REMZI KLARK – BRANILAC PROKAŽENIH

SMRT DRŽAVNOG NEPRIJATELJA

Upravo preminuli Remzi Klark je prema nekima evoluirao od glavnog američkog pravnika do glasnog advokata najomraženijih neprijatelja SAD, što ga je u očima tamošnjeg establišmenta i pretvorilo u „državnog neprijatelja“. Pitanje je, međutim, da li je ikakve „evolucije“ uopšte bilo, ili se radilo o čoveku koji se celog svog života borio za jedno te isto – pravdu

Američka spoljna politika je najveći zločin od Drugog svetskog rata – napisao je bivši američki ministar pravde Remzi Klark u knjizi „Ovoga puta vatra – američki zločini u Zalivu“ iz 1991. godine citirajući pojedinačne zločine u desetinama država koje su SAD bombardovale i okupirale od 1945. Klark je to uočio u trenutku kada su Sjedinjene Države tek bile zakoračile na svetsku scenu u punoj svojoj snazi, kada su bile na početku svog uspona ka zenitu u ulozi globalnog policajca i vrhovnog hegemona. Trinaest godina posle toga, povodom povratka američke vojske predvođene jednim članom porodice Buš u Irak, dodao je: „Američka agresija već je stvorila nesreću za svet čiji je obim nemoguće proceniti. Siromašni su učinjeni još siromašnijim, podjarmljenijim i izrabljivanijim pomoću spoljne politike SAD i njihovih bogatih saveznika. Američka invazija na Irak je agresivni rat i prestup koji se u nirnberškim presudama naziva vrhovnim međunarodnim zločinom.“
Kao vrstan pravnik, ali i aktivista, Remzi Klark nije branio samo na Zapadu ozloglašene vođe poput Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Sadama Huseina, ili Čarlsa Tejlora nego i njihove narode koje je Zapad iz sopstvenih interesa stavljao na stub srama i terorisao. Među vođe obespravljenih naroda mora se svrstati i indijanski aktivista Leonard Peltije, kojeg je Klark branio u procesu za ubistvo dvojice agenata FBI u rezervatu Pajn Ridž 1975. godine.

RANE GODINE Remzi Klark rođen je 1927. godine u teksaškom gradu Dalasu. Ljubav prema pravu, ali po svemu sudeći i pravdi, nasledio je od oca Toma Klarka, ministra pravde u kabinetu predsednika Harija Trumana, a potom i sudije Vrhovnog suda koji je na tim dvema pozicijama odigrao značajnu ulogu u borbi za izjednačavanje ljudskih prava američkih crnaca s ostalim građanima Sjedinjenih Država. Od oca je nasledio i spremnost da za svoju državu i ideale položi i život. Dok se Tom Klark 1918. dobrovoljno prijavio za odlazak na zapadnoevropsko ratište, Remzi je 1944. napustio redovno školovanje i sa 17 godina, kao marinac, otišao da se bori protiv nacista na Zapadnom frontu. Po povratku iz Evrope, 1946. godine, nastavio je školovanje i 1950. učlanio se u teksašku advokatsku komoru i počeo da radi u kancelariji koju je vodio njegov otac.
Po dolasku Džona Kenedija u Belu kuću, Klark prelazi u Ministarstvo pravde, gde prvo radi kao pomoćnik ministra, potom zamenik ministra, a za ministra ga imenuje Kenedijev naslednik Lindon Džonson, 1967. godine. Dok je bio u ministarskoj fotelji, Klark je sproveo desegregaciju škola na američkom jugu i radio na zakonima o pravu glasa i građanskim pravima, kao i na zakonodavstvu o pravima Indijanaca.
Za razliku od gotovo svih visokopozicioniranih zvaničnika u Ministarstvu pravde, koji su sa svojih pozicija odlazili na poslove s višemilionskim zaradama, Klark je u Njujorku otvorio advokatsku kancelariju koja je radila na pro bono osnovi i u kojoj je njemu i njegovim partnerima prihod bio ograničen na 50.000 dolara godišnje, što je svota koju nisu uspevali uvek da dostignu. „Novac mi nije nikakav cilj“, rekao je on tada uprkos činjenici da se nalazio u veoma nezgodnoj situaciji zbog velikih lekarskih računa koje je morao da plaća za negu svoje ćerke Ronde, rođene s ozbiljnim zdravstvenim problemima.
Klark je uticaj koji je stekao radeći za vlasti iskoristio za pomoć siromašnima, zanemarenima i ugroženima u Sjedinjenim Državama, ali i u inostranstvu. Tako 1972. godine, u jeku Niksonove vazdušne kampanje protiv Vijetnama, Laosa i Kambodže, putuje u Hanoj kako bi izrazio svoje protivljenje ovom zločinačkom aktu i podršku borbi za slobodu tadašnjeg američkog neprijatelja. U Teheran je otišao 1979. dok je revolucija bila još u povoju i dok su se milioni Iranaca goloruki suprotstavljali puškama vojske i notorne tajne policije Savak u pokušaju rušenja brutalnog režima šaha Reze Pahlavija koji je uživao podršku Vašingtona. Kubu je posetio u više navrata kako bi prkosio američkoj blokadi i sankcijama, ali i da bi izrazio duboko poštovanje društvenim promenama koje je omogućila tamošnja revolucija. Stao je i na stranu sandinističkih ustanika u Nikaragvi 1979, kao i boraca za oslobođenje Salvadora od proameričke diktature tokom osamdesetih godina. Decembra 1989. otputovao je u Panamu kako bi svedočio o mnogobrojnim žrtvama američke invazije na tu zemlju.

BORBA ZA SRBE Remzi Klark je na stranu srpskog naroda stao na samom početku međunarodne zločinačke zavere za uništenje Jugoslavije i suzbijanje srpskog naroda na što manji prostor, odnosno u što manju Srbiju. Između ostalog, branio je lidera Srba u Bosni Radovana Karadžića u građanskoj parnici koju su protiv njega podigli bosanski Hrvati i Muslimani tužeći ga na osnovu dva američka zakona koji omogućavaju gonjenje stranaca za dela počinjena u inostranstvu. Tokom agresije na SRJ 1999. godine Remzi Klark je Srbiju posetio u dva navrata. U govoru održanom u Beogradu 24. marta 2009, povodom desete godišnjice od početka bombardovanja, o tome je rekao: „Bio sam ovde u martu 1999, video srušene mostove u Novom Sadu, nije bilo saobraćaja na Dunavu. Stambene zgrade sravnjene sa zemljom, a bolnice pune povređenih ljudi. Putovao sam u Niš – moderna, nova bolnica, a njeno dvorište puno kasetnih bombi! Onih, ilegalnih, zločinačkih kasetnih bombi. Čak ni zdravstvene ustanove nisu bile pošteđene od napada. Divno staro zdanje u Nišu – grčki konzulat je takođe pogođen – da ne bude više veze između Grčke i Srbije. Sve sam to video svojim očima! I Prištinu u plamenu od NATO bombardovanja, pre 10 godina. I razgovarao sam sa rektorom Prištinskog univerziteta, koji mi je pričao o razaranju studentskih i univerzitetskih objekata od strane NATO-a. NATO je kriv za agresivni rat i NATO mora biti ukinut!“ Po prestanku rata, napisao je javnu optužnicu protiv američkog predsednika Bila Klintona i šefova država i vlada drugih NATO članica koje su učestvovale u agresiji. Klark se u dva navrata susreo s predsednikom Slobodanom Miloševićem. Prvi put dok je agresija još trajala, a drugi put u Haškom tribunalu tokom zatočeništva bivšeg predsednika Srbije i SRJ. Klark je u Beograd doputovao i 28. juna 2001. godine kako bi pokušao da spreči Miloševićevo izručenje Tribunalu, ali je bio stigao prekasno. Pokušao je da spasi Miloševićev život i za vreme njegovog tamnovanja u Ševeningenu uputivši upozorenje vlastima da će umreti ako ga ne budu adekvatno lečili, što se i desilo svega tri dana kasnije, 11. marta 2006. Klark je tada doputovao u Beograd i govorio na Miloševićevoj sahrani.

POSTHLADNORATOVSKA ERA U vreme rušenja Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, dok su mnogi slavili predviđajući eru mira i prosperiteta, Klark je proročki upozoravao da će ti događaji voditi ka beskonačnim američkim ratovima zarad ekspanzije i rekolonizacije nezavisnih država. Prvi izazov tada je predstavljalo zagrevanje američke ratne mašinerije za Prvi zalivski rat protiv Iraka. Klark je 1991. godine, ne mareći za ličnu bezbednost, otputovao u Bagdad u jeku bombardovanja, a potom napisao optužnicu u 19 tačaka protiv administracije Džordža Buša Starijeg za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Tokom sankcija koje su usledile nakon rata i izazvale smrt pola miliona iračke dece (za šta je državna sekretarka Madlen Olbrajt rekla da je „prihvatljiva cena“) Klark je redovno odlazio u Irak predvodeći međunarodne delegacije kako bi svetskoj javnosti ukazao na užase izazvane američkim delovanjem. Isto je bilo i posle američke invazije na Irak 2003. godine, kada je u ovu zemlju putovao u još opasnijim okolnostima. Klark je, potom, zastupao Sadama Huseina pred sudom koji su organizovali Vašington i njegovi irački lakeji. Iako je znao da je bitka za Sadamov život unapred izgubljena, na ovom suđenju je s izvanrednom odlučnošću i upornošću razotkrivao stvarne zločine američkih okupacionih snaga tokom razaranja Iraka, a uprkos tome što su trojica njegovih iračkih kolega ubijena zbog učešća u odbrani bivšeg iračkog vođe.
Istovetnu žilavost Klark je pokazao i u zastupanju Palestinaca i drugih arapskih naroda koje je ugrožavao američki imperijalizam. S palestinskim liderom Jaserom Arafatom susreo se u Libanu, a potom je otputovao i u Pojas Gaze na susret s vođstvom Hamasa. Osuđivao je svaki aspekt američkog „rata protiv terorizma“ oličenog u beskrajnim vojnim operacijama, sankcijama, napadima dronova, operacijama za svrgavanje režima, ubistvima, tajnim zatvorima…
Klark je stao uz svirepo ubijenog libijskog vođu Moamera Gadafija kada su SAD 2011. godine, iskoristivši šansu pruženu ustankom u okviru šireg fenomena Arapskog proleća, započeli 220 dana dugu kampanju bombardovanja Libije i potpuno razorili tada najbogatiju i najperspektivniju afričku državu, na čijem životnom standardu su joj mogle zavideti i mnoge evropske zemlje. Nije slep i gluv ostao ni kada se američki imperijalizam okrenuo protiv sirijskih vlasti i predsednika Bašara Asada. Klark je u ovu zemlju putovao u više navrata kako bi svetskoj javnosti skrenuo pažnju na patnje civila izazvane američkim intrigama i direktnim delovanjem. Osuđivao je i sankcije nametnute toj zemlji, i američke napore u naoružavanju antirežimskih milicija, ali i bombardovanje vitalne infrastrukture.
Tokom celog svog života, uključujući i vreme koje je proveo radeći u administracijama Džona Kenedija i Lindona Džonsona, Klark je živeo u skladu sa svojom devizom da „pravo nije ono što vam neko da nego ono što vam niko ne može oduzeti“. Zato je pomagao da obespravljeni dobiju svoja prava, ali i da oni koji ih imaju, a nalaze se pod udarom Imperije, uspeju da ih očuvaju.