Od bajate „umetnosti“ do snažnog obračuna sa slikom

BEOGRADSKE GALERIJE: RAPORT PEČATOVOG KRITIČARA

Kako su u sklopu višedecenijskog projekta „Kritičari su izabrali“, u cenjenu prestoničku galeriju prodrli „umetnici“ s društvenog dna i ceo prostor ižvrljali grafitima, i kako se ovom „avanturom“ potvrdilo da država novcem poreskih obveznika često finansira kontrakulturu, koja i na gradskom i republičkom konkursu ima najveću prednost

Galerija KCB: „ŠATROVAČKI“ LIKOVNI JEZIK

U likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda održala se i tokom marta nesvakidašnja izložba. „Ulica. Grafiti scena iz blokova“ značila je ponovni atak na srce srpskog likovnog života. Kao kritičarski nastup Dragane Kovačić, u sklopu višedecenijskog projekta „Kritičari su izabrali“, u cenjenu galeriju prodrli su „umetnici“ s društvenog dna i ceo prostor ižvrljali grafitima. Tako država novcem poreskih obveznika finansira kontrakulturu, koja i na gradskom i republičkom konkursu ima najveću prednost. Kako je pisao Mirča Elijade, u strahu da se ne zanemari neki novi genije, sada se prednost daje najgorem likovnom smeću. Retko koji grafit ima visok umetnički nivo, više je to izraz bunta bolesne ili ugrožene mladosti i govor jedne društvene grupe. Likovni jezik grafita odgovara šatrovačkom u jezikoslovlju, kao odraz mentalne i socijalne patologije. Grafiti su uglavnom likovno nevešti, vid urbane naive, što nadoknađuju ogromnom agresivnošću. Pravom slikaru bi ispod časti bilo da se bavi takvim likovnim zadacima. Ni crtež, ni kaligrafija, niti slika, grafiti su proizvod potkulturnog bunila, srodan narkomaniji, nastali kao vizuelna pozadina crnačke hip-hop i rep muzike, vid životinjskog obeležavanja teritorije crnačkih bandi. Stalno se afirmišu kao urbani tip umetnosti, kao da su pravi, školovani slikari, ruralni umetnici. Ako su grafiti prodrli u najelitnije izlagačke prostore, pitamo se koji je sledeći nivo urbanog poživinčenja – kustosi narkomani ili kustosi kriminalci? To je možda još urbanije od mase bezimenih grafitera.
Grafiti su „umetnost“ u komatoznom stanju. Ako već pribegavamo medicinskim definicijama, tačnija bi bila u odnosu na ovu izložbu indukovana koma, ona koja se veštački izaziva za teške operacije, kao što je ova lobotomija publike u Likovnoj galeriji KCB. To haračenje publika sama finansira. Dragana Kovačić je dobitnik Nagrade „Lazar Trifunović“, koja podrazumeva autorsku izložbu u ovom elitnom prostoru u Knez Mihailovoj ulici. Bilo bi zanimljivo videti kako bi utemeljitelj katedre za modernu umetnost reagovao na ovu izložbu. Njena autorka za ovako nešto uopšte nije morala da diplomira i doktorira na Filozofskom fakultetu, dovoljno bi bilo da na ćošku s ekipom popije pivo ili popuši neki džoint, više od toga ovakvi radovi ni u estetskom smislu ne predstavljaju. Da ne bi više dolazilo do ovakvih nemilih scena, Grad Beograd, kao finansijer KCB, pod hitno treba da ukine Nagradu „Lazar Trifunović“ ili je stavi pod nadzor. Ona je odavno izgubila svaki smisao kao i program te galerije, kojoj treba ukinuti sredstva za rad ili potpuno izmeniti njenu koncepciju. Ona je sasvim izneverila svoj prvobitni smisao postojanja i na suprotnoj je strani od bilo čega vrednog u umetnosti. Najbolji umetnici ne prolaze na njenim konkursima, Nagrada „Lazar Trifunović“ se dodeljuje uvek isto estetski profilisanim kritičarima, a najveći srpski kritičari kao Đorđe Kadijević, Sreto Bošnjak i Balša Rajčević nikada je nisu dobili, uz sijaset mlađih. Ta teška bolest galerijskog tipa započela je još sredinom devedesetih kada su kustosi Likovne galerije KCB dozvolili nekom od brojnih svojih idiota da unese kontejner za đubre u Galeriju kao umetnički eksponat. Od tada u tom prostoru traje neprekidno vređanje publike. Maja Aleksić, mlada novinarka i kritičarka TV studija B, tada me je pitala šta mislim o tome, odgovorio sam joj: „Ako u Galeriju može da se unese kontejner za đubre, onda je i svaki đubretar umetnik.“
Što je najgore, izbor grafita kao aktuelnih, novih umetničkih dela je zakasnio najmanje 30 godina; Dragana Kovačić je unela u Likovnu galeriju KCB bajatu umetnost, kao kritičar je prespavala više decenija, grafiti su odavno opšte mesto vizuelnog urbaniteta. Najveći deo ovakvih kritičarskih nastupa na sreću ostaje zaboravljen u srpskoj umetnosti. Njihovo predstavljanje u najelitnijoj galeriji u zemlji ima samo jedan cilj: dalje urušavanje i uniženje te institucije, njeno samokastriranje i poniženje publike. Ona se brani na uobičajeni način – ne ulazi u taj prostor. Posete skoro da i nema, kako tvrde neki od čuvara galerije, poseta za godinu dana sada je na nivou nekadašnje u jednom mesecu.
Grafiteri, ti likovni skvoteri krek i ekstazi estetike su jadni u svom hvalisanju, „3, 4 ili 7 dana radio sam grafit“. Šta u odnosu na tu jalovu, instant „umetnost“ da kažu slikari kao Milovan Vidak, Ljuba Popović i Željko Tonšić, koji su pojedina svoja dela slikali tri godine? Grafit je pre svega likovno nepoštovanje urbanog status quo, da li iko normalan može na takav način da poboljša nešto što su generacije velikih arhitekata iz prošlosti s toliko pažnje i umeća zasnovali? Današnjim urbanim tipovima u njihovoj stvaralačkoj nemoći ostaje samo ruženje, izrugivanje i unakaženje, apoteoza estetike ružnog i nakaznog. Niko u gradovima ne živi bolje ni lepše zato što su prekriveni nedoučenim žvrljotinama, u sveopštoj poplavi šunda ostaje samo sećanje kako su se nekada gradske uprave branile od ludaka koji sprejevima nasrću na zidove. U Cirihu su ih slali na šest meseci robije.

Galerija „Lucida“: SLIKE SVETLOSTI JUGA

Jedna od najboljih galerija u gradu je „Lucida“, sada s izmenjenom koncepcijom, koja omogućuje izložbe kvalitetnih uglavnom mlađih slikara. „Lucida“ je postala sinonim za najnaprednije u slikarskoj figuraciji i drugim likovnim izrazima, okupljajući umetnike koji ne mogu da prodru u druge galerije, ogrezle u kvaziavangardnu estetiku. „Lucida“ ne napušta svoje izabranike, pa pojedinim priređuje i dve izložbe, poput slikarke Tatjane Tanje Pirović (Zemun, 1964), čiji je omiljeni motiv morski pejzaž ili marina. Njene male zalive zapljuskuju plaveti boja i na njima su naglašeni detalji, poput belih kresta talasa. Ma koliko da je njeno slikarstvo intimističko, puno ljubavi za predmet slikanja, ono je i objektivno, ali na sasvim drugom planu od apstrakcije ili (post)moderne destruktivnosti. Realističnost njenih prizora drugačija je i od estetike realizma. Razaznaju se boje mora u priobalju, svetlija gde je pliće i tamnija dubine na pučini. Kamenje je simbolički naznačeno, neutralnom sivom bojom, ali je čulno prikazan biljni svet Juga – narovi, masline i omanje živopisno drveće. Kućice primorskih mesta svedene su na belu boju fasada i crvenu crepova s krovova, ali taj kontrast nije vulgaran niti naivan već sa skrivenim detaljima i prelazom tonova. Ponekad se na njenim slikama nad morskim žalom zaštitnički nadvija samo jedno veliko drvo, ne bez simbolike. Perspektiva ostvarena u slikanju takvih predstava je vazdušna, poznata renesansnim i kineskim starim majstorima, kao što su i oblaci naznačeni da deluju vedro u atmosferi sunčanog dana. Sve je na njenim platnima prosunčano i uzneseno, slika svetluca ili blista bojama, svet je shvaćen bez straha i prisile, reč je uvek o dnevnim a ne nokturalnim ili dramatičnim pejzažima. Crtač i profesor Dragan Lubarda kaže da je dan najlepša srpska reč. Njeno slikarstvo je na sasvim drugoj strani od noćne, tragične, demonske i okultne fantastike, ali nije lišeno duhovnosti. Umesto orgija formi ili nagomilavanja (kao jednog od likovnih načela) Tanja Pirović s merom, suzdržano, slavi darove pejzaža, svet shvaćen kao Božja tvorevina. Premda imaju i tu funkciju, ove slike nisu opisne, već suštastvene, poseduju duh i atmosferu. Zato im se ona toliko vraća. Reč je o slikarstvu shvaćenom pre svega kao osećajna a ne misaona kategorija, o čulnosti i lepoti koji čile iz današnjeg surovog i sirovog sveta. Na njenim prizorima okupanim svetlošću ima nečeg devičanskog i čistog, možda najpre u doživljaju, poštovanju prirode koje se ispoljava i u njenom kućnom vrtu. Ona često slika Boku Kotorsku ili mitska mora Grčke. To nije samo slikarstvo osećanja i doživljavanja već ono koje poziva da se saživimo s njim, da ga osetimo kao izraz radosti stvaranja, da ga dublje upoznamo u smislu onoga što Nemci zovu uosećavanje (Einfühlung). U tu mističnu dimenziju uvode nazivi slika i tirkizne, kobaltne i ultramarin boje. Nebo je u jari, žućkasto zažareno, letnje, kada je najlepše, kao ono iznad pučine. Slika je sva u pastelnim, mekim tonovima, zasnovana na likovno pitomom kontrastu oker i plave, kao preovlađujućih boja. Konačno, evo umetnice koja veruje čoveku i svetu kao duhovnoj suštini, evo slikarke svetlosti Juga.

Galerija RIMA: SA SUNCEM U STOMAKU

Galerija RIMA, sa svoja dva izlagačka prostora u Kragujevcu i Beogradu, jedno je od kultnih mesta na mapi moderne i savremene srpske likovnosti. Ona je centar ne samo za organizaciju kvalitetnih izložbi već i za zamašno izdavaštvo u vidu obimnijih kataloga i monografija sa studioznim tekstovima. Tokom marta i aprila u beogradskom ogranku održava se izložba slika i radova na papiru slikara i akademika Milorada Bate Mihailovića (Pančevo, 1923 – Pariz, 2011). Izložbom ostvarenja iz ranog, pariskog perioda, obeležava se i 10 godina od njegove smrti. Nije reč o crtežima već o zrelim ostvarenjima kolorističkog tipa na kojima dolazi do izraza sva osobenost tog stvaraoca – od dinamičke kompozicije, kosih i spiralnih poteza, likovne drame do forsiranja crvene boje i slobodno rešene celine u znaku prevlasti apstraktnog. Može li se kvalitetno slikarstvo zasnovati na estetici mrlje, udara četke na površinu i gestualnosti? Mihailović, pripadnici grupe Gutai i brojni nekada avangardni slikari iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka dokazuju da može. Tašizam ili slikarstvo pomoću tačke i mrlje, poslednja je francuska istorijska avangarda. S njom se završava veliko francusko slikarstvo kao najnaprednije u protekla četiri veka (Dado Đurić ga je smatrao najvrednijim u celoj istoriji umetnosti). S Mihailovićevim slikama uočavamo da je estetika slobodnog slikarskog čina, naznačena još kod Engleza Aleksandra Kazensa u 18. veku i njegovom metodu slikanja pejzaža pomoću mrlja (na nemačkom fleka) i u dalekoistočnoj umetnosti, možda i ne toliko drugačija od klasičnog slikarstva. Kod Mihailovića isto tako dolazi do izražaja težnja ka čistoj, tačnije (od naracije) oslobođenoj likovnosti, koja podrazumeva i neke postavke figuracije: centar i periferiju slike, kompozicionu ravnotežu masa, kontraste ili harmonije boja, dijagonalnu, horizontalnu ili vertikalnu kompoziciju i sl. Nova je ogoljenost, svedenost tih osnovnih elemenata slike, naznačena još kod Vasilija Kandinskog oko 1915. godine.
Bata Mihailović slika snažno, izrazito i upečatljivo, njegov obračun sa slikom uvek je konačan i dosledan. U delo ulaže mnoge tada nove i aktuelne metode, od gestualnog slikarstva, curenja likida (dripping) do monohromnog nabojavanja i nadrealističke dekalkomanije. Te bogate, možda i prebogate slike u formi i fakturi, uvek su tople i ljudske u izrazu i boji, dakle, pomalo i nesvršene, potpuno lišene tehničenja geometrijske apstrakcije. Ukupno, zapravo, samo svedoče o silovitoj, hrabroj prirodi slikara koji je, kako bi Pikaso rekao, „Imao sunce u stomaku“.