Trajanje koje se meri trajanjem zvezda

Reč o rečima

Ni Đuđina kula, sa ugaonim kamenom iz Medviđe, ili Novakovićeva kapija iz Bjeline, ni most na Zrmanji, kod Žegara, ni zvonik u manastiru Krupa, neće moći tom silinom da nam kaže mi jesmo i bićemo – kao što živa reč može reći. Ali reč zavičaja. I samo i jedino reč zavičaja

Šta god rekli, kakvu manitoštinu, pametnu i uzvišenu reč, grcaj duše, ili njenu pjesmu radosti, podražavali revanje ili ćurlikanje, natezali se sa tišinom ili ćutnjom, uvek i bezuslovno biće to glas zavičaja. I ako taj glas nije zamućen, natrunjen tuđim rečima, sapet gordošću ili strahovima, smešan sa neznanom melodijom i kukavičijim podmetanjem sklopova između smisla i besmisla, biće to najstamenija potvrda spadanja u jedan sasvim poseban svet, posebnog lika života. Ni Đuđina kula, sa ugaonim kamenom iz Medviđe, ili Novakovićeva kapija iz Bjeline, ni most na Zrmanji, kod Žegara, ni zvonik u manastiru Krupa, neće moći tom silinom da nam kaže mi jesmo i bićemo – kao što živa reč može reći. Ali reč zavičaja. I samo i jedino reč zavičaja.
Reč zavičaja se ne može kupiti, kao što se ne može ni prodati, a još manje da se može zameniti. Ona nema cenu. I nema drugu meru osim one koja ju je i stvorila. Kule i gradovi, vojske i ljudi, mašine i alati, putevi i staze budu, traju i nestaju – a reč o njima ostaje. I kazuje njihovu tužnu, veselu, zlehudu, blistavu ili uzvišenu sudbinu. Dakle, ni bomba, ni radioaktivno zračenje, ni vatra, ni metak, ni nož ne mogu reči nauditi, a kamoli joj se primaći. Ona je uvek i bezuslovno iznad svega, kao zvezde u bistroj noći nad Bukovicom i Ravnim Kotarima. I njeno trajanje meri se trajanjem zvezda, mada izložena i svima slobodna na raspolaganju.
I upravo zato ona je lomna, krhka i podložna propadanju. Isto kao što se jednako nesmotreno može i zagubiti, ili je lako dostupna kakvom lupežu, pa je može krivotvoriti, ili izopačiti. A tek kakve je čeljusti čekaju u nemaru i zaboravu, da se s njom zatre i najčistiji dah duše.
Jeste, reč se može izgubiti, lakše no novac, no kuća, njiva, zdravlje ili porod. Ali zato treba znati, i stalno u pamet tutkati, ništa nas tako ne može primaći istini kao reč, i ništa nas ne može sačuvati u pravdi kao reč. A šta ima više i visočije od istine i pravde u našem dinarskom soju. Ona, dakle, ne samo da, kao rizničar, čuva temelje našeg bitija, no što nam i kazuje kako da ih odbranimo, u kakvoj god da smo nevolji. Setimo se samo našeg Vukašina iz Klepaca, našeg svetog sunarodnika, koji je svog krvnika priveo istini i pravdi rečima svog zavičaja, i kako je svoju dušu spasio.
Da, reč nas uvek vraća nama samima, kakvi smo po liku naših otaca i pradedova, i opominje da ako je u čemu izneverimo, onda ćemo i sebe izneveriti. Odložićemo i odbaciti svoj lik isto kao što se istrošene pantalone ili kalci odbacuju, i sveza sa našim starima kazivaće da nismo vredniji od glavice kupusa. A tada i naša reč ništa neće valjati i ništa neće kazivati, da bi i vučije zavijanje prema toj našoj reči bilo pitomo javljanje još pitomijeg šumskog bića.
Kao što prodoran miris smilja, prizori oblaka na visokom nebu i predeli teške makije u ljutom kršu nigde nisu tako čisti, srezani i bistri, kao u našoj ljubimoj Dalmaciji, tako i reč naša, reč naših pradjedova nigde nije tako životna, tako zanosna i opojna kao u našoj duši. Nema te glumačke škole koja će naučiti ljude bez lika da dočaraju taj zanos, tu melodiju, taj pev sklada zavičaja u reči, u našoj duši. I kao što je dušin stan u našim mišicama i udovima, a njen smer u našoj volji, tako je i reč njena kula – ali naša reč, iz našeg zavičaja iznikla.
Zato što se reč ne može krivotvoriti, upravo u njoj je najverniji lik zavičaja, ne odraz, ne podražavanje, ne senka, ni kopija, ni zamena, ni slika, ni prilika. Upravo onako kao što naša srpska pravoslavna ikona (nenatrunjena zapadnim uticajima) isijava svetost svete ličnosti i daje nam jemstvo sveze s njom, tako je i naša reč jemstvo najvernijeg lika zavičaja, i sve dok nje ima – biće i zavičaja, tako, u duši. A kada ostanemo bez duše, izgubićemo i zavičaj. I tada će iz nas kazivati neko drugi, nekim drugim rečima, drugom voljom i drugom dušom – i sam on će znati odakle je i da li jeste. Ali sam on – i niko više, niko. A to se zove nesreća, propast.
Istina je da u Beogradu postoji vrlo snažna struja odricanja od zavičaja, pa čak i prezir. O sili te struje svedoči mnogo toga, a ponajviše razumevanje narodnih poslova. I nije isključeno da se ko od naših sunarodnika, poteklih sa obronaka Velebita zarazio tom opakom bolešću koja uzima dušu. Za njegovo isceljenje ja mu mogu samo preporučiti da se seti kako su i gde i zašto divanili njegovi stari. I ništa više. A da ne bi pomislio kako je to usamljen i zaludan trzaj sećanja na ionako minule tokove života, savetujem mu da potraži onu knjigu iz koje će mu se obraćati iste reči, istog lika života i istih prizora.