razlike između zvaničnih informacija i stvarne stope smrtnosti, još uvek sporan tačan broj preminulih od posledica koronavirusa u prošloj godini, u tom kontekstu treba sagledati i brojnost onih koji su zatražili psihološku pomoć, pokušali i izvršili suicid u vreme pandemije. Zbog dramatičnog rasta broja zaraženih i umrlih, čini se da su uvećani psihički problemi pojedinaca tragično ispoljeni u pojavi samoubistava ispod radara interesovanja naše javnosti.

NEADEKVATNO ODREĐENJE Bez obzira na veličinu, brojevi su puka statistika, a svaka nasilna i prerana smrt čoveka je najveća tragedija koja zahteva adekvatno sagledavanje i određenje. Na preporuku stručnjaka SZO za osobu koja sebi oduzme život ne bi trebalo reći da je izvršila samoubistvo već da je „preminula od suicida“, čime se navodno izbegava njeno etiketiranje i okrivljavanje njene najbliže okoline za ono što se dogodilo. Međutim, ovim određenjem se suicid označava kao uzročnik, poput bolesti ili neke više sile, od koje se umire, a eufemističkim izrazom se zamagljuje adekvatno definisanje realnog uzroka smrti kao posledice voljne i svesne aktivnosti pojedinca da sebi oduzme život.
Nastojeći da se ublaži pravo značenje suicida, ovim izrazom se beži od realnosti a čovek određuje kao bespomoćno biće pred problemom koji ga prevazilazi. Ukoliko se umire od suicida, onda mu se pripisuje i priznaje nerealna impersonalna moć nad pojedincem kao njegovom žrtvom. Međutim, nije čovek objekat te sile koja ga lišava života, već je njegova aktivnost ta koja ga čini subjektom suicida. Da nije njegovog čina autoagresije suicid ne bi ni postojao. Agresija subjekta koji tu svoju aktivnost usmerava ka sebi kao objektu u cilju poništavanja života pokazuje samoubistvo kao zastrašujući čin, a nastojanje da se njegovo realno značenje ublaži određuje ga lažnim. Do toga dolazi ne zato što stručnjaci ne znaju da je suicid posledica autoagresije, već zato što tu istinu hoće da predstave drugačije.
Aktivnost pojedinca koja dovodi do njegovog samoubistva je važna činjenica u osvešćivanju tog tragičnog čina i sagledavanja mogućnosti njenog preusmerenja. Jer kao što se iz pokidanih nevidljivih niti smisla ispreda tragično osećanje apsurdnosti sopstvenog postojanja koje pokreće pojedinca da podigne ruku na sebe, tako i svest o mogućnosti zaustavljanja tog pokreta može biti i presudna aktivnost u procesu preobražaja negativne energije i njenog preusmerenja ka ponovnom osmišljavanju njegovog života.
Budući da prevazilazi postojeći realitet u kojem se nastoji da razume, samoubistvo nije samo individualni problem. Nerešiv u okviru datog konteksta, pojmovnih i saznajnih ograničenja, problem zahteva pomeranje postojećih granica i njegovo sagledavanje u okviru u kojem dobija novo značenje i mogućnost rešenja. Zato tu duboku egzistencijalnu upitanost treba razložiti na konkretna pitanja na koja se može dati odgovor. Počev od toga da se preciznije definiše sam problem kao uzrok negativnih osećanja, a potom i da se ona odrede u kontekstu sagledavanja mogućnosti rešenja problema.

POTREBA ZA SMISLOM Otkrivajući postojeće relacije i pravila u prirodi i nastojeći da u okviru životnih datosti zadovolji potrebu da organizuje realnost uspostavljanjem odnosa između njenih elemenata koji postaju činioci njegovog sveta, čovek nalazi i ostvaruje smisao svog postojanja. Njegova jaka potreba da objasni svoje postojanje u svetu neodvojiva je od potrebe da osmisli sopstvenu egzistenciju. Ukoliko se, dakle, može govoriti o toj dubljoj potrebi za smislom, onda ona potiče iz čovekove težnje da u okviru postojećeg prirodnog reda stvori i sopstveni svet.
Smisao je subjektivno osećanje koje zavisi od sposobnosti pojedinca da ga sačuva i obnavlja. Dokaz da smisao zavisi prvenstveno od ljudskog subjekta je taj što se osećaj njegove potrošenosti i odsustva javlja u okolnostima kada ga subjekt ne obnavlja i više ne stvara. Ono što je nekad imalo puno smisla kada se težilo određenom životom cilju, može postati besmisleno nakon njegovog ostvarenja. Ostvareno postaje središte oko koga se život ponavlja i ritualizuje, a pojedinac bez moći i želje da takav život promeni ostaje zatočenik istanjenog, izbledelog i nestalog životnog smisla. Gubitak tog osećanja smisla, kao osnov ljudskog postojanja, vodi do egzistencijalnog vakuuma u kojem preovlađujući osećaj besmisla prerasta u snažan suicidni motiv.
Kada život postane apsurdan, samoubistvo je, prema Kamiju, autentičan odgovor na upitnost tog stanja i način izlaženja iz njega. Polazeći od stava da zbog čovekove bačenosti u svet, njegov život nema smisla, francuski pisac konstatuje da se ljudi ne ubijaju zbog tog apsurda, što na indirektan način dokazuje da život, ipak, ima smisla. Taj smisao potiče od protivrečnosti apsurda u njemu sebi, a mogućnosti njegovog razrešavanja su različite. Pobunom se prkosi apsurdu i prevazilazi nezavidno egzistencijalno stanje, a onaj ko pronađe smisao svog života, poput Kamija u moralnosti ili Sartra u intelektualnom angažovanju i humanističkoj aktivnosti, ne poništava sopstvenu egzistenciju samoubistvom.
Život nije po sebi apsurdan, zbog čovekove bačenosti u svet, već to postaje zbog njegove nemogućnosti da otkrije, uspostavi i ostvari svoj životni smisao. Besmisao se otvara kao preteći bezdan čoveku pokolebane i izgubljene vere u smisao sopstvenog života. Međutim, nije saznanje apsurda uzrok njegove tragičnosti, već način života koji dovodi do osećanja besmisla. Smisao nema samo racionalnu, pojmovnu i saznajnu već i emocionalnu vrednost bitnu za ljudsku egzistenciju. Čovek se ne ubija zbog saznanja o besmislenosti života, ali osećaj životnog apsurda i uvid da vodi život bez smisla postaju presudni da prekrati takav život.

LOGIKA TRAGIČNOG Iako je u izvršenju suicida važna i prethodna ideja kojom je opsednut pojedinac i koja poput tempirne bombe čeka svoj trenutak ostvarenja, veoma su bitne i tragične okolnosti u kojima on podiže ruku na sebe. Budući da te okolnosti čine i sredstva za autoagresiju, posedovanje oružja povećava izglede da ga pojedinac upotrebi protiv sebe kada se nađe u krizi. Poput Čehovljevog pravila o pušci koja stojeći na zidu u prvom činu, mora da opali u trećem činu drame, i posedovanje oružja ocrtava unutrašnju logiku drame pojedinca koji će ga upotrebiti kao rešenje i izlaz iz bezizlaza.
Tragičnost samoubilačke situacije se ogleda u tome što je osoba u depresiji preplavljena negativnim iracionalnim osećanjem koje onemogućava aktiviranje mehanizma racionalne kontrole koji bi mogao da spreči čin samoubistva. Kada pojedinac bez svoje volje zapadne u takvo stanje, onda ne može da iz njega pronađe izlaz, već postaje njegova žrtva. U tom životnom lavirintu egzistencijalnog vakuuma prestaju da važe uobičajene značenjske odrednice hrabrosti i kukavičluka. Hrabrim se čini sebi onaj ko je spreman da sebi oduzime život, dok istovetno značenje dobija i onaj ko odluči da uprkos nepovoljnim okolnostima nastavi da živi. Zastrašena samoubistvom i kukavica ne prekida svoj život, ali iz straha od života nastoji da izađe iz njega.
U stanju depresije i očaja, pod uticajem snažnih negativnih osećanja koja preovladaju u njemu, čovek je onemogućen da adekvatno misli jer sužava kontekst problema u kojem bi mogao da pronađe rešenje i zaslepljen emocijama ne uviđa krajnje tragične posledice odluke da oduzme sebi život. Ne shvatajući svoju poziciju u tom kontekstu ne uviđa mogućnost odustajanja od negativne aktivnosti koja ga odvodi na bespovratni put. Upitnost nezavidnog stanja u kojem se našao, traži odgovor koji je na poseban način već dat u našoj tradiciji. Naime, prema narodnom verovanju, đavoli su ti koji navode ljude na samoubistvo, dok ih Bog od tog čina nastoji da spase. Ukoliko je identitet Božjeg suparnika određen aktivnošću kojom kvari ljudima poslove, čini im štetu i nanosi zlo, onda je posledica njegovog delovanja i prekidanje pomenutih niti smisla koje oni uspostavljaju u svom životnom samopotvrđivanju. Rezultat tog delovanja je čovekovo suočavanje sa svojim besmislenim i apsurdnim postojanjem kao tragičnim životnim osećanjem koje ukoliko ne uspe da prevaziđe postaje žrtva đavola. U tom osećanju svoje bezvrednosti, beskorisnosti i besmislenog života, on gubeći samopoštovanje gubi i sebe, a prekidanjem nevidljivih niti smisla dolazi do preusmerenja agresivnosti ka samom sebi u cilju samodestrukcije.