БЕЗИЗЛАЗНИ ИЗЛАЗ

Да ли су осећања која претходе саумоубиствима само врх леденог брега великих психолошких проблема насталих током пандемије?

Непосредно пре пандемије узроковане коронавирусом, податак да око осамсто хиљада људи годишње у свету себи одузме живот указивао је на самоубиство као на један од водећих узрока насилне смрти међу људском популацијом. Стопа суицида, исказана бројем самоубица у односу на сто хиљада становника веома је неједнака у различитим земљама и регионима. Са самоубиством као израженим здравственим проблемом у читавом развијеном свету, посебно у Јапану и земљама западне Европе, суочава се и Србија са средњом стопом суицида, односно податком да годишње више од хиљаду људи успешно подигне руку на себе. Чињеница да на сваких четрдесет секунди на планети један човек убије себе, означава тамни ритам танатоидног пулса који је у време пандемије добио посебно значење.
У условима пандемије овај планетарни пулс се убрзао и увећан број суицида показује да се активност вируса одражава не само на физички, већ и на душевни живот људи. Будући да се деловање коронавируса јавља у садејству са другим болестима, сматра се да је прикладније уместо пандемије говорити о синдемији. То заједничко, синергично деловање има за последицу знатно већи негативни ефекат него ли прост збир појединачних болести. Склони да интензивније и дубље емоционално реагују, појединци у условима пандемије су и више изложени стресним доживљајима који продубљују њихову депресивност, па се и деловање синдемије огледа у погоршавању њиховог психичког стања.

СИНДЕМИЧНА СУИЦИДНОСТ Иако важи за веома прилагодљиво биће, одакле проистиче његов конформизам, човек плаћа велику цену да опстане у промењеним условима. У тој глобалној животној реалности коју не могу да промене, појединци и колективи се адаптирају на свој начин. У време ове синдемије, живот је постао другачији, а потреба да и у тим битно измењеним условима функционише нормално, тражи од појединца додатну енергију што га доводи до исцрпљивања, поремећаја његовог материјалног стања, социјалног, културног и душевног живота. Пораст броја инфицираних и страх од нових варијанти мутираног вируса, драматизује општу духовну кризу која ствара и продубљује човекове здравствене и психичке проблеме.
Примена мера за сузбијање епидемије, попут физичког дистанцирања и принудне изолације, доводи до редуковања и укидања непосредне комуникације, социјалне изолованости и усамљености. У недостатку саговорника, човек почиње да разговара сам са собом али и са стварима око себе, најпре у себи, водећи унутрашњи дијалог, а онда и гласно. Та комуникација може да буде и продуктивна, али се ситуација мења када почне да доживљава да му ствари одговарају и када долази до нарушавања границе реалности а ирационално у садржају несвесног почне да преовладава над могућношћу рационалне контроле.
Погоршавање менталног стања изражено у повећаној анксиозности, депресивности и осећању обесмишљености сопственог постојања потенцијално условљава и стварање суицидних осећања које претходе саумоубиствима која су само врх леденог брега великих психолошких проблема насталих током пандемије. Велики број покушаја и извршених самоубистава указује на знатно већи број оних који су у појачаном страху, анксиозности и депресији.
Премда је почетак пандемијске кризе деловао подстицајно на људе и смањивање броја самоубистава у односу на претходни период, завршетак те прве акутне фазе и продужетак кризе донео је ментални замор осенчен осећањем безнађа, што је уз материјалне и социјалне невоље утицало на погоршање менталног стања душевно нестабилних особа. Када се потроше материјалне и духовне резерве, стресни доживљај је преломна тачка негативне промене душевног здравља. Показује се да се нити које нас повезују са светом и другим људима испредају из нашег свесног и емоционалног бића, али да негативне мисли и осећања доводе у питање и прекидају те веза што има за последицу преокретање виталне енергије агресивности у деструктивну аутоагресивност. Будући да је човекова агресивност израз његове животне енергије самопотврђивања усмерене ка спољашњем свету, аутоагресијом он је усмерава ка себи у циљу егзистенцијалног самопоништења.

БЕКСТВО ОД СТВАРНОСТИ На основу података о самоубиству у Јапану, где се води и најпрецизнија и најпоузданија евиденција о стопи суицида у овој земљи, у првој деценији трећег миленијума годишње је више од 34000 људи одузимало себи живот. Применом превентивних мера овај број је смањен за око трећину. О катастрофалним последицама пандемије у Јапану указује податак да је у овој земљи до појаве коронавируса постојао десетогодишњи тренд смањивања веома високог броја самоубистава, али је од почетка пандемије он поново у порасту. У последњим месецима прошле, 2020. године забележено је 40 посто више самоубистава него у истом периоду претходне године. Сваког месеца у Јапану више од 2000 Јапанаца себи одузме живот. Мушкарци то чине два пута више него жене, али је број самоубистава жена у време синдемије због губитка посла увећан за преко 80 посто. Податак да је од суицида изгубљено више људских живота него што је премунуло од корона вируса указује на то да примену мера за сузбијање епидемије нису пратила и одговарајућа превенција одвраћања од суицида. Показало се да су од заразе знатно већи проблем последице примењених мера против ње које су довеле до епидемије самоубистава.
Упоредо са великим бројем жртава од коронавируса у Италији је током пандемије дошло и до повећаног броја самоубиства. Због прекомерног стреса суицид је забележен и међу здравственим радницима са прве линије фронта у борби против ковида 19. Будући да је у нас, због разлике између званичних информација и стварне стопе смртности, још увек споран тачан број преминулих од последица коронавируса у прошлој години, у том контексту треба сагледати и бројност оних који су затражили психолошку помоћ, покушали и извршили суицид у време пандемије. Због драматичног раста броја заражених и умрлих, чини се да су увећани психички проблеми појединаца трагично испољени у појави самоубистава испод радара интересовања наше јавности.

НЕАДЕКВАТНО ОДРЕЂЕЊЕ Без обзира на величину, бројеви су пука статистика, а свака насилна и прерана смрт човека је највећа трагедија која захтева адекватно сагледавање и одређење. На препоруку стручњака СЗО за особу која себи одузме живот не би требало рећи да је извршила самоубиство већ да је „преминула од суицида“, чиме се наводно избегава њено етикетирање и окривљавање њене најближе околине за оно што се догодило. Међутим, овим одређењем се суицид означава као узрочник, попут болести или неке више силе, од које се умире, а еуфемистичким изразом се замагљује адекватно дефинисање реалног узрока смрти као последице вољне и свесне активности појединца да себи одузме живот.
Настојећи да се ублажи право значење суицида, овим изразом се бежи од реалности а човек одређује као беспомоћно биће пред проблемом који га превазилази. Уколико се умире од суицида, онда му се приписује и признаје нереална имперсонална моћ над појединцем као његовом жртвом. Међутим, није човек објекат те силе која га лишава живота, већ је његова активност та која га чини субјектом суицида. Да није његовог чина аутоагресије суицид не би ни постојао. Агресија субјекта који ту своју активност усмерава ка себи као објекту у циљу поништавања живота показује самоубиство као застрашујући чин, а настојање да се његово реално значење ублажи одређује га лажним. До тога долази не зато што стручњаци не знају да је суицид последица аутоагресије, већ зато што ту истину хоће да представе другачије.
Активност појединца која доводи до његовог самоубиства је важна чињеница у освешћивању тог трагичног чина и сагледавања могућности њеног преусмерења. Јер као што се из покиданих невидљивих нити смисла испреда трагично осећање апсурдности сопственог постојања које покреће појединца да подигне руку на себе, тако и свест о могућности заустављања тог покрета може бити и пресудна активност у процесу преображаја негативне енергије и њеног преусмерења ка поновном осмишљавању његовог живота.
Будући да превазилази постојећи реалитет у којем се настоји да разуме, самоубиство није само индивидуални проблем. Нерешив у оквиру датог контекста, појмовних и сазнајних ограничења, проблем захтева померање постојећих граница и његово сагледавање у оквиру у којем добија ново значење и могућност решења. Зато ту дубоку егзистенцијалну упитаност треба разложити на конкретна питања на која се може дати одговор. Почев од тога да се прецизније дефинише сам проблем као узрок негативних осећања, а потом и да се она одреде у контексту сагледавања могућности решења проблема.

ПОТРЕБА ЗА СМИСЛОМ Откривајући постојеће релације и правила у природи и настојећи да у оквиру животних датости задовољи потребу да организује реалност успостављањем односа између њених елемената који постају чиниоци његовог света, човек налази и остварује смисао свог постојања. Његова јака потреба да објасни своје постојање у свету неодвојива је од потребе да осмисли сопствену егзистенцију. Уколико се, дакле, може говорити о тој дубљој потреби за смислом, онда она потиче из човекове тежње да у оквиру постојећег природног реда створи и сопствени свет.
Смисао је субјективно осећање које зависи од способности појединца да га сачува и обнавља. Доказ да смисао зависи првенствено од људског субјекта је тај што се осећај његове потрошености и одсуства јавља у околностима када га субјект не обнавља и више не ствара. Оно што је некад имало пуно смисла када се тежило одређеном животом циљу, може постати бесмислено након његовог остварења. Остварено постаје средиште око кога се живот понавља и ритуализује, а појединац без моћи и жеље да такав живот промени остаје заточеник истањеног, избледелог и несталог животног смисла. Губитак тог осећања смисла, као основ људског постојања, води до егзистенцијалног вакуума у којем преовлађујући осећај бесмисла прераста у снажан суицидни мотив.
Када живот постане апсурдан, самоубиство је, према Камију, аутентичан одговор на упитност тог стања и начин излажења из њега. Полазећи од става да због човекове бачености у свет, његов живот нема смисла, француски писац констатује да се људи не убијају због тог апсурда, што на индиректан начин доказује да живот, ипак, има смисла. Тај смисао потиче од противречности апсурда у њему себи, а могућности његовог разрешавања су различите. Побуном се пркоси апсурду и превазилази незавидно егзистенцијално стање, а онај ко пронађе смисао свог живота, попут Камија у моралности или Сартра у интелектуалном ангажовању и хуманистичкој активности, не поништава сопствену егзистенцију самоубиством.
Живот није по себи апсурдан, због човекове бачености у свет, већ то постаје због његове немогућности да открије, успостави и оствари свој животни смисао. Бесмисао се отвара као претећи бездан човеку поколебане и изгубљене вере у смисао сопственог живота. Међутим, није сазнање апсурда узрок његове трагичности, већ начин живота који доводи до осећања бесмисла. Смисао нема само рационалну, појмовну и сазнајну већ и емоционалну вредност битну за људску егзистенцију. Човек се не убија због сазнања о бесмислености живота, али осећај животног апсурда и увид да води живот без смисла постају пресудни да прекрати такав живот.

ЛОГИКА ТРАГИЧНОГ Иако је у извршењу суицида важна и претходна идеја којом је опседнут појединац и која попут темпирне бомбе чека свој тренутак остварења, веома су битне и трагичне околности у којима он подиже руку на себе. Будући да те околности чине и средства за аутоагресију, поседовање оружја повећава изгледе да га појединац употреби против себе када се нађе у кризи. Попут Чеховљевог правила о пушци која стојећи на зиду у првом чину, мора да опали у трећем чину драме, и поседовање оружја оцртава унутрашњу логику драме појединца који ће га употребити као решење и излаз из безизлаза.
Трагичност самоубилачке ситуације се огледа у томе што је особа у депресији преплављена негативним ирационалним осећањем које онемогућава активирање механизма рационалне контроле који би могао да спречи чин самоубиства. Када појединац без своје воље западне у такво стање, онда не може да из њега пронађе излаз, већ постаје његова жртва. У том животном лавиринту егзистенцијалног вакуума престају да важе уобичајене значењске одреднице храбрости и кукавичлука. Храбрим се чини себи онај ко је спреман да себи одузиме живот, док истоветно значење добија и онај ко одлучи да упркос неповољним околностима настави да живи. Застрашена самоубиством и кукавица не прекида свој живот, али из страха од живота настоји да изађе из њега.
У стању депресије и очаја, под утицајем снажних негативних осећања која преовладају у њему, човек је онемогућен да адекватно мисли јер сужава контекст проблема у којем би могао да пронађе решење и заслепљен емоцијама не увиђа крајње трагичне последице одлуке да одузме себи живот. Не схватајући своју позицију у том контексту не увиђа могућност одустајања од негативне активности која га одводи на бесповратни пут. Упитност незавидног стања у којем се нашао, тражи одговор који је на посебан начин већ дат у нашој традицији. Наиме, према народном веровању, ђаволи су ти који наводе људе на самоубиство, док их Бог од тог чина настоји да спасе. Уколико је идентитет Божјег супарника одређен активношћу којом квари људима послове, чини им штету и наноси зло, онда је последица његовог деловања и прекидање поменутих нити смисла које они успостављају у свом животном самопотврђивању. Резултат тог деловања је човеково суочавање са својим бесмисленим и апсурдним постојањем као трагичним животним осећањем које уколико не успе да превазиђе постаје жртва ђавола. У том осећању своје безвредности, бескорисности и бесмисленог живота, он губећи самопоштовање губи и себе, а прекидањем невидљивих нити смисла долази до преусмерења агресивности ка самом себи у циљу самодеструкције.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *