Od kraljice poljoprivrede do cara stvarnosti

IZGRADNJA DISTOPIJE

Kancelarija ministra za čovekovu sredinu pisala je kraljici krajem prošle godine da traži dozvolu povodom odrednica u novom zakonu o poljoprivredi. Te odrednice se dotiču poslovnih interesa kraljevske porodice i stoga ih mora odobriti kraljica. Slično nam preti i kada je u pitanju stvarnost. Sprema li se ustoličenje cara za stvarnost?

Je l’? Pa nismo mi baš znali da je prerogativ kraljice da odlučuje o zakonima. Ali eto, sad smo i to saznali. To je, izgleda, jedna zastarela parlamentarna procedura iz 18. veka koja daje monarhu, pojedincu, koji nije biran voljom građana, da bude konsultovan o pitanjima što se tiču krune i privatnih interesa kraljevske porodice. Kraljica je jedan od najvećih zemljoposednika u Britaniji i za svoje imanje u Sandringemu je (samo) prošle godine dobila milion funti državne pomoći, iz budžeta za poljoprivrednike.
Reč-dve o Sandringemu. To je velelepna kuća okružena sa oko osam hiljada hektara šuma, njiva i livada u Norfoku, na istoku Engleske. Kuća je izgrađena u jakobinskom stilu, ukrašena eksponatima iz čitavog sveta (Zulu i druga afrička plemena, na primer), čak i radovima španskog slikara Goje. Okružena je parkovima i jezerima, a okolina je idealna za lov. Tu love samo domaći, da se razumemo.
Kraljevska porodica ovde provodi božićne praznike, a tokom ostatka godine donji sprat sa salonima, dnevnim sobama i salom za ručavanje, kao i propratne zgrade i park su otvoreni za posetioce (20 funti ulaz). Vaš dopisnik živi ne previše daleko od imanja, pa ga je i posetio više puta. Deo koji je izazvao najviše pažnje je sala za ručavanje. Sto je tokom čitave godine postavljen kao što je bio tokom poslednjeg božićnog ručka. U prostoriji je livrejisani vodič koji objašnjava i odgovora na pitanja. Pored stola je primerak poslednjeg menija. Pisan je na francuskom, zapažamo. Ispred svakog tanjira je nekoliko viljušaka za različita jela i 3-4 čaše za različita pića. Dopisniku se tu nešto učinilo sumnjivim, pa je prišao livrejisanom vodiču – A zašto nemaju čašu za vodu? Zar se u porodici voda ne pije, samo vino? Ha-ha – nasmejao se livrejisani gospodin – dobro pitanje. Onda se isprsio pa objasnio da iza svakog člana porodice, otprilike dva koraka dalje, stoji njihov lični poslužitelj s bokalom i čašom. Kada član porodice želi da pije vodu, traži od svog poslužitelja da im prinese čašu vode. Čašu ne spuštaju posle na sto već je vraćaju poslužitelju. Zanimljivo. To sigurno nije zbog toga što se plaše da će ih neko od prisutnih otrovati, je l’? Ha-ha, kaže livrejisani, nije, naravno. A da jeste, ti bi mi rekao – pomislio je dopisnik, uzvratio plastičnim osmehom i pošao dalje ka balskoj dvorani s kožama lavova, zebri i antilopa po zidovima.
Dakle, ovo je slučaj gde kraljica odobrava zakone i vodi računa da se ne kose s njenim privatnim interesima. Ima pravo veta. Pa koliko je takvih slučajeva bilo?
Odlični novinar Gardijana (da ih jednom i pohvalimo) izbrojao je više od hiljadu takvih slučajeva u poslednjih sedamdesetak godina za vlasti Elizabete. Prošle godine, na primer, radilo se o sledećim zakonima: budući odnosi s evropskom unijom (više puta), te zakoni o poljoprivredi, o protivpožarnoj regulativi, ribarenju, penzijama, virusu korona, održavanju zgrade parlamenta…
No na svu sreću naša kraljica je jedna „simpatična“, „fina“ i „dobroćudna“, „benevolentna“ vladarka, tako da sve ovo sigurno i nije neki problem. Naravno, njena služba za odnose s javnošću je sjajna, super profesionalna i agilna, tako da je javni lik monarha čist ko suza. Elizabeta, međutim, ima 94 godina. A istorija nas uči da benevolentne (recimo da je tako) samodršce nasleđuju manje sposobna deca. Da razjasnimo, sutra će umesto dobroćudne bakice na presto doći, na primer, Vilijam, a ako se njemu i njegovoj porodici šta desi, onda Hari, što znači da… što znači da će se neomiljena, necenjena, agresivna i šićardžijka, Amerikanka Megan Markl dočepati prestola i gorepomenutih ingerencija. Megan ili neki Ričard Treći ili Henrik Osmi će se mešati u zakone o penzijama i poljoprivredi? No to je sudbina monarhija, uvek na presto sedne neki Neron ili Kaligula.

Ministarstvo istine i car stvarnosti

Istovremeno, s druge strane bare, Njujork tajms piše da ne može više da se toleriše zloupotreba slobode govora, teorije zavera, dezinformacije i pretnje, tako da je najbolje da se osnuje ministarstvo istine i ustoliči car za stvarnost (Reality Tzar). Očigledna je kriza stvarnosti, pa nam je potreban snažan autoritet da se time pozabavi. Ne, ovo ne kaže CK KP SSSR-a 1965, ovo piše Njujork tajms pre neki dan i predlaže da se istina i stvarnost određuju dekretom ministarstva i voljom cara. Pa to zvuči kao odlična ideja. Kako se samo nismo ranije toga setili? Znači, ustanem ujutru i ne moram da gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme i treba li mi kišobran. Pogledam u pametni telefon (jedan telefon, jedan informativni servis, jedan car, jedna istina…) i to je to. Isto tako za izbore, na primer. Car će mi reći za koga da (ne) glasam. Odlično, odlično. Ali ko bi mogao toga da se prihvati? Kremlj? Kineska komunistička partija? Ajatolah Hamenei iz Irana ili vispreni Kim Džong Un? Ne, za to treba neko s međunarodnim pedigreom u stvaranju i uobličavanju javnog mnjenja. Njujork tajms? Pa oni bi mogli da budu car za stvarnost, odlična ideja. Evo par primera kako to izgleda na delu.
Piter Dašak, član tima Svetske zdravstvene organizacije koji je posetio Kinu da bi ispitao veze laboratorije u Vuhanu s virusom korona, kaže da su Kinezi otvoreno i kolegijalno sarađivali i da su dopustili pristup najvažnijim i najnovijim podacima. Međutim, naš kandidat za cara stvarnosti Njujork tajms članak koji se bavio ovom posetom naslovio je: Prilikom posete tima SZO, Kina je odbila da ustupi važne informacije. Tekst koji sledi možete da zamislite. Na to je dotični Dašak reagovao na porukom na tviteru gde kaže: „Čuj, čuj! Proveli smo mesec dana u Kini i potrudili se zatim da sve u detalje objasnimo novinarima da bismo sada bili pogrešno citirani kako bi novine samo potvrdile priču koja je bila napisana još pre naše posete. Treba da vas je sramota!“ No dobro, desi se. Šta ćemo, svako može da pogreši ponekad. Da im damo još jednu šansu.
Čuveni novinar Glen Grinvold (radio na objavljivanju Asanžovih materijala) žali se na način kako su protesti ispred američkog parlamenta 6. januara ove godine propraćeni u medijima. Njujork tajms, primećuje Grinvold, stvara histeričnu atmosferu i posvećuje ogroman prostor, na primer, jednoj od pet žrtava protesta. Dotični policajac je udaren protivpožarnim aparatom u glavu i potom je preminuo u bolnici. Kandidat za cara stvarnosti opširno piše o ovoj žrtvi Trampovih pristalica, ali ni reči o ostale četiri žrtve. Možda zbog toga što su to Trampove pristalice koje su bile žrtve nasilja one druge, „dobre“ strane.
Dakle, kandidat za cara se nije proslavio. No da nešto odmah razjasnimo. Pod jedan, cara ne biramo mi konsenzusom, car samog sebe bira i nameće mačem, atomskom bombom i, uopšte, silom, tako da je naše mišljenje nebitno. Pod dva, ako se čini, na osnovu ovih primera, da kandidat za cara ne radi dobro svoj posao, grdno se varamo. On odlično radi svoj posao. Formiranje javnog mnjenja, stvarnosti jeste njegov posao. Formiranje, uobličavanje, iskrivljivanje, pretakanje, modeliranje stvarnosti. Crna magija, alhemija – destilacija zlata iz uglja? Pravljenje dolara iz nafte ili direktno iz štamparske prese? Pa da, naravno!
Ali ako imamo benevolentnog cara, onda je sve u redu, zar ne? Nekoga poput Elizabete Druge, na primer. Teoretski, možda. Međutim, već smo se na početku ovog teksta dogovorili da Megan Markl, Neron i Kaligula nisu dobri kandidati za tron Ujedinjenog Kraljevstva, pa samim tim, valjda, ni za upražnjeno mesto cara stvarnost.

Prvak slobodnog govora

Istovremeno, vratimo se na ovu stranu Atlantskog okeana, britanska vlada je odlučila da imenuje jednog prvaka slobode govora na univerzitetima. Dotična osoba (prvak-prvakinja-prvače?) treba, navodno, da se suprotstavi kulturi poništavanja koja je već uzela maha, kao i agresivnom prevrednovanju britanske istorije. Univerzitet gde posluje vaš dopisnik postoji već 812 godina bez potrebe da mu prvak slobode govora određuje koordinate mišljenja i govora. Zašto sad? Dotični prvak će, po definiciji, raditi za vladu i sprovoditi interese vladajuće garniture. A prodaju nam prvaka kao zaštitnika slobode govora!
Kao što vidimo, to su dve inicijative, jedna cara stvarnosti a druga prvaka slobodnog govora, koje neumitno izviru iz jedne te iste ideološke i političke matrice. Neće više ceo svet da gleda naš Bi-Bi-Si i Si-En-En nego su počeli i oni sami da prave neke televizije, pišu poruke na tviteru, kače svašta po fejsu, razmenjuju votsap poruke… pa ne možemo da dozvolimo valjda da misli ko šta hoće! Ne možete, tako je. S obzirom na to da je car go, ne možete.
Autoritativni načini vladanja i razmišljanja nisu nikakva novost. Pre bi se moglo reći da su oni norma kojoj čovečanstvo uspeva da s vremena na vreme umakne. Sokrata su otrovali kukutom, Đordana Bruna spalili na lomači, slobodoumne slali u gulag uključujući i Goli otok.

Orvel i Haksli

U romanu 1984 (1949) engleski pisac Džordž Orvel je dočarao svoju viziju distopijske budućnosti. To je svet večnih ratova gde vladajući stalež ima svu moć, a potlačeni ništa. Ministarstvo ljubavi prekraja, između ostalog, prošlost, dokumente, uspomene i sećanja. Policija misli proganja one koji „ne pripadaju“ jer imaju drugačije ideje. Pošto nema originalnih ideja i misli, ljudi i njihovi postupci su lako predvidljivi. U upotrebi je novogovor, jezik namerno ograničenih mogućnosti kako ne bi mogao da izrazi kompleksne stavove. Partija rukovodi društvom zahvaljujući svojoj (zlo)upotrebi jezika, tehnologije, straha i izolacije. Partija svakoga prati preko sveprisutnih monitora. Čitava zajednica upražnjava dnevni ritual mržnje u trajanju od dva minuta – objekat mržnje je stanoviti Goldstin koji je i izmišljen u tu svrhu. Neznanje je vrlina, laž je istina i rat je mir.
Ovo je, međutim, samo jedna od ponuđenih vizija. Orvelov nastavnik francuskog na prestižnom Iton koledžu je bio niko drugi do Oldos Haksli, poznat po romanu Vrli novi svet (1932). S obzirom na datum izlaska iz štampe, Orvel je mlađi, ali smo ga ovde stavili kao prvog iz dva razloga. Prvo zato što je verovatno poznatiji, a drugo, zato što je Hakslijeva distopijska vizija u neku ruku više pesimistična (ako je to moguće!) i možda čak i više liči na stvarnost 21. veka u zapadnom, samoproglašenom demokratskom i slobodnom svetu.
U Hakslijevom novom svetu nema privatnosti, porodice niti monogamije. Totalitarna vlast koristi napredak tehnologije, biologije i psihologije kao sredstvo da utiče na način na koji ljudska vrsta misli i postupa. Sreća se ostvaruje tako što svako dobija ono što se želi. To jest svako želi to što dobija. Svi treba da uvek žele nove stvari jer je to dobro za razvoj industrije. Znači potrošnja je ključno važna za razvoj zajednice. Sreća pojedinca i istina nisu kompatibilni, pa pošto je sreća naš najuzvišeniji cilj… Ljudi su hemijski i biološki manipulisani tako da se stvori optimalan broj pojedinaca sa željenim karakteristikama. Kod Hakslija, udruženi zločinački poduhvat industrijskog kapitalizma, fašizma, komunizma, psihoanalize i pseudonaučnih ideologija je okončao istoriju. Nema dalje. Po smrti, ljudi se pretvaraju u đubrivo za rasad. „Baš je lepo kad znaš da možeš da budeš od koristi i posle smrti“, ponosan je jedan od likova u romanu. „Da pomažeš biljkama da rastu.“ Dosta toga deluje poznato, zar ne?
Istina i stvarnost. Ministarstvo istine, car stvarnosti, prvak slobodnog govora… nova globalistička ideologija koja nam preporučuje sledeće teme: rodne, rasne, čovekove sredine i zdravlja. Obratite pažnju da su klasne borbe siromašnih protiv bogatih u ovoj novoj mašini za mlevenje volje nepoželjne. Isto kao i pripadnost naciji, veri, kulturi ili porodici. Ako pripadate bilo kojoj od ovih kategorija, onda „ne pripadate“ poželjnoj ideologiji. A kako je problem neposlušnih s viškom originalnih ideja rešavan 1984. godine, sa one strane stvarnosti, možete videti kod Orvela. I tu može samo jedna istina da prevlada, kaže „novinar“ iz Njujorka. A zna se i čija je to istina, zar ne?

Igra ogledala i dimnih zavesa

Za kraj, da vidimo kako to kreiranje javnog mnjenja i svesti izgleda u praksi. Evo svežeg primera. Pamtimo još slučaj trovanja ruskog špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerke u Solsberiju na jugu Engleske pre nekoliko godina. Na jednoj svečanoj večeri u londonskom Sitiju, bankarskom centru sveta, tadašnji ministar inostranih poslova Boris Džonson se pohvalio kako je čitav slučaj Skripalj samo igra ogledalima i dimnim zavesama. Zaista?
Naravno, zadržaćemo se na samom početku, na onome što svi znaju o slučaju iz ovog teksta. Sergej Skripalj je bio radnik unutrašnjih poslova i bezbednosne službe Rusije. Vrbovao ga je Pablo Miler, britanski operativac, i počeo je da radi za Britance. Rusi su ga uhapsili i osudili na desetak godina robije. Posle šest godina on je razmenjen za kolegu s druge strane i prešao je da živi u Englesku. Dakle, Sergej Skripalj nikada nije bio niti je mogao da bude ruski već je on samo i jedino britanski špijun. Da ponovimo – Sergej Skripalj je britanski špijun koji je izdao Ruse. A baš je zgodno kad sve naslovne strane svih novina sveta prenesu u naslovu najobičniju ali vrlo korisnu i efektnu laž o (još jednom) ruskom špijunu – pa dokle više ti Rusi! Igra ogledalima u oblacima dima. Sad ga ima, sad ga nema.
U remek-delu nemačkog i svetskog nemog filma, Kabinetu doktora Kaligarija režisera Roberta Vinea (1920), atmosfera je preteća, anksiozna, glavni lik je ludak i ubica a modernistička scenografija je ukrivo postavljena. Zidovi se obrušavaju, stvaraju kanjone i tesnace kojima priča, kao reka, protiče. Tako i mi kao da protičemo kroz klisure distopijskih vizija Orvela, Hakslija i Vinea. A tamo dole nas čeka more, čitav okean možda, gde s trozupcem u ruci sve mašući zmijolikim repom stoluje car stvarnosti.