Srpskog reditelja Slovenija ispratila vojničkim počastima

Oproštaj od legende: Dušan Jovanović (1939–2020)

Detalj s vojničkim počastima je možda jedan od poslednjih paradoksa u bogatom životu Dušana Jovanovića, koji se i u svojim delima uvek stavljao na stranu slobode, prkosio autoritetima i državnim cenzorima, branio „malog čoveka“ i nikada nije mario za državne počasti i odlikovanja

Poslednjeg dana 2020. godine napustio nas je mag pozorišnih dasaka, veliki reditelj, dramaturg i esejista Dušan Jovanović (81). Sam kraj života proveo je u staračkom domu u Ljubljani, a slovenačka vlada je prvog dana nove godine odlučila da ga na poslednji počinak isprati uz vojničke počasti. Iza sebe je ostavio sina Sašu iz prvog braka s glumicom Vidom Zei i ćerku Mašu uz njenu majku, čuvenu slovenačku glumicu Milenu Zupančič. Ostaće upamćen kao jedan od najplodnijih dramskih pisaca i pozorišnih reditelja na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U bogatoj karijeri postavio je više od stotinu komada, a napisao je i brojne dramske tekstove, TV drame, eseje, kratke priče… Detalj s vojničkim počastima je možda jedan od poslednjih paradoksa u bogatom životu Dušana Jovanovića, koji se i u svojim delima uvek stavljao na stranu slobode, prkosio autoritetima i državnim cenzorima, branio „malog čoveka“ i nikada nije mario za državne počasti i odlikovanja. A uprkos tome zadužio je mnoge.

ZABRANJIVAN I NAGRAĐIVAN Dušan je došao na svet 1. oktobra 1939. godine u Beogradu. Roditelji su se razveli po završetku Drugog svetskog rata, kada se otac ponovo ženi Slovenkom Paulom i odlučuje za veliki korak. „Moj otac je radio za jugoslovensku novinsku agenciju Tanjug. Poslali su ga 1951. godine u Ljubljanu, da otvori Tanjugovu filijalu. U centru Ljubljane je pomogao otvaranje novih prostorija Tanjuga. Potom se zajedno sa mojom maćehom, koja je imala ćerku iz prvog braka, preselio u Ljubljanu i poveo i mene sa sobom. Imao sam deset godina“, sećao se mnogo kasnije Dušan Jovanović.
Studirao je engleski i francuski jezik, a posle toga diplomirao i pozorišnu režiju na Akademiji za kazalište, film, radio i televiziju. U svet pozorišta ušao je isprva kao kritičar, da bi potom osnovao Študentsko aktualno gledališče (ŠAG). Jedan je od osnivača i Gledališča Pupilije Ferkeverk krajem šezdesetih i Eksperimentalnega gledališča Glej početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je napisao groteskni roman „Don Juan na psu ali Zdrav duh v zdravem telesu“ („Don Žuan u bedaku ili Zdrav duh u zdravom telu“). Od 1978. do 1985. bio je umetnički rukovodilac Slovenskog mladinskog gledališča, a nekoliko godina kasnije postaje docent na Akademiji za kazalište. Dobitnik je brojnih priznanja u Sloveniji i na prostoru eks-Jugoslavije. Sada već legendarne predstave „Oslobođenje Skoplja“ i „Karamazovi“, koje je radio za KPGT 1980-ih godina, bile su u Jugoslaviji zabranjivane, a u inostranstvu nagrađivane. Poslednji Jovanovićev dramski tekst „Boris, Milena, Radko“ objavljen je 2013. godine – a inspiraciju je našao u sopstvenom životu, u ljubavnom trouglu između Milene Zupančič, glumca Radka Poliča Raca i sebe. Potom je 2018. objavio autobiografski roman „Pod starost sam zavoleo svoju mamu“, žanrovski hibrid eseja, autobiografskih refleksija i memoara.
Savremenici ga pamte po životnom kredu, svedenom u jednoj rečenici, koju je često ponavljao: „Ni za čim ne žalim, i to mislim ozbiljno!“ U mladosti je, kako je sam tvrdio, bio „koleričan tip“; svoje „ispade“ opisuje u autobiografiji bez ulepšavanja, onako kako je bilo.

„VIZANTINAC“ MEĐU SLOVENCIMA Život i sećanja Dušana Jovanovića obeležio je i slovenački šovinizam, koji je iskusio još kao dete, jer je u Sloveniju stigao s prtljagom „dođoša“ iz Makedonije i Srbije. Vršnjaci su ga zbog toga stalno zadirkivali, čak i učitelji. Rugali su mu se da je „Vizantinac“, čim bi se završili časovi. „Istina je, i danas sam osetljiv na takve stvari. U knjizi opisujem i kako sam se zbog toga posvađao čak i sa polusestrom“, naglašavao je za slovenačke medije Jovanović. Sve to je uticalo i na njegovo delovanje u Sloveniji; iako se o pitanju aktuelne politike nije javno oglašavao, svoj glas je redovno dizao u korist potlačenih i ugroženih, pre svega Izbrisanih, ljudi poreklom s prostora nekadašnje Jugoslavije kojima je nova slovenačka vlast 26. februara 1992. godine „administrativnim etničkim čišćenjem“ (brisanjem iz knjiga novoustanovljene države) oduzela sva prava i gurnula ih na dno društvene lestvice, na margine života. Nije se ustručavao da ustane protiv progona uperenih protiv „južnjaka“, zalažući se za pomirenje na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ukratko, o savremenim slovenačkim političarima nije imao baš dobro mišljenje, tu i tamo bi pomenuo Milana Kučana, mnogo ređe gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, a najređe Janeza Drnovšeka. Drugih se ne bi ni setio. Do kraja života je važio za oštrog kritičara „nacionalističkih ’novorevijaša’“ koji su u svojim pamfletima, objavljenim u 57. broju „Nove revije“, obznanili program otcepljenja Slovenije od Jugoslavije i tako utrli put za raspad nekadašnje zajedničke države, gurnuvši je ka krvavom raspadu.
Pozorišne daske su mu bile prva ljubav, ali su ga, priznaje u svojoj autobiografiji, u životu najviše zanimale – žene. Naročito pošto je tokom godina sve više uviđao koliko velika je razlika između dva pola: „Razlika se ogleda u temperamentu, u prirodi, žene su mnogo nežnije, empatičnije. Volim da vodim razgovore sa ženama, jer svet doživljavaju sasvim drugačije nego muškarci.“ Čim su minule godine mladalačkih ludovanja, u njemu je porasla želja za znanjem. Da bi mogao da se školuje, počeo je da zarađuje rastovarujući ugalj s vagona, razvozeći voće i povrće triciklom i sličnim „težačkim poslovima“. Bio je gladan knjiga; sve više je čitao, odlazio u pozorišta, vremenom je počeo da piše kritike. To ga je uvelo u svet teatra iz kojeg nije izašao do kraja života. Poslednjih pet godina, međutim, nije više režirao, čak ni u Mladinskom gledališču. Iako je tom pozorištu svojevremeno sam postavio temelje, u jeseni svog života je upravo tu doživeo gorko razočaranje. Kada je, naime, direktoru te kuće predložio da režira delo Samjuela Beketa u kome bi glavne uloge igrali Milena Zupančič i Radko Polič, dobio je odgovor da je „program već popunjen, i to pet godina unapred“. Odbijenica je u srce pogodila Dušana Jovanovića. „Šutnuli su me u dupe. Bio je to težak udarac za mene, za moj ponos, moju ličnost“, priznao je kasnije. Ipak, tešila ga je njegova, kako je sam govorio, najveća nagrada u životu. To je bila i ostala – Milena Zupančič. „Ona je moje najveće veselje, najveći drug“, nije birao reči hvale za svoju životnu partnerku. Na kraju se čak latio režije i humorističkog prikaza ljubavnog trougla između Milene, njegovog večnog prijatelja i prethodnog Mileninog muža Radka i – sebe. To ga je inspirisalo da napiše dramu „Boris, Milena, Radko“ u kojoj su igrali (sami sebe) Milena i Radko, a Boris Kavaca je glumio Dušana, koji ih je vodio iza scene…

OD TITA PREKO ČE GEVARE DO MAO CEDUNGA Šta je Dušana Jovanovića povelo na put umetnosti, koja životna iskustva su uticala na njegovo poimanje života i pozorišta? Najbolje odgovore pruža upravo autobiografija. U njoj je otkrio najdublje tajne svoga bića – od sočnih psovki preko opisa kako je nekoga „mlatnuo po njušci“, do priznanja da je nekome zario nož među rebra … Tu su i insajderski portreti glumaca s kojima mu je život ukrstio put, kao i političkih vođa koji su obeležili vreme u kome je odrastao – od Tita preko Če Gevare do Mao Cedunga. U svojoj autobiografiji te priče prate jedna drugu, „razbacane“, bez naročitog reda. Sve počinje od jedne od prvih Jovanovićevih uspomena, vezane za njegovu majku, koje se seća kako „sedi na podu, prekrštenih nogu, kao Turčin, i peče palačinke“. Skačući po kauču, omakao se, upao u šerpu punu masti i usred rata završio u bolnici, gde su hodnici bili puni vojnika s puškama i automatima… Iako je s majkom živeo kraće od pet godina, potkraj života mu se u misli često vraćala, naročito ta scena s palačinkama uz spoznanju da je baš tada zavoleo svoju majku. Otuda je i nastao naslov knjige, koja odražava i dert zbog rastanka, jer kada su se Dušanovi otac i majka razveli, sud je Dušana dodelio ocu, jer je imao posao. A otac ga se brzo ratosiljao – prvo ga je poslao u Skoplje, kod svoje sestre i majke, a Dušanove tetke i bake, pod čijim okriljem je proveo sledeće dve i po godine života. „Sećam se da mi je baka davala novac da ga položim ispod ikone – jer u pravoslavnoj crkvi novac darujete u podnožju ikone ili date u kutijicu. Odlučio sam, međutim, da pare ne ostavim tamo gde je baka htela, već sam pokupio i sav drugi novac, strpao ga u džep i pobegao iz crkve napolje, gde su me čekali prijatelji. Ali pop je, naravno, sve to video i tužio me baki. Bila je užasno razočarana. ’Kako si mogao, nisam te tako učila’, okarala me je. Onda mi je dala pare, da ih nosim natrag, u crkvu. To me je tako ganulo, da nikada više nisam ni pomislio da ponovim išta slično. Nije me izgrdila već me je iznenadila i opčinila dobrotom, emocijama“, sećao se zgode iz rane mladosti proslavljeni reditelj. Uz to je upravo tetka, kod koje je živeo u Skoplju, bila presudna i za umetnički put Dušana Jovanovića. „Tetka je bila učiteljica klavira. Vodila me u operu, gledali smo ’Eru sa onoga sveta’. Kada je predstava počela, sav sam trepereo od uzbuđenja. Bilo je to 1943. godine. Oko Skoplja su se vodile ljute borbe, topovi, tenkovi, plotuni, glad u gradu. A u operi je bila božanska atmosfera, prekrasno svetlo, divna muzika. Prelepo, sasvim drugi svet u poređenju sa onim spolja i istinskim životom. Tada me je umetnost impresionirala. I začarala za ceo život.“

PONOSAN NA SVOJE KORENE Do kraja života je ostao veran sebi, ali i iskustvu koje je poneo s prostora nekadašnje Jugoslavije, a koje je trasiralo i njegov umetnički put. Najviše je radio i stvarao u Sloveniji, ali je činjenica da je najveća postignuća nizao u Jugoslaviji. Nema sumnje da je Dušan Jovanović bio i ostao jedan od najvećih slovenačkih a istovremeno i jedan od najvećih jugoslovenskih, ali i srpskih reditelja. Mnogi slovenački mediji, koji ga za života nisu naročito primećivali, počeli su posle smrti da ga svojataju kao „velikog slovenačkog režisera“, a samo retki ljubljanski mediji su upozorili na činjenicu da je bio veliki ne samo slovenački nego i jugoslovenski režiser. Plotune u njegovu čast su nad njegovim poslednjim počivalištem ispalili slovenački vojnici, odavši poštu čoveku i umetniku koji je oduvek odbijao da se ravna prema određenom nacionalnom ključu ili ikakvom drugom kalupu. Životni put jeste završio u Sloveniji, ali je svoja dela ostavio u amanet svim republikama, sada državama nastalim na tlu bivše Jugoslavije. Nikada se nije odrekao slobodarskih pogleda na svet, gnušao se šovinista svih boja i ostao ponosan na svoje korene, zbog kojih je i u Sloveniji bio i ostao tako poseban. Tu, samo njegovu posebnost, videli su i drugi oko njega; kritičar Marijan Zlobec je u osvrtu na autobiografiju „Pod starost sam zavoleo svoju mamu“, napisao: „Jovanoviću se vidi da nije Slovenac nego Srbin. Za razliku od brojnih drugih, ovde ’čistokrvnih’, koji su u svojim memoarima zamerljivi, optužujući sve uzduž i popreko, pri čemu sažaljevaju sami sebe u potrazi za ’krivcem’ za svoj čemer kako izvan sebe tako i u društvu, i koji ne skrivaju žeđ za ličnim obračunavanjima, Dušan Jovanović – ne plače!“ zaйm za 5 minutgosudarstvennый zaйmsročno zaйm na kartu