Vreme političke neizvesnosti

Nemačka posle Angele

Konačnim odlaskom Angele Merkel, posle šesnaest godina neprikosnovene vladavine, njena zemlja ulazi s mnogo nepoznanica i iskušenja u parlamentarne (septembarske) izbore, koji su već proglašeni za najvažniji politički događaj u Evropi 2021: Nemačka je poslednjih godina, s pouzdanim političkim sistemom, predstavljala „sidro“ i čvrst oslonac Evropske unije, koja se, iz više razloga, nalazi u haotičnoj situaciji, a pandemija ju je dodatno učinila nestabilnom i gotovo dramatičnom

Virus korona učinio je situaciju haotičnom i nepredvidljivom i tamo gde je, koliko do juče, sve izgledalo pouzdano i predvidljivo – u Nemačkoj. Zemlja koja je iz prvog talasa pandemije izašla, zahvaljujući, pre svega, dobrom zdravstvenom sistemu (verovatno najboljem na svetu), ali i uzornom „upravljanju krizom“, gotovo bezbolno, suočava se, neočekivano, s pravom dramom. Kao da je najednom sve izmaklo kontroli. S neminovnim a nepredvidivim posledicama. Zdravstvenim, ekonomskim i socijalnim. A time, neizbežno, političkim. I to u veoma delikatnom trenutku. Nemačka ide u susret seriji važnih pokrajinskih izbora. I onih najvažnijih, za Bundestag.
Analitičari, ne samo u ovoj zemlji, te izbore vide kao maltene sudbonosne. Procenjuje se, naime, da bi mogli presudno da utiču (i uticaće) na političku sutrašnjicu zemlje. Ali i Evropske unije: Nemačka je minulih godina, predvođena Angelom Merkel, predstavljala njen oslonac i pouzdano sidro. Okončanje kancelarkine (pre)duge vladavine – punih šesnaest godina – čini, i zbog toga, nemačke parlamentarne izbore nesporno najvažnijim političkim događajem u Evropi 2021. godine.

TEŠKE ODLUKE U tri minule decenije ujedinjene Nemačke Angela Merkel je pola tog vremena bila na njenom čelu. Ulivala je, sve to vreme, svojim zemljacima osećanje sigurnosti, naglašenog samopouzdanja i – normalnosti. Liberalnija od partije na čijem čelu se nalazila više od dve decenije, povlačila je poteze koji su izgledali nespojivi sa stranačkim profilom i tradicijom: odustajanje od nuklearne energije, ukidanje obaveznog vojnog roka, legalizacija istopolnih brakova, obavezna kvota za žene u upravama velikih kompanija…
Članstvo je sve to sledilo, makar uz škrgut zuba, a onda je 2015. došla za stranku očigledno kancelarkina najbolnija odluka – otvaranje granica (uz poklič „mi to možemo“) stotinama hiljada migranata – s dalekosežnim političkim posledicama: eksplozivno je skočila popularnost ultradesničarske Alternative za Nemačku, stranke koja je na juriš uskočila u sve pokrajinske parlamente, a u Bundestagu je trenutno najjača opoziciona snaga!
Angela Merkel konačno odlazi i sve najednom postaje krajnje neizvesno. Od toga da se u njenoj stranci, Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU), uprkos činjenici da je konačno, nedavno, dobila „kormilara“ (Armin Lašet), još ne zna ko će na septembarskim parlamentarnim izborima biti kandidat za kancelara, do još veće nepoznanice, ko će i s kim činiti vladajuću koaliciju u Berlinu.

ANGELIN ŠINJEL Armin Lašet je tesnom većinom pobedio na stranačkim izborima ljutog rivala Fridriha Merca, predstavnika stare garde i tvrdog krila konzervativaca. Ta pobeda mu, međutim, nije automatski obezbedila kancelarsku kandidaturu. Činjenica da je reč o političaru iz „Angelinog šinjela“ obezbedila mu je, očigledno, prednost prilikom izjašnjavanja delegata na izbornom kongresu. Ne i blanko menicu. Lašet tek treba da pokaže ima li snage da izađe iz njene senke. I da u isto vreme zatrpa duboke rovove u stranci. Svaki njegov potez i reč, ne samo ona koju će tek izgovoriti nego i ona koju je nekad rekao, biće, i već jeste, pod posebnom lupom.
Lašeta u tom kontekstu već suočavaju, u sve zapaljivijoj antiruskoj atmosferi, s nekadašnjim „blagonaklonim“ izjavama u prilog ruskom predsedniku. Posebno izvlačeći onu u kojoj je citirao Henrija Kisindžera da za Zapad „demonizacija Vladimira Putina nije politika već alibi za odsustvo politike“.
Šef stranke, u ovom slučaju Armin Lašet, po pravilu, treba da bude i njen kandidat za kancelara. Tek će se, međutim, posle pokrajinskih martovskih izbora u tri pokrajine – Baden Virtemberg, Saksonija Anhalt, Rajnland Pfalc (Rajna Palatinat) – i njihovog ishoda znati, najverovatnije u aprilu, hoće li to i biti.
Sve to pomno prati predsednik bavarske pokrajinske vlade i šef Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markus Zeder, čije političke akcije, i ambicije, osetno rastu: kad bi se sudilo po trenutnom raspoloženju javnog mnjenja, Nemci bi radije videli ambicionog i politički robusnijeg Zedera na kancelarskom tronu. On, međutim, dolazi iz manje stranke, „sestrinske“ CSU, koja je geografski omeđena na teritoriju Bavarske i uvek nastupa ortački na parlamentarnim izborima s većom CDU, koja ima pravo „prvog vučenja“.

DVA BAVARSKA POKUŠAJA Bavarci su do sada dva puta jurišali na kancelarski tron. Oba puta neuspešno. Prvi put je to pokušao „nekrunisani kralj Bavarske“ Franc Jozef Štraus. Izgubio je od tada manje poznatog Helmuta Kola, koji je iza sebe imao veću stranku. Poraženom „kralju“ ostalo je samo da samoljubivo i cinično konstatuje kako mu je svejedno ko će „pod njim biti kancelar“. Loša procena: Helmut će neprikosnoveno i nezaustavljivo vladati kao „večiti kancelar“, četiri puna mandata.
Drugi Bavarac koji je krenuo u juriš na Berlin bio je Edmund Štojber, manje moćan od Štrausa, ali ne i manje ambiciozan. Njemu je prednost prepustila, ispostaviće se promišljeno, Angela Merkel. Procenila je da bi njena kandidatura u tom času u „dvoboju“ s iskusnijim socijaldemokratskim kandidatom Gerhardom Šrederom bila riskantan politički potez. Bolje da malo sačeka. I čekanje se isplatilo.

POLITIČKI FLERT Dok se čeka da se u taboru konzervativaca raščisti situacija oko „nosioca zastave“, u političkom flertovanju koje je uveliko u toku, sve političke oči su uperene u „najpoželjniju udavaču“: stranka zelenih praktično drži „ključeve“ Berlina. Bez nje je gotovo, ni matematički, nemoguće komponovati novu vlast na federalnom nivou. Nikad u Nemačkoj, ako se izuzme bivša (istočna) Nemačka Demokratska Republika, posle rata jedna stranka nije uspela da sama vlada.
Decenijama su u Zapadnoj Nemačkoj onaj „jezičak na vagi“ koji donosi prevagu bili Liberali (FDP) Hansa Ditriha Genšera. Mala stranka koja je u „sudaru slonova“, velikih, po masovnosti članstva, „narodnih partija“, demohrišćana i socijaldemokrata, uvećavala svoju moć. Poslednji put su bili na vlasti, uvek u ulozi „mlađeg (manjeg) partnera“, s Gvidom Vesterveleom, u prvom mandatu Angele Merkel.
Učestvovali su u mešanju karata i 2017. Kada se činilo da je na pomolu prva „Jamajka koalicija“. Reč je o kompoziciji stranačkih političkih boja koja odgovara nacionalnoj zastavi Jamajke: crno (konzervativci) zeleno (ekolozi) zlatnožuto (liberali). Predugi pregovori propali su krivicom liberala i njihovog lidera Kristijana Lindnera. Bili su zbog toga, kao nepouzdan partner, kažnjeni. Usledio je pad njihove popularnosti. Spali su na jednocifren procenat i sada se, po anketama, kreću jedva iznad cenzusa, između pet i šest odsto, ali s neugaslim ambicijama i aspiracijama. Vlast je magnetski privlačna i, ne samo politički, veoma unosna.
Bez njih se može, ali su, i ovoga puta, u nekim varijantama i kalkulacijama potrebni. Tako se sve učestalije medijski i politički barata s mogućim (ne samo matematički) mogućim „semaforom“ u Berlinu, koalicijom socijaldemokrata (crveno), liberala (žuto) i ekologa (zeleno).
„Semafor“ bi odgovarao svim partnerima takvog političkog mozaika. Postoji, međutim, i ovde ono famozno „ali“, taj „đavo u detalju“ koji ume i sreću da pokvari. Nekad veoma moćna, posebno u vreme njene neugasle ikone, velikog Vili Branta, spala je na niske grane. „Vrti“ se negde oko jedva mogućih petnaest procenata. Njen potencijalni partner u „semaforu“, zeleni, uveliko su „pretrčali“ socijaldemokrate i prvi put „skočili“ na velikih dvadeset procenata. Hoće li najstarija i koliko do juče veoma uticajna partija pristati na ponižavajući položaj mlađeg partnera koalicije u kojoj bi zeleni, s formalnim pravom, tražili položaj kancelara?

SUNOVRAT SOCIJALDEMOKRATA Sunovrat Socijaldemokratske partije (SPD) počeo je, ako se izuzmu okolnosti koje poslednjih godina rastaču levicu (francuskih socijalista i engleskih laburista gotovo i nema), s famoznom „Agendom 2010“ Gerharda Šredera. Tim programskim dokumentom („smanjujemo socijalna davanja države, zahtevamo ličnu odgovornosti veći doprinos svakog pojedinca“) socijaldemokrate su se, opsednute u tom času zavodljivom idejom o „trećem putu“, praktično odrekle onoga što je bila suština njihovog bića (zaštita radnika i siromašnih slojeva) i priklonile, radikalnom reformom tržišta rada, poslodavcima i neoliberalnom (rigoroznom) kapitalizmu.
Famozni „treći put“, koji su novatorski i reformatorski forsirali Toni Bler i Gerhard Šreder, pokazao se kao stranputica. Suočena sa sve osetnijim osipanjem razočaranog članstva, nemačkoj Socijaldemokratskoj partiji pripala je uloga gubitnika. Njeno rukovodstvo je uporno odbijalo povratak u opoziciju i moguće okrepljenje. Držalo se grozničavo učešća u vlasti kao potčinjeni partner „velike koalicije“ u poslednja tri mandata (pre)moćne Angele Merkel, trošeći stranački kredit i gubeći sve upadljivije profil i identitet.

RECEPT ZELENIH Hod po mukama nemačkih socijaldemokrata i njihovu obezglavljenost ilustruje možda najbolje česta, gotovo godišnja, smena lidera. U traganju za svetlom na kraju tunela i skoro paničnom eksperimentisanju s uvođenjem neposredne stranačke demokratije (članstvo se pojedinačno i plebiscitarno izjašnjava o šefu stranke) došlo se do formule koju su od samog starta „patentirali“ zeleni.
Socijaldemokrate su, naime, preuzele „recept“ zelenih da stranačko kormilo preuzme dvojac, jedna žena i jedan muškarac. Tako se, više iz protesta protiv „poznatih lica“ (članstvo je uskratilo podršku Olafu Šolcu, vicekancelaru i ministru finansija, kao kandidatu za šefa stranke), na čelu partije našlo dvoje bledih političara čija imena verovatno nisu poznata ni svim članovima partije – Saskja Esken i Norbert Valter Borjans. A da kalambur bude veći, ovo dvoje su isforsirali poraženog Šolca za nosioca nade, socijaldemokratskog kandidata za kancelara!
Harizmatično rukovodstvo zelenih Analeni Berbok i Robert Habek (nemački Džordž Kluni) trlja ruke. Stranačke političke akcije vrtoglavo rastu. Njihovu cenu podigle su globalne okolnosti: dramatične klimatske promene su planetarno stavile nekad egzotičnu temu ekologije urgentno u prvi plan. Odavno su „izašli iz džempera i patika“ i, u međuvremenu, proširili polje interesovanja i delovanja.
Nisu više stranka „jedne teme“. Preuzeli su dosta onoga što su socijaldemokrate zapostavile, posebno kad je reč o socijalnim pitanjima. Postali su, inače, stranka „nove srednje klase“, informatičara i intelektualaca. S naglašenim samopouzdanjem, pretenduju da vode državu, iako su se samo jedanput našli u federalnoj vlasti, koaliciji koju su predvodili Gerhard Šreder i (njihov nekadašnji zaštitni znak) Joška Fišer.

RUKOVODSTVO JEDNO, ČLANSTVO DRUGO U grozničavom političkom flertovanju sada se gotovo sve vrti oko zelenih. I crni (demohrišćani) i crveni (socijaldemokrate) vide dobitnu varijantu gotovo isključivo sa zelenima. Matematički bi bila najjednostavnija crno-zelena formacija. Njoj naginje trenutno rukovodstvo ekologa. Istraživači javnog mnjenja pak opažaju drukčije raspoloženje stranačkog članstva. Ono bi, tvrdi se, radije vladalo sa crvenima. Ne samo zbog činjenice da bi u taj politički brak ušli ovoga puta kao vodeći partner. Ipak je to stranka levice, u mnogo čemu iskustveno i „rođački“ bliža socijaldemokratama.
I samo rukovodstvo zelenih nastupa oprezno. Iako naginje crnima, plaši ga zlehuda sudbina socijaldemokrata, velikih gubitnika velike koalicije. I ono što su crveni uspevali da ostvare od svojih programskih ciljeva, javnost je uglavnom pripisivala crnima.
A takva sudbina zelene čeka u čeličnom zagrljaju crnih. Niko, inače, ne sumnja da će, iako ranjiv, savez konzervativaca, CDU i bavarska CSU i na septembarskim izborima biti najjača politička snaga. Osim ako se dogodi neko čudo. U predvidljivoj nemačkoj političkoj sceni čuda su dosad bila isključena.