U PERO I U VETAR – VREME NAŠEG UMIRANJA

Vremenu našeg umiranja, najavljenom u naslovu Ćosićevog romana, kao da nema kraja. Životodajni nagon postoji ili ne postoji. Nema dobrih racionalnih argumenata u prilog održanja vrste. Narodi se rađaju i umiru; opstanak na istorijskoj pozornici valja zaslužiti. Kad se okrenu leđa Prirodi i njenom onostranom nadgledniku, ostaje batrganje usamljeničkog uma

Često mi dolazi na um jedna anegdota koju mi je, pre pola veka, ispričao Dobrica Ćosić. Bio je završio „Vreme smrti“, te reši da poseti unuku vojvode Radomira Putnika, koja je onda živela u Beogradu. Najavi se i, sa buketom ruža, pozvoni na vrata sa mesinganom pločicom na kojoj je odbleskivala zraka naše slavne prošlosti. Dočeka ga starica nepoverljiva držanja. Ponuđeni buket primila je uzdržano, sa snebivanjem. („Nije vam to trebalo.“)
Susret je počeo loše, pa se tako i nastavio. Bespomoćno ljubazan, pisac je tražio reči za uspostavljanje obične međuljudske veze. One nam lakše dolaze za pisaćim stolom, nego u nekim životnim situacijama. Dijalog sa bližnjim kome nije do razgovora obično ispunjavamo zamuckivanjem ili nizanjem pustih nevažnosti. Stara gospođa je čekala da gost saopšti šta ima. („Eto, znate, mislio sam, u vezi sa mojom knjigom, a i inače, velika mi je čast…“) Prinuđene da uspostavljaju nategnutu vezu, reči nam se svete. Ćosićev roman bio je, u onom trenutku, kulturni događaj decenije, a stara dama nije mnogo marila za čaršijska zbivanja; na sve je gledala s visine i bezbednog rastojanja.
Najzad, starica prekide okolišavanje i izruči ono što joj je ležalo na duši:
– Da, pratim i ja to što radite, ali mi nije jasno zašto vam je to potrebno. Kakve veze vi imate sa tim stvarima, šta o tome znate, šta možete znati i razumeti? Nema više onog naroda kome je Vojvoda komandovao.
Ne znam da li je romanopisac o ovom susretu ostavio pisanog traga u svojim dnevnicima, člancima i uspomenama. Ja sam ga ovako čuo i zapamtio, i danas mi, iz posebnih razloga, izgleda aktuelniji nego onda. I Ćosić ga je vukao kao opomenu vrednu razmišljanja.
Zgodu mi je ispričao u jednoj od povremenih šetnji koje smo preduzimali po Beogradu. Noge su nas dobro služile, a potreba da predahnemo od iscrpljujućeg sobnog posla bila je zajednička. Krenemo sa Dedinja, spustimo se do Voždovca, pa preko Autokomande na Mostarsku petlju, odande na Senjak. Krivudava staza, dušu dala za otvorene razgovore o svemu, svačemu i svakome, u četiri oka i na četiri noge, bez bojazni da će nas neko čuti i to dalje preneti.
Dobricu je odlikovala hrabra samokritičnost i spremnost na svestrano sagledavanje zbivanja i njihovih nosilaca. Imao je vrline koje se kod nas ne sreću na svakom koraku: duhovnu znatiželju, samopregorno intelektualno poštenje i narodsku istinoljubivost. Nije se klonio neželjenih zaključaka; dužnost romansijera je da svačiju sasluša i uzme u obzir. Kao da je svoju sujetu zadovoljavao suzbijajući je, likujući nad njom. U jednoj od tih šetnji pokušao sam da branim Ravnogorski pokret generala Mihailovića. Moravski partizan-ilegalac je, u toj stvari, bio nepopustljiv. Ratno iskustvo sa smrtnim neprijateljima se pokazalo neprebolno. Pažljivo me je slušao, odbijajući da načini bilo kakav ustupak, da mi se, bar za časak, približi. Na kraju, tužno vrteći glavom reče:
– Samo mi četnike ne pominji! Ne znaš ti kakvi su to primitivci i divljaci bili…
– Pa da – rekoh – kad ste vi kulturniji i obrazovaniji otišli za Brozom, prepustivši narod žandarima i vojnim starešinama nižeg čina.
Broza se, onda, grozio više nego i četnika, bio mu je trn u oku i nož u srcu. Da bismo u miru nastavili šetnju, on izusti jedan sasvim konstruktivan predlog:
– Hajde da ne pričamo o razbijenim krčazima.
Život svakog pojedinca, kao i čitavih naroda, pun je razbijene grnčarije. Počinjeno se ne da ispraviti, ni zaboraviti. Savest je svedok koji polaže račune pred sudijama višim od ovih koji su grešni kao i mi i daju se potplatiti. Razbijenu grnčariju ostavismo za usamljenička noćna preslišavanja.
Da, nema više onog naroda, a i ovog, preostalog, sve je manje. Svake godine bela kuga odnese po jedan grad veličine Kruševca – preko 50.000 nerođenih duša! Mnogo više od kovida 19, oko koga smo podigli uzbunu. Sa njim ćemo, valjda, izići na kraj, a demografskoj katastrofi niko ne nalazi leka. To nije političko, ni ekonomsko pitanje. Krenulo je nizbrdo, prepustili smo se zemljinoj teži, nezaustavnom survavanju ni u šta. I tu, više nego i u čemu drugom sledimo evropski trend. Naš kontinent listom odustaje od nastavljanja vrste. Život ima svoju autohtonu energiju; možemo je odmeravati, ali ne i proizvoditi, kad nam se i kako prohte. Spoljašnja zapažanja pomažu opisivanju pojave, ne i suštinskom razumevanju. Došlo je do zamora materijala. To je, izgleda, počelo već u vreme kada je vojvoda Putnik predvodio narodnu vojsku. Da, pevalo se „Rado ide Srbin u vojnike“, ali se ubrzo pojavio pripev „Dva ga vuku a trojica tuku“. Jedan nadrealista – da mu ne pominjem ime – dao je svoju, nihilističku varijantu: „Rado ide Srbin u krajnike“. Kad pođe u takvom smeru, teško se zaustavlja. Pitajući se čemu i zašto, napuštamo borbu, bežimo sa nasleđenog imanja. Odustajanje od obaveza koje nameće život počelo je posleratnom bežanijom u gradove i u beli svet. Ispada da je poboljšanje životnih uslova doprinelo pogoršavanju demografskog priliva. Paradoks je prividan. Za nastavljanje vrste nisu neophodni povoljni materijalni uslovi. Nagli, i loše pripremljeni zaokreti vode na pogrešan kolosek.
Dobri uslovi se, samim dolaskom na svet, stvaraju. Život sam sebi krči put, proširuje prostor, osvaja smislenost. Egzistencija, i ovde, prethodi esenciji. Zaveštanje da se razmnožavamo sadrži i onaj presudni dodatak: u znoju lica svoga. Mi smo to odbacili, u mišljenju i u delovanju. Umesto trudoljubivosti došla je ideologija lakoće, vesele zabave, provoda, dobro plaćenog nerada. Školovali su nas da se ne bismo mučili, da bismo plandovali u dobro zagrejanim kancelarijama. Neka radi ko mora, i ko je lud! To je deviza sveštenica najstarijeg zanata, kojih je u prestonici sve više. One, sa starletama i njihovim sponzorima, sa silovateljima i silovanima, svakako, ne rade na jačanju narodne srčike. Svaka čast homoseksualcima i njihovom pravu da budu to što su, ali ni od njih, u programu obnove, ne treba očekivati pomoć.
Bežanija sa zemlje počela je prevratom iz 1945. Uvođenje mehanizacije nije umanjilo odbojnost prema zemlji-hraniteljici. Ratar odavno ne posrće za drvenom ralicom, njegov unuk na njivu ulazi sedeći na traktoru, tako ore, tako seje i žanje, a opet je često nezadovoljan i zbog takve, posredne, veze sa zemaljskim tlom. Rad je prinuda i prokletstvo, kakav god bio. Čuh, od prijatelja, da je onomlane, u jednom selu zapadne Srbije, krava upropastila srećnu budućnost zaljubljenom paru. Kandidatkinja za udaju je proscima postavila ključno pitanje: da li drže stoku. Jeste, imamo jednu kravu, ali jamčimo da je mlada neće musti; ni u štalu ne mora ulaziti ako ne želi. Nisu joj odagnali strah iz osetljive duše. Bolje babadevojka nego muzilja neke tamo Mrkulje! Ako je do mleka, ono iz tetrapaka je ukusnije od mlaza koji brizga iz kravljeg vimena. Nije isključeno da, i o pitanju rađanja, ova lepojka ima naročitih zahteva i uslova. Ukoliko je uopšte sposobna za taj podvig: po nekim nalazima, četvrtina mladih bračnih parova pati od jačeg ili slabijeg oblika steriliteta. Ko bi ovde utvrdio sve uzroke psihičkih teškoća i biološke blokade…
Vremenu našeg umiranja, najavljenom u naslovu Ćosićevog romana, kao da nema kraja. Životodajni nagon postoji ili ne postoji. Nema dobrih racionalnih argumenata u prilog održanja vrste. Narodi se rađaju i umiru; opstanak na istorijskoj pozornici valja zaslužiti. Kad se okrenu leđa Prirodi i njenom onostranom nadgledniku, ostaje batrganje usamljeničkog uma. Provala osvetoljubivog bezbožništva, ojačana je NATO bombardovanjem i očajništvom jalovog individualizma preuzetog sa ljubljenog nam Zapada.
Možda bi smišljen pedagoški program rehabilitovanja samog rada, njegove lepote i spasonosnog smisla, sprovođen u porodici i u školi mogao, na duže staze da oživi radost rađanja. Prostor koji mi ovaj list ustupa je ograničen, pa ću o tome nekom drugom prilikom.