Prof. dr Miladin Ševarlić – Revolucija gladnih stomaka na pomolu (1. deo)

Seljaci postaju „retka voćka“ čije će plodove potrošačima u Srbiji nadomestiti izuzetno favorizovani inostrani trgovački lanci, koji će iz svojih domicilnih zemalja dobavljati i plasirati robu s kvalitetom „za treće zemlje“

Nedavno je Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) izvestila da su cene prehrambenih proizvoda na svetskim tržištima u martu nastavile da rastu deseti mesec zaredom, a najviše su poskupeli mlečni proizvodi, meso i biljna ulja. Dakle, poskupela je hrana koju Srbija, da je dobre volje i pameti, može da proizvodi ne samo za svoje potrebe nego i za izvoz, i to s „garancijom“ Made in Serbia – GMO free! Međutim, svedoci smo da je zbog svakodnevnih poskupljenja u Srbiji gladnih usta sve više, i da su globalisti, zahvaljujući pandemiji kovida 19, zapravo, na pragu da ostvare dva cilja – ubijanje nacionalnih ekonomija i depopulaciju stanovništva na planeti Zemlji.
Kako u tome uspevaju, pitali smo prof. dr Miladina Ševarlića, agroekonomistu i narodnog poslanika u srpskom parlamentu.

Da li su svakodnevna poskupljenja hrane isključivo posledica epidemije korone, i čime je sve uslovljen rast cena u Srbiji?
Porast cena hrane je posledica istovremenog dejstva više međusobno uslovljenih faktora. Pre svega, cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda (PPP), posebno egzistencijalno najznačajnijih, rastu kada proizvođači hrane usled povećane tražnje, kao u slučaju epidemije, prodaju samo količine koje su im dovoljne da pokriju sopstvene rashode – očekujući da će se tendencija porasta cena tih proizvoda nastaviti i da će ostvariti još veću zaradu, ukoliko imaju skladišta s odgovarajućim uslovima.
Drugo, fondovi i berzanski posrednici koji se bave prometom berzanskih PPP nastoje što pre da raspoloživa novčana sredstva pretvore u robne fondove uvek traženih proizvoda, uključujući čak i otkup „na zeleno“ dok je njihova proizvodnja u toku.
Treće, u uslovima pandemije promet roba je otežan i usporen zbog obezbeđenja dodatne zdravstvene dokumentacije za špeditere, što stvara psihozu kupovine i lagerovanja rezervi hrane kod potrošača iznad uobičajeno nabavljanih količina – posebno proizvoda s dužim rokom upotrebne vrednosti (šećer, ulje, konzerve, pirinač, brašno…) bez njihovog skladištenja u posebnim uslovima (zamrzivači…).
Četvrto, ograničenja kretanja proizvođača i trgovaca, smanjenje njihovog broja zbog eventualne zaraze i bolničkog lečenja, do zabrane rada (na primer) pijaca, kao što je bio slučaj u početku pandemije u Srbiji, dodatni su razlozi za veću „nervozu“ svih aktera u reprocelini od proizvođača inputa za poljoprivrednu proizvodnju, preko farmera, otkupljivača… do finalnih potrošača hrane.
Najzad, pojedine države u uslovima pandemija povećavaju svoje robne rezerve i različitim merama ograničavaju slobodu izvoza tržišnih viškova PPP – posebno osnovnih prehrambenih proizvoda.
Pored hrane, nezadrživo rastu i cene drugih proizvoda (inputa poput struje i goriva), što je ogroman udar na kućne budžete većine porodica. S obzirom na sve veće raslojavanje, znači li to da će se uskoro bogati hraniti kvalitetno, a siromašni umirati od gladi ili će im GM hrana još izvesno vreme omogućiti bolesno preživljavanje?
Pandemija virusa korona je pojačala ekonomsko i socijalno raslojavanje i polarizaciju na sve manji broj enormno bogatih i stalno rastući broj sve siromašnijih, posebno u zemljama s rastućim brojem potrošača – što u Srbiji, nažalost, nije slučaj. Svakako da će u uslovima povećane tražnje hrane i moguće pojave gladi, plašeći se „revolucije praznih stomaka“, vlade mnogih država dozvoliti i uvoz manje kvalitetne i GM hrane samo da bi sprečile socijalne nemire siromašnih potrošača.
To, na svu sreću, nije slučaj u Srbiji koja je agrarno suficitarna, jer u spoljnotrgovinskoj razmeni PPP ostvaruje stalni suficit. Međutim, statistički podatak o relativno značajnom povećanju izvoza PPP za 23,18 odsto u periodu 2019–2020. godine, s agroekonomskog gledišta ima dva osporavajuća argumenta. Prvi je opšti porast prodajnih cena PPP u uslovima pandemije virusa korona 2020. godine, a drugi je stalno smanjenje ukupnog broja stanovnika, odnosno potrošača hrane u Srbiji – zbog manjeg broja rođenih u odnosu na značajno veći broj umrlih i zbog emigracije uglavnom mlađih, obrazovanijih i reproduktivno sposobnijih građana!
Čak i ne računajući opšti porast cena hrane u 2020. godini, samo na osnovu smanjenja broja stanovnika u poslednjih 20 godina – koje se procenjuje na 700.000 lica i računajući minimalne troškove „uzdržnog obroka“ od svega 1,25 dolara po stanovniku na dan, proizlazi da je ostvareni dvogodišnji suficit u izvozu PPP iz Srbije od 774.302.100 dolara značajno manji zbog troškova egzistencijalnih obroka za drastično smanjeni broj potrošača hrane: 700.000 stanovnika * 365 dana * 1,25 US $ po danu = 319.375.000 US $, odnosno da je pri stagnirajućem broju stanovnika od pre 20 godina ostvareni statistički suficit u izvozu PPP realno veći samo za 454.927.100 US $, odnosno za svega 13,69 odsto!
Posebno treba istaći da je srpska poljoprivreda na početku treće decenije 21. veka za više od 20 puta manje izvozno konkurentna od poljoprivrede Holandije (izvoz PPP od 80 milijardi evra!). A mogli bismo da izvozimo značajne količine visokovrednijeg mesa i prerađevina od mesa, mleka i jaja s robnom markom Made in Serbia – GMO free!
Srbija je jedna od desetak država u svetu koje imaju zabranu uvoza, uzgoja, prerade i prometa GMO i proizvoda od GMO, posebno od 2009. godine. Međutim, u srpskom parlamentu spremaju se izmene ovoga zakona u korist GM hrane. Možemo li se, i kako, odbraniti od te pošasti?
Formalno da! Međutim, u praksi imamo javno izjašnjavanje za GMO od strane najviših državnih funkcionera!? Predsednik Republike je, bez naknadnog izvinjenja, u Skupštini Srbije (2017) apsolutno netačno tvrdio da je čeri paradajz genetički modifikovan s „genima jedne odvratne životinje“ (prvog dana kada je podnosio ekspoze posle izbora), a drugog dana da je GM s „genima jedne ribe“. Potpredsednik Vlade i ministar trgovine (turizma i telekomunikacija) u izjavi „Politici“ (2016) tvrdio je da mi „već jedemo GM proizvode“ (?) – iako je njegova tržišna inspekcija jedna od nadležnih da to onemogućava! Ta dva primera ukazuju da su najviši državni funkcioneri, nasuprot Zakonu o GMO (2009), lobisti za uvoz, promet i potrošnju GMO u Srbiji. Shodno tome, trećerangirani ministar poljoprivrede je, uz podršku prorežimske skupštinske većine, i de iure indirektno „progurao pojam genetički modifikovana hrana (GMH)“ kroz izmene i dopune Zakona o bezbednosti hrane (2019) – i pored činjenice da GMH ne postoji u Zakonu o GMO iz 2009. godine!? Da nije istinito – bilo bi komično i za studente prava a kamoli za ministra koji je diplomirani pravnik – kako je u dopunama Zakona o bezbednosti hrane jezički i suštinski definisana kategorija GMH, koja glasi da je to: „genetički modifikovana hrana (nije navedeno za koga je?) i genetički modifikovana hrana za životinje, kao i hrana (nije navedeno za koga je?) i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama.“ Ovakva formulacija GMH, prema mišljenju stručnjaka za srpski jezik iz Instituta za srpski jezik SANU, predstavlja jezičku i pravničku nerazumljivu „nebulozu“, jer je i u prvom i u drugom delu definicije izbegnuto da se direktno navede da je GMH i za ljude (ili, možda, samo ekskluzivno za političare!), a životinje su favorizovano zaštićenije od ljudi jer se u ovakvoj definiciji posebno skreće pažnja na GMH za životinje, a ljude – „ko ih šiša“?! Ili je pak namerno izbegnuto da se navede da je GMH (i) za ljude, odnosno da je GMH od GMO (i) za ljude – što znači da će ljudi na sopstvenu odgovornost koristiti GMH bez prava na potraživanje odštete u slučaju negativnih posledica konzumiranja GMH. Time su na perfidan način formalno zaštitili inostrane proizvođače, partiokratski favorizovane uvoznike i neodgovorne prodavce potencijalno nebezbedne GMH i srpske potrošače ostavili potpuno nezaštićene!
Da li poskupljenjima hrane doprinosi i činjenica da je i ove godine izglasan veoma mali agrarni budžet i da većina srpskih poljoprivrednika prima penzije od oko 12.000 dinara?
U poslednje tri godine (2017–2020) tzv. Agrarni budžet je u apsolutnim iznosima veći, što nije rezultat samo izdvajanja iz nacionalnog budžeta – već toga što smo počeli da koristimo sredstva Pretpristupnog fonda EU za poboljšanje konkurentnosti srpske poljoprivrede (IPARD) koja su za sedmogodišnji budžetski period „ispregovarana“ od prethodnog režima u iznosu od svega 175 miliona € + 25% uvećanja iz nacionalnog budžeta za iste namene! Budući da država „nije imala para u budžetu da uposli oko 100 stručnjaka različitih profila za funkcionisanje Uprave za agrarna plaćanja“ (!?) ista četiri godine praktično nije funkcionisala, zbog čega odobrena sredstva IPARD-a srpski poljoprivrednici nisu mogli da koriste!? A možda država nije imala ni za sopstveno učešće propisanih dodatnih 25% sredstava za sufinansiranje projekata u IPARD programu?
Kad je u pitanju kupovna moć većine srpskih potrošača PPP, ona je ispod ili na granici ekstremnog siromaštva i to ne samo penzionera koji nemaju sredstava ni za „uzdržani obrok“ nego i većine zaposlenih. 

PODACI DEMANTUJU MINISTRA NEDIMOVIĆA Nedavna izjava ministra poljoprivrede Nedimovića, koji je (ako se ne varam) i prvi ministar poljoprivrede s poziciono višom funkcijom potpredsednika naše vlade, da je Srbija u poslednje dve godine ostvarila povećanje izvoza PPP za 50 odsto, apsolutno je netačna. Naime, podaci Sektora za spoljnu trgovinu Republičkog zavoda za statistiku (RZS) ukazuju da je vrednost izvoza PPP u 2018. godini iznosila 3.366.829.200 US $, koji je u 2019. povećan na 3.624.605.600 US $, odnosno za 257.776.400 US $ ili za 7,66 odsto, dok je u 2020. izvoz povećan na 4.147.131.300 US $ (prethodni podaci koji u maju mogu biti minorno korigovani!), odnosno za dodatnih 522.525.700 US $ ili za 14,42 odsto, što znači da je ukupno povećanje vrednosti izvoza PPP u 2019. i 2020. godini (u odnosu na baznu 2018) iznosilo 774.302.100 US $ ili za svega 23,18 odsto – što nije čak ni polovina od neosnovano propagandno potenciranih 50 odsto!

Uz najneophodnije prehrambene proizvode poskupljuju i mnogi drugi prehrambeni artikli. Najobičnije oblande, na primer, u roku od mesec i po dana u jednom velikom trgovinskom lancu su sa 51 dinar poskupele na 97 dinara, što je skoro sto odsto. Da li neko kontroliše poskupljenja ili su ona apsolutno izmakla kontroli, za račun trgovaca a na štetu proizvođača i potrošača?
Osnovni cilj trgovačkih lanaca, posebno inostranih, jeste da plasiraju robu kvaliteta „za treće zemlje“ proizvedenu od dobavljača iz njihovih domicilnih država, i da za nju ostvare maksimalno mogući profit. Pitanje kako razbiti „dogovorno-kartelski“ model ponašanja inostranih trgovačkih lanaca na srpskom tržištu je za nadležnu tržišnu inspekciju!
Posebno su problematični i nacionalno degradirajući zahtevi inostranih trgovačkih lanaca da srpske proizvođače primoraju da naše proizvode plasiraju pod tzv. privatnim robnim markama tih trgovačkih lanaca – i to isključivo označenih latiničkim pismom, čime se dugoročno uništava ćirilično pismo kao jedno od obeležja srpskog nacionalnog identiteta i prikriva tržišna prepoznatljivost srpskih proizvođača.
Da li bi pomoć srpskom seljaku, odnosno gazdinstvima, uticala na smanjenje cena prehrambenih proizvoda na domaćem tržištu? 
Svakako, ali tome treba dodati i samoorganizovanje i neposredno povezivanje između domaćih proizvođača i potrošača bez posrednika ili sa što manje istih. A nadoknada opljačkanih podsticaja do zakonom minimalno propisanih pet odsto ukupnih poreskih prihoda za pomoć poljoprivrednicima trebalo bi da bude „crvena linija“ za davanje glasova poljoprivrednika na svim sledećim izborima. Odnosno i poljoprivrednici i potrošači PPP moraju da shvate da je olovka u njihovim rukama izuzetna moć koju moraju da koriste na svim izborima!
Može li Srbija, uopšte, da preživi bez seljaka? I zašto srpske vlasti ne daju stimulacije mladim, nezaposlenim a obrazovanim ljudima u vidu davanja u zakup zemlje?
Seljaci postaju „retka voćka“ čije će plodove potrošačima u Srbiji nadomestiti izuzetno favorizovani inostrani trgovački lanci, koji će iz svojih domicilnih zemalja dobavljati i plasirati robu s kvalitetom „za treće zemlje“!
Simbolično, u Vojvodini se već nekoliko godina realizuje program obezbeđenja kuća i okućnica za mlade bračne parove s decom, a formiranjem Ministarstva za (brigu o) sel(u)o to će biti jedna od prilično zakasnelih novih tema u predstojećoj izbornoj kampanji i u centralnoj Srbiji.